Put legendi

Maj je kod nas tradicionalno mesec svetkovina pa je i ovogodisnje slavljenje Trinaestog maja dobilo neobicno znacenje; bucno i pomalo folkloristicki proslo je na obroncima Ravne gore obelezavanje secanja na vojnike generala Mihajlovica, a na Novom groblju u Beogradu opet je polozeno cvece na grob A. Rankovica; tu nije bilo bucno, ali nije bilo ni dostojanstveno kako se prilici na groblju jer oni koji cuvaju lik i delo velikog policajca - "legendarnog sefa zloglasne UDBE" kako je ne jednom receno - i hoce da to postane tradicija koja se radno svetkuje. Davne 1983. jednog vrelog avgustovskog popodneva u toj istoj Aleji velikana razlegao se aplauz - nesto samo kod nas prisutno na grobljima - a novinski su izvestaci zabelezili da je "vise od 300 000 ljudi otpratilo Rankovica" do njegove vecne kuce.

O Rankovicu sve znamo i - to kod nas ide zajedno - nista ne znamo, i nije nam to prvi put.

Treci covek rezima, neki kazu i drugi jer je taj rezim i kod nas i u inostranstvu uvek apostrofiran kao rezim Tito-Rankovic, on je stvorio po zlu poznatu UDBU koja je jedina medju slicnim policijama u istocnoj Evropi ostala nereformisana - ona i dalje radi ono sto je radila a da za to ne polaze racuna Skupstini u pravom smislu; njene su arhive ostale zapecacene pa se ni o cemu - pa ni o samom Rankovicu - skoro nista ne zna. A kao njen sef, i u svojstvu potpredsednika vlade hvalio se Rankovic u jednom ekspozeu pred Saveznom skupstinom da u zemlji ima nekih 150 000 politickih zatvorenika, sto je bio samo deo - broj zatvorenika je bio visestruko veci.

Medjutim, ima neceg sto zbunjuje vise od ovog cveca polozenog na grob cuvenog sefa tajne policije. Rec je o neobicnoj, fatalnoj i neobjasnjivoj ljubavi izmedju srpskih pesnika i Rankovica koja je potrajala i preko groba i dotrajala do nasih dana. Vec su u antologijama stihovi O. Davica -

Istina to je, il' varka Pozvan sam kod druga Marka!

ali za pesnikom Visnje za zidom nisu kasnili ni drugi; kada je poginuo S. Penezic Krcun, jedan poznati pesnik je na prvoj stranici Borbe objavio panegirik kakvog nema - sigurno nema! - u citavoj srednjovekovnoj nasoj knjizevnosti. Nedavno je akademik Isakovic objavio roman - prikaz je objavila Republika - u kojem je Rankovic hagiografskim postupkom prikazan kao svetitelj pred kojim i sv. Sava ima da zacuti; akademik D. Cosic u Dnevnom telegrafu 10. novembra 1996. tvrdi da je "raspad Jugoslavije zapoceo likvidacijom Rankovica i pobedom ideje o konfederaciji" Slavni pesnik himne "staljinskim sokolima" koju smo kao deca u skoli morali da ucimo napamet, T. Mladenovic u Blicu od 6. maja ove godine velica Rankovica kao mucenika koji nista nije znao ni o cemu. Jedan nas je dobrocudni svestenik nedavno, posle sv. liturgije lepo uveravao da u toj ljubavi prema Rankovicu nema niceg cudnog jer "on je bio veliki branitelj srpstva"!

Bilo kako bilo, ta fatalna ljubav srpskih pesnika prema najokrutnijim tiranima - a istorija nam je u tom pogledu bogata - ceka svoga esejistu da je protumaci; on ce pored znanja i saznanja morati da bude i ingeniozan duh - fenomen je dubok, slozen i morbidan.

Ova ojadjena i ratom - u kojem "nije ucestvovala" - pogodjena zemlja u bukvalnom smislu stenje pod teretom proslosti. Ona je umorna od istorije i sita istorije. Nikako da shvate, ni oni u Aleji velikana nad grobom Rankovica ni oni na obroncima Ravne gore da su i Tito i zlosrecni general Mihajlovic, jedan preko Romanije drugi preko Jelice, otputovali pravo u legendu i da se odatle nece vratiti. Novo vreme hoce nove ljude. No, tu mozda pocinje stara nevolja - legende su kod nas bile i sada su na mnogo vecoj ceni nego snaga kritickoga misljenja!

Mirko Djordjevic