Svetsko-sistemski pogled na nasilni (ratni) raspad SFRJ i na nastojanja da se u Jugoistocnoj Evropi uspostavi nov posthladnoratovski sistem medjunarodne politike i bezbednosti

Glavna usmeravajuca (radna) hipoteza svetsko-sistemskog alternativnog pristupa koji je primenjen u ovom radu jeste ideja, odnosno pretpostavka da "neuspeh novog poretka" u regulisanju posthladnoratovskog balkanskog nereda nije nimalo slucajan, nego da je samo jedan od izraza iscrpljenosti modernog sveta i misljenja, to jest savremenog svetskog sistema i klasicne moderne nauke

Milan Popovic

Uvod: predmet, pristup, premise

Izmedju vladajucih i alternativnih analiticara, medjutim, nema ni minimalnog konsenzusa oko interpretacije onog raspada, odnosno njegovog znacaja. Dok najveci broj onih prvih taj raspad tumaci kao medjunarodno znacajan samo po proizvedenim problemima i posledicama (a po njegovim izvorima i izgledima, pretezno, ako ne i iskljucivo, samo kao lokalan i tranzitoran), najveci broj ovih drugih taj raspad tumaci kao lokalno i medjunarodno (svetski) uslovljen i znacajan u svim njegovim vaznim dimenzijama.

Glavna usmeravajuca (radna) hipoteza svetsko-sistemskog alternativnog pristupa koji je primenjen u ovom radu jeste ideja, odnosno pretpostavka da "neuspeh novog poretka" u regulisanju posthladnoratovskog balkanskog nereda nije nimalo slucajan, nego da je samo jedan od izraza iscrpljenosti modernog sveta i misljenja, to jest savremenog svetskog sistema i klasicne moderne nauke. Ovu istu ideju, odnosno hipotezu, Ilja Prigozin, belgijski naucnik i dobitnik Nobelove nagrade za fizicku hemiju 1977, formulisao je kao "stanje (danasnjeg eko, bio i socijalnog) sistema koje je daleko-od-ravnoteze" (Prigogine/Stengers, 1984: 165). Prema Ilji Prigozinu, u stanju sistema koje je daleko-od-ravnoteze prestaju da vaze principi i zakoni stare, klasicne, njutnovske, a pocinju da vaze i da se otkrivaju principi i zakoni nove, postmoderne, postnjutnovske, alternativne nauke. Postnjutnovska fizika, "nova nauka", nova epistemologija Ilje Prigozina, jedna je od onih alternativnih skola misljenja koja je u poslednjih par decenija u tom procesu i otkrivanju otisla najdalje. U drustvenim naukama, pak, to se moze reci za analizu, skolu ili teoriju svetskog sistema americkog sociologa Imanuela Volerstina (Immanuel Njallerstein).

Do kraja ovog uvoda izlozicemo jos samo glavne premise ove skole (teorije). Zbog ogranicenosti prostora, podrobnije obrazlaganje i elaboriranje tih premisa ovde nije moguce. Za razumevanje citavog rada, pak, i same premise trebalo bi da budu dovoljne.

Premise cemo izloziti u sest osnovnih, antiteticki formulisanih epistemoloskih principa, i u jos pet posledicnih, konkretnije razvijenih epistemoloskih komentara.

Sest osnovnih epistemoloskih promena, mutacija i principa nove nauke (nove epistemologije) Ilje Prigozina, te njene primene u drustvenim naukama, u jednoj veoma uslovnoj sistematizaciji, mogu da se formulisu i na sledeci nacin: 1) kompleksnost, nelinearnost i multilinearnost (ne unilinearnost i progresivizam), specificna zona postmodernog vremena, "vremena cuda", to jest vremena nelinearnih fenomena; 2) haos (ne sistem), glavna kategorija analize; 3) svet (ne nacija-drzava), glavna jedinica analize; 4) transdisciplinarnost i problemski (ne sektorski) oblik podele, specijalizacije i organizacije rada u nauci; 5) probabilizam (ni determinizam, ni indeterminizam), princip predvidjanja; i 6) kontrolisana subjektivnost, odnosno intersubjektivnost (ni proizvoljna subjektivnost predmodernog misljenja, ni prividna objektivnost klasicne moderne nauke), uslov i element nove, vise, postmoderne objektivnosti (Prigogine/Stengers, 1984; Njallerstein, 1991b; Lee, 1991; Popovic, 1995b).

