Dogadjanja

Odgovornost za etnicko ciscenje - tema od koje se stalno bezi, ali nikako ne moze da se izbegne. Gde je u ovom pogledu nase drustvo danas, pogotovo kada je rec o njegovoj savesti i spremnosti da se otvoreno suoci s pitanjem sta su vlast, razne ustanove, organizacije i pojedinci cinili ili propustili da cine ovih ratnih godina?

Uoci Uskrsa, sezdeset srpskih intelektualaca sa patrijarhom Pavlom na celu obnarodovalo je Deklaraciju-poziv svim drzavama i istaknutim licnostima u svetu da se onemoguci genocid i egzodus »na bilo kom mestu i u bilo koje vreme«. Mada se o genocidu govori globalno, intelektualci se gotovo iskljucivo zadrzavaju na genocidu nad Srbima.

Ne znamo kako je ova Deklaracija primljena u svetu, ali se na domace reakcije nije moralo dugo cekati. Vec sutradan javila se grupa uglednika suprotnog misljenja. Profesor Ranko Bugarski kaze da se ovakvim »jednostranim apelom zele istaci samo nedace jednog, sopstvenog naroda i time njemu, eventualno, pribaviti poseban status, a istovremeno mozda unapred otkloniti odgovornost onih predstavnika sopstvenog naroda koji su mogli biti ukljuceni u genocidne radnje protiv drugih naroda«. V. d. rektora BU Dragan Kuburovic insistira na sledecem: »Covek ne moze da ima jedan odnos prema svom, a drugi prema drugom narodu«. Akademik Dragutin Drazic istice da vecinu medju potpisnicima Deklaracije cine ljudi »koji vec deset godina pricaju istu pricu i gledaju samo jednim okom«. Akademik Milan Kurepa tvrdi: »Mislim da ti ljudi ne bi trebalo ni da 'pisnu', trebalo bi da se povuku i nista ne pominju«, jer su »svojim istupima svojevremeno doprineli da se stvari zaostre«.

Polemicki odgovor stigao je od akademika Dejana Despica. Povodom tvrdnji u Deklaraciji da su Srbi »uvek bili samo branitelji svoje egzistencije, duhovnosti, kulture i demokratskog ubedjenja«, Despic postavlja i ovakva pitanja: »Da li se kukavicko bombardovanje Sarajeva i Dubrovnika sa okolnih planina zaista moze smatrati 'samo braniteljstvom svoje egzistencije'? Da li se zatiranje tudjih bogomolja zaista moze pravdati 'samo braniteljstvom svoje duhovnosti'? Da li se masovne grobnice (i) pripadnika drugih naroda... i njihov 'misteriozni' nestanak pod crnom zemljom zaista mogu podvesti pod odbranu sopstvenog 'demokratskog ubedjenja'?«. A povodom obracanja svetu, Despic kaze da »prvu i pravu adresu za takvu prozivku Deklaracija zaobilazi. To je adresa svih onih ovde koji su pre svega i neoprostivo krivci za mnogo toga sto se (i) Srbima dogodilo (ne samo) tokom poslednjih nekoliko godina. Jer su ih na razne nacine podsticali i podbunjivali, podrzavali i naoruzavali, a onda bezdusno ostavili na cedilu i prepustili zloj sudbini«. »Zasto sada 'naknadna pamet' pisaca i potpisnika Deklaracije na apeluje pre svega na savest pravih krivaca za sve to, ako ih vec ne poziva da narodu poloze racune za takva svoja nedela?«.

Poceli smo, dakle, od sveta, ali nam se tema vratila kuci. Tu joj i jeste mesto. Mozemo li da citamo moralne lekcije svima, sirom zemljinog sara, ako nismo spremni da sami svedemo svoje racune?

Ova sklonost da se propituje svet, umesto sopstvena savest videla se i narednih dana kada se uzbudjenje sa stranica Nase Borbe prenelo u Demokratiju. Grupa od cetiri predstavnika Kluba srpskih intelektualaca Krajine pise patrijarhu Pavlu i kaze za Deklaraciju »da je na pravdi boga i istine«. Oni pozivaju SPC i patrijarha da budu organizatori povratka prognanih Srba na svoja ognjista i zastitnici njihovih prava. »Ucinite sve sto mozete, Vasa svetosti. Trazite prijeme u ambasadama... ukazujte na narusavanje medjunarodnog prava, ljudskih sloboda i prava, te o neotudjivom pravu srpskog naroda na imovinu i zavicaj.« A onda i ova samouverena recenica: »Pravda je na nasoj strani, a i svijet polako shvaca dubinu ucinjene nepravde srpskome narodu«.

Kao sto je i Deklaracija sezdesetorice samo prividno razgovor sa svetom, a u stvari je monolog istomisljenika, tako se i ovaj apel cetvorice odlikuje istim »jednookim« pogledom na stvari oko sebe.

Dragos Ivanovic