'umor u glavi

Ja sam Kid-genocid,
zastitnik mi je sveti Vid,
po prirodi sam drzavotvoran,
zato sam za rat uvek oran.

Sto ne dobijem ognjem i macem
pokusavam dobiti - placem.

Ja sam Kid
sto ne zna za stid.

Odavno nisam procitao nesto tako bestidno i kukumavno kao sto je Deklaracija protiv genocida nad srpskim narodom koju je potpisalo »60 srpskih uglednika«, a blagoslovio Glavni pop. Druzina »demokrata genocidnog tipa« (izraz Stojana Cerovica) cinicno-placevno moli i kumi svet da zastiti Srbe od »genocida i egzodusa«. Pravi Jeremijin plac - samo sto je Jeremija, ovog puta, onoj tobdzija o kome peva sumadijska pesma, Jeremija koji je gadjao Vukovar, Dubrovnik, Sarajevo i druge gradove. Jeremija je to, vele akademici-uglednici, cinio kao »samobranitelj« i vrlo je kivan na svet sto mu, i pored njegovih »istorijskih zasluga u borbi za humano covecanstvo« nije dopustio da dovrsi svoje delo. Pred Jeremijinim topovima su, iz svojih kuca, bezale stotine hiljada onih koji nisu »nase gore list« ali to nije genocid i ne moze se nazvati egzodusom jer ti begani su, vele Jeremijini inspiratori, samo »prolazno skitacko pleme« kojem je beganje u prirodi. Ti drugi su »okasneli«, »neprevreli« i »nedrzavotvorni« narodici, a Jeremija je pripadnik starog drzavotvornog naroda i on ima bozanska prava da raskrcuje prostor za svoju Vele-Drzavu. Posto nije uspela ludacka avantura sa pravljenjem granica na liniji Karlobag-Ogulin-Virovitica, kad nije uspeo plan »Ram« (za sliku velikog vodje), kad nije uspela pretnja da ce »Muslimani ako se ne pokore nestati kao narod«, nasi drzavotvorci i drzavotrovci krenuse u sastavljanje placevne Deklaracije. Kad nije uspelo izazivanje straha pokusava se sa izazivanjem sazaljenja (kod sveta) i samosazaljenja (u sopstvenom nacionu). Strah i sazaljenje su, medjutim, tako rasporedjeni da ne izazivaju tragicki efekat. A budjenje samosazaljenja (znamo to iz vremena rituala sa kostima) uvod je u novo ludilo.

»Jaka Srbija«

G. Milosevic je svoj uspon izgradio, pored ostalog, na pricama o jakoj Srbiji (nasuprot »slaboj Srbiji« iz prethodnog perioda). Videli smo kako je ta prica zavrsila. Vec sâm san srpskih nacionalista o »jakoj Srbiji« bio je izraz bolesti, a na bolesti se ne moze graditi snaga. I zato je, paradoksalno, pod Milosevicem, Srbija, pokusavajuci da postane jaca - postajala sve slabunjavija.

Pretpostavka pomenutog opozicionog lidera o jakoj Srbiji kao sinekvanonu resenja nasih problema inficirana je istim virusom paradoksije. Ako i ostavimo po strani cinicne asocijacije koje budi tvrdnja da »samo jaka Srbija moze resiti problem Kosova« (htelo se reci: jakom se ne postavljaju nezgodna pitanja oko ljudskih prava i drugih trica) sumnjivost ove tvrdnje lezi u naopako odredjenom nacinu lecenja. Nas »doktor« smatra, naime, da se prvo moze »zajacati« pa onda ozdraviti. Svako ko je imao posla sa ozbiljnim bolesnicima zna da je to nemoguce.

Zapiranje g. Kusturice

Vidjao sam poslednje dve godine razne samoperace ali g. Kusturica je jedan od onih koji uspevaju da se operu sa minimalnom kolicinom vode i sapuna. I da ostane ljubak u ocima carsije. Oni koji mu postave nezgodna pitanja imaju se smatrati nevaspitanim osobama. U najboljem slucaju. Jer g. Kusturica od nezgodnih pitaca i svedoka ume da napravi krivce. I jos vise: monstrume! (»Ko se u pocetku nije prevario u g. Milosevicu taj nije reagovao ljudski«, veli, ne trepnuvsi, nas Emirko-nemirko.) Bilo bi dakle ljudskije (i ljupkije) kad bi se, na onom mestu gde se kod g. Kusturice nalazi zapetljano klupko objasnjenja, pojasnjenja i obrazlozenja, naslo - malo, malecko osecanje stida.

Negativna utopija na radikalski nacin

U redu je da svi radikali prihvate da je Voja-vojvoda najumniji i najpametniji medju njima. Ali, sta onda biva sa unutarstranackom demokratijom (kojom se, inace, vojvoda na sva usta hvali)? Kako se moze, za bilo sta, izloziti kritici vrhovni pametar? Nikako. Onaj ko kritikuje najpametnijeg implicitno pokazuje da sebe smatra pametnijim i time sam sebe iskljucuje iz stranke.

Jos veseliji niz situacija izaziva mogucnost da doktor-vojvoda pobedi na izborima. Mladi obrazovani karijeristi morali bi da se prave glupim (ili da idu na specijalne kurseve zaglupljivanja) da bi usli u drzavnu sluzbu. Nijedan cinovnik ne bi smeo da pokaze da je pametniji od Vrhovnog cinovnika jer bi odmah bio proglasen za »pametnjakovica« i najuren. Srbija bi tako postala zemlja prinudnih (i dobrovoljnih) glupana. Bilo bi vrlo zabavno ziveti u takvoj zemlji.

Miodrag Stanisavljevic