Zbivanja

Mada se ogromna vecina bori za golu egzistenciju to jos, izgleda, nije razlog da se na sirokom frontu artikulisu zahtevi za radikalnom promenom

Evropska unija odobrila je povlastice u trgovini s Jugoslavijom da bi predupredila »reprizu Albanije« u svom susedstvu. Ovakvo obrazlozenje, a ne ono o podrsci opoziciji, cuje se sve cesce, kad se objasnjava zasto se EU u trenutku kad ni opozicija (jacanjem svojih redova) ni pozicija (uobicajeno tvrdoglava) nisu davale nijedan ozbiljan razlog za povlacenje takvog poteza.

Da neko na ulici zapita bilo kog gradjanina Srbije da li bi se ovde mogao dogoditi bunt takve prirode i razmera, kao u Albaniji, verovatno bi odgovor bio da je to nemoguce. Takodje, sasvim je verovatno da bi jednako odrecno vrtele glavom i pristalice levice i pristalice desnice. Neko bi mozda, uz odrecan odgovor, dodao i koju rec zaljenja sto Srbi, za razliku od Albanaca, pa i Makedonaca, nikada nisu pokazali takvu dozu nezadovoljstva (pa ni zdravog razuma) da otvoreno protestuju protiv prevare u koju je direktno umesana i drzava.

Slicnosti sa Albanijom

Pa ipak, na mogucnost da Jugoslavija podje primerom Albanije, prva je, pre par meseci, skrenula paznju Suzan Vudvort istrazivac uglednog americkog instituta i vrlo dobar poznavalac jugoslovenskih prilika. »Jugosloveni verovatno nisu ni svesni koliko su blizu albanskom slucaju« izjavila je Vudvort u emisiji Vorldneta, uz ogradu da ne moze da tvrdi da ce se to i zaista dogoditi, stavivsi to u kontekst eventualnih reformi koje ima nameru da preduzme sadasnja srpska i savezna vlada.

Te reforme za sada su se svele na najavu vec pomenutog zakona o staroj deviznoj stednji i usvajanje zakona o privatizaciji (cije se pojavljivanje ocito pomera za kraj ovog meseca). Tu se ocito stalo, mozda i zbog odluke SPS da ipak, u predstojecim izborima, kako se pretpostavlja, reformsku kartu ponovo zameni nacionalistickom. Ako je to istina, onda bi se razlozi za takvu odluku mogli relativno lako naci u jednoj recenici koja se pojavila ovih dana u stampi.

»U razgovoru sa ministrom Kanazirom, shvatila sam da u raspodeli novca vise ne postoji politika i da je drzava jednostavno bez para. I pri tom nesposobna da upravlja i tom sirotinjom«, ovako je, slobodno prepricano, glasila izjava Marije Bogdanovic, dekana Filozofskog fakulteta, data u povodu kasnjenja profesorskih plata. Izjava je prosla gotovo nezapazeno, iako je u novinama bila vidno uokvirena, i, sto je daleko vaznije, uprkos tome sto je u par reci pogodila sustinu problema ove drzave.

U vreme kad je predsednik Srbije primio metalce, zalazuci se da se primarna emisija usmeri u proizvodnju, u vreme kada su penzioneri primali svoje prinadleznosti tacno na vreme, u ono doba kada je strajkacima u »Zastavi« novac stizao preko noci helikopterima, moglo se govoriti o »politici« drzave, koja je sasvim jasno i otvoreno ulagala u svoju izbornu bazu. Tada je kljucno pitanje bilo kako preraspodeliti, gde treba odliti a gde doliti, ali se ono osnovno pitanje - od koga uzeti - nije postavljalo.

Uzmi jednom - daj drugom

Kako se tako nesto moglo dogoditi sasvim je jasno: sve dok je u kasi naftne industrije necega bilo, taj novac preusmeravan je (od vremena predizborne kampanje za savezne izbore) u gasenje razlicitih pozara. Gradskom saobracajnom Beograd je, na primer, isporucivano gorivo bez placanja racuna, grejalo se naveliko na pozajmljeni mazut, isplacivani su policajci, a racun NIS je uz male prekide, sedam meseci bio (i jos je) blokiran.

Tako se stiglo tamo odakle se dalje nije moglo: sa racuna NIS vise nije imalo sta da se dize, a zaposleni su se (za sada samo strajkom upozorenja) pridruzili armiji svojih kolega koji strajkuju.

Kad se pogleda uzduz i popreko po Srbiji, izgleda da nema te branse, nema tog grada, nema te ustanove u kojoj se ne najavljuje, upravo odvija ili je permanentno u toku neki strajk. A drzavna sirotinja je tolika, da vlast, reklo bi se u gotovo potpunoj letargiji, bez reci gleda kako penzioneri marsiraju u prvomajskoj protestnoj koloni, kako strajkuje hitna pomoc (!), kako su deca na ivici da ne odrade skolsku godinu jer su prosvetari u permanentnom (sto aktivnom sto latentnom) buntu.

Zamke nacionalnog zanosa

Bez volje da se u ovim redovima priziva neki sukob, ravan susedskom, cini se da se gotovo mirne duse moze zakljuciti da »reprize Albanije« nece biti. Zasto nece, mozda bi se moglo objasniti i na samo jednom relativno minornom primeru strajka u GSB, odnosno u jednom njegovom pogonu. Iako se jos pamti kako je, i uz koliko policijskih snaga ugasen jedan od buntova u ovom preduzecu, to radnike te firme ipak nije nagnalo da, uprkos potpuno jednakom polozaju u kojem se nalaze, od sest-sedam naprave jedan jak sindikat koji bi mogao da se izbori za prava zaposlenih.

Kao i na takvom lokalnom, i na globalnom nivou u Srbiji postoji prilican broj sindikata koji uvek strajkuju u razlicita vremena, jedni druge nipodastavaju i srozavaju vodjeni licnim liderskim sujetama koje nista ne zaostaju za onim vidjenim u politici.

Takvo ponasanje omogucava ne samo eliminisanje straha vlasti od ozbiljnog masovnog bunta, vec joj i daje mogucnost da relativno lagodno vlada uprkos tome sto vise ne raspolaze nijednom (novcano zasnovanom) polugom vlasti.

Iako je nesumnjivo da su ekonomska pitanja prioritetna u odnosu na sva druga, i da gotovo nijedno srpsko domacinstvo nema vaznijih problema od odrzavanja gole egzistencije, cini se da sve to ipak nije dovoljan razlog da se na jednom sirokom frontu artikulisu zahtevi za radikalnim promenama i na zameni ove vlasti koja nije sposobna da rukovodi ovom sirotinjom koja nam je preostala.

Mozda je zato Socijalisticka partija Srbije i odlucila da reforme ostavi kao drugi stih, a kao prvi ipak uvede nacionalna pitanja. Bliska istorija naucila nas je da su tu Srbi pokazivali daleko vise slepog zanosa i angazmana nego oko sopstvenih stomaka.