Zbivanja

U tegobnim raspravama oko nekakvog - malo ko zna kakvog - prosirenja koalicije Zajedno sve sa nasom Crkvom, i sa svim onim oko nje, jos jednom dobija dosta nejasne konture; nece g. V. Draskovic nasu Crkvu u Koaliciju jer ne zeli »da Srbija bude pravoslavni Iran«, pri cemu nije dovoljno jasno da li sama nasa Crkva zahteva nekakvu striktnu politicku ulogu. Nije daleko za nama vreme kada je g. Draskovic grmio o tome kako ce stvoriti »pravoslavnu drzavu« sa Grcima i Bugarima cak zajedno, ali istini za volju nije on jedini koji se sopstvenih govora ne seca - to je kod politicara, barem nasih, pravilo. Nevolja je, medjutim, u necem mnogo vaznijem i tu se upravo smecu s uma neke dosta jasne cinjenice koje se ticu nase Crkve, politike u njoj i nje u politici, a to se dogadja ne samo politicarima vec i ozbiljnijim komentatorima.

Nije da mi u nasoj Crkvi nemamo ozbiljne pretendente za ulogu pravoslavnog ajatolaha, imamo ih dosta, donedavno su se u Bosni bas junacili a sada pisu teoloske traktate u kojima pravdaju rat, ali se zaboravlja da to nikako nije citava nasa Crkva; to je bucna, agresivna manjina koja se ni danas nije oslobodila mitingaske euforije, ali je ogroman broj vernika koji joj nikako ne veruju, takodje cinjenica; na liturgiji, nedeljom i praznikom, tu istinsku vecinu - to su stotine hiljada u svim crkvama - treba umeti osetiti. Naime, sada je to mala, tiha skupina pravih vernika, ono »malo stado« kojem se Hristos uvek i obracao, ista ona grupa staraca i tek nesto mladjih ljudi koja je u Crkvi bila i pod komunistima; svi priznaju, inace, da su crkve u novije vreme bezmalo prazne. Ti vernici nece ni u kojem smislu »sveti rat« niti veruju nacionalistima, i oni su tako brojni sigurna garancija da se nama ne moze dogoditi iranski »model« kojeg se g. Draskovic boji. Taj strah je sasvim neopravdan jer nasu Crkvu ne predstavljaju samo agresivni nacionalisti, kako se pogresno veruje i kod nas i u svetu. To je, uostalom, jasno i na primerima drugih pravoslavnih crkava na citavom postkomunistickom Istoku.

Postoji jos jedna vazna cinjenica. Nasoj se Crkvi nazalost ne moze dogoditi da ponovi ono sto je svojevremeno ucinila Crkva u Poljskoj, pa je primera radi ova njena sadasnja »igra« sa studentima nesto sto ne obecava najbolji svrsetak - dao bi Bog da se tu prevarimo! Ona nema snage da se dovoljno otvori za nove znake vremena, ona nije samo konzervativna - to ne bi bio greh za Crkvu - vec konzervativisticka, odvec ukorenjena u proslosti, bez moderne socijalne doktrine, bez nuznih odgovora na pitanja koja moderno doba namece. Tu se smece s uma - i u Crkvi i kod politicara jednako - jedan temeljni princip moderne ekleziologije, a on se sastoji u tome da nema vise hriscanske drzave - srednji vek se ne moze vratiti sa svojim sistemom - ni »pravoslavne drzave« niti katolicke u drustvu koje je interkonfesionalno, ali postoji - i kamo srece da je toga sve vise - hriscanin, pravoslavac u politici, kao vernik i kao gradjanin koji unosi hriscanski smisao u politicku empiriju. Kod nas su na to zaboravili ne samo g. Draskovic vec i ljudi u vrhu Crkve.

A to je ne samo famozni imperativ novoga doba slobodnog i otvorenog gradjanskog drustva, vec i dublji smisao Hristovog prisustva u svetu.