Pet epistemoloskih napomena, odnosno komentara, koji proizlaze iz prethodnih pri ncipa, a koji, istovremeno, usmeravaju i dodatno rasvetljavaju sva dalja izvodjenja i izlaganja, pak, mogu da se sazmu na sledeci nacin: 1) O demonskom elementu istorije, drzave i vlasti: "ko zapadne u politiku, to jest u silu i nasilje kao njena sredstva, taj sklapa ugovor sa djavolom" (Njeber, 1965: 49); istorija, odnosno istorija politicke moci "nije nista drugo nego istorija medjunarodnog zlocina i masovnog ubistva (ukljucujuci, istina, i neke pokusaje njihovog obuzdavanja)" (Poper, 1993: 324), "vodjenje rata i stvaranje drzave (je) organizovani zlocin" (Tilly, 1985); 2) O dvostrukoj prirodi, kontrapunktu takozvane medjunarodne, ali i unutrasnje zajednice, odnosno nacije (dominacija versus emancipacija): uopste, pa i u slucaju Evrope, postoji dualizam i borba izmedju najmanje dve Evrope, "tvrde, nekonzervativne ('braon' i 'svetloplave') i blage, socijaldemokratsko-liberalne ('svetlocrvene' i 'svetlozelene" Evrope" (Galtung, 1989: 6, 11, 151, 154); 3) O kvazibioloskom, ne zaverenickom, objasnjenju istorije i politike: zavera jeste supstancijalni deo istorije i politike, ali je stvar upravo u tome da se deo moze objasniti pomocu celine, ali ne i obrnuto (Prigogine/Stengers, 1984: 159, 165); 4) O odnosu izmedju razlicitih nivoa drustva: drustvo je danas kompleksno mnostvo (sistem) razlicitih lokalnih, nacionalnih, regionalnih i multi/inter/transnacionalnih, odnosno mondijalnih faktora i aparata, u kojem je (mnostvu/sistemu) podela na takozvane unutrasnje i takozvane spoljasnje faktore i snage sve vise vestacka i losa; 5) O pozitivnom (emancipovana medjunarodna zajednica) i negativnom (novi, svetski Levijatan) "odumiranju drzave", odnosno o "postvestfalskoj evoluciji" sveta: "Posthladnoratovski svetski poredak je sui generis (...) nagli porast transnacionalnih komunikacija, migracija i ekonomske medjuzavisnosti ubrzavaju eroziju klasicnog vestfalskog koncepta suverenosti drzava (...) medjunarodne institucije postepeno evoluiraju upravo u jednom takvom, postvestfalskom pravcu" (Nye, 1992: 89, 91).

Gornjih sest epistemoloskih principa i pet epistemoloskih komentara, posebno onaj o kvazibioloskoj a ne zaverenickoj prirodi istorije i politike, punije i jasnije nego u bilo kojoj drugoj posthladnoratovskoj krizi, do izrazaja su dosli upravo u aktuelnoj balkanskoj krizi. Podsecanje na konkretni istorijski kontekst, iskustvo i tok, posebno podsecanje na pocetak i eskalaciju ove krize, odnosno rata u BiH, zbog toga, ima izuzetan epistemoloski i praktican znacaj. Srecom, cinjenice o kojima je rec toliko su bliske da ih uopste nije tesko rekonstruisati.

Cak su i masovni mediji zabelezili kako je samo sedmicu-dve pre medjunarodno podrzanog referenduma o nezavisnosti i pocetka rata u BiH u prolece 1992, Alija Izetbegovic, tadasnji i sadasnji predsednik BiH, uputio javni poziv UN da, prostim prebacivanjem svega nekoliko stotina pripadnika snaga za odrzavanje mira, tada stacioniranih i angazovanih u komsijskoj Hrvatskoj, preventivno deluju, odnosno sprece izbijanje moguceg, pa cak i verovatnog oruzanog sukoba. Promptni odgovor UN, to jest glavnog finansijera ovakvih operacija, SAD, bio je eksplicitno i besprizivno negativan. Poziv Alije Izetbegovica odbijen je sa koliko kratkovidim toliko i neumoljivim obrazlozenjem kako za tako nesto nema dovoljno finansijskih sredstava. Samo cetiri godine nakon toga, te iste SAD, kao i druge velike sile, naravno, uredno snabdevene mandatom UN, pronasle su dovoljno finansijskih i drugih sredstava za nekoliko desetina hiljada dobro obucenih i NATO-om predvodjenih medjunarodnih vojnika, UNPROFOR, odnosno SFOR.

Izmedju ove dve vremenske tacke, pak, u BiH se dogodio najrazorniji rat u Evropi posle Drugog svetskog rata, koji je odneo zivote nekoliko desetina, odnosno stotina hiljada (zavisno od procena), i domove nekoliko miliona njenih stanovnika. Ali, i ne samo to. Nasuprot pocetnom i velikom otporu vojnih krugova SAD i NATO, da se na bilo koji nacin, a pogotovo putem kopnenih trupa, angazuju u resavanju pretece balkanske krize na samom njenom pocetku 1991-1992, ti isti krugovi danas, to jest posle samo cetiri-pet godina, post festum, javno i eksplicitno saopstavaju kako je aktuelna NATO-om predvodjena medjunarodna vojna operacija u BiH bila ne samo po mnogo cemu prva u istoriji NATO-a, nego i odlucujuca za samu posthladnoratovsku adaptaciju i opstanak tog pakta: "The NATO-led operation in Bosnia-Herzegovina, Joint Endeavour, is NATO's first-ever deployment 'out of area', and its first-ever joint operation njith NATO's Partnership for Peace partners and other non-NATO countries. It demonstrates that the Alliance is adapting its forces and policies to the reljuirements of the post-Cold Njar Njorld, njhile continuing to provide collective security and defense for all Allies" (NATO's Role, 1997).

Za pravilno razumevanje poslednje od gornjih cinjenica, od najvece vaznosti je konkretan istorijski kontekst. Godina 1989. je godina velikog istorijskog sloma real-socijalizma, odnosno komunizma. Pokazuje se da su bili u pravu oni malobrojni analiticari koji su u tom sistemu videli samo tigra od papira. Sa padom komunizma i raspustanjem Varsavskog pakta, medjutim, na dnevni red dolazi i pitanje NATO-a. U demokratskoj javnosti SAD i Zapadne Evrope rastu pritisci za mirnodopsku konverziju, odnosno preusmeravanje naduvanih hladnoratovskih budzeta i aparata. Vojno-industrijski kompleks i NATO postaju sve cesca meta nestrpljivih zastupnika socijalnih programa i revandikacija. Upravo tada na scenu stupa, za NATO spasonosna, posthladnoratovska balkanska kriza.

Cinjenice na koje smo gore samo ukratko podsetili, izrazito su kompleksne, dinamicne i ambivalentne. Jednostranim i statickim prikazivanjem ovih cinjenica, nuzno se zapada u jednu od dve glavne epistemoloske zablude, mitologiju zavere ili mitologiju greske. Tako, analiticari i akteri koji su nekriticni prema domacem i medjunarodnom real-kapitalizmu i liberalizmu, sve brojne propuste takozvane medjunarodne zajednice benevolentno otpisuju kao puke greske. Obrnuto, analiticari i akteri koji su nekriticni prema domacem i medjunarodnom nacionalizmu i fasizmu, ove cinjenice tumace samo kao delo domace i medjunarodne zavere. Na primeru posthladnoratovske balkanske adaptacije i restrukturacije NATO-a, koja je gore samo grubo skicirana, a koja toliko navodi na pomisao o nekakvoj navodnoj medjunarodnoj zaveri, medjutim, moze se jasno pokazati kako prava priroda istorije i politike nije ni zavera, ni greska, nego kvazibioloska adaptacija.

Pre nego se pozuri sa zakljuckom o nekoj zaveri, naime, valja se zapitati da li su NATO i Zapad, onakvi kakvi su bili istorijski formirani i uobliceni zahvaljujuci poluvekovnoj hladnoratovskoj logici bipolarizma i antagonizma, uopste bili u stanju da u BiH 1992. deluju kao snaga posthladnoratovske preventivne diplomatije i mira. Naravno, pitanje je samo retoricko. Odgovor je lak i negativan. Ali je i veoma vazno znati zbog cega je odgovor upravo takav, a ne suprotan. Ono sto spolja izgleda kao puka greska ili kao sveobjasnjavajuca zavera, iznutra se pokazuje kao nova realnost koja jos nije dovoljno spoznata.

Za razumevanje ove nove realnosti, koja nije ni greska ni zavera, najbolja je valenca, analogija iz hemije. Kao sto je poznato, svaki element u hemiji ima odredjenu strukturalnu predispoziciju, valencu, zahvaljujuci kojoj ima ili nema sklonost za vezivanje sa drugim hemijskim elementima. Nova hemijska jedinjenja nastaju po tim pravilima. Nema greske, ali nema ni zavere. Postoji samo valenca.

Valenci iz hemije najblizi je interes iz politikologije. Ni greska, ni zavera, interes je ono najznacajnije sto povezuje i sukobljava u istoriji i politici. Tako je i sa posthladnoratovskim NATO-om. To sto ovaj nije stupio u akciju na pocetku posthladnoratovske balkanske krize, kada je ta akcija mozda, pa cak i verovatno mogla da deluje preventivno, a jeste nakon sto je ova smrtonosno eskalirala, kada je za mnogo sta vec bilo nepopravljivo kasno, nije, dakle, ni njegova greska, ni njegova zavera, nego njegova istorijska i politicka valenca, interes i kvazibioloska adaptacija.

Posle raspada: haos, prvi obrisi, predvidjanja

Vreme Odgovor na pitanje da li je "posthladnoratovska era" puka retorika ili zbilja, zavisi od paradigme koja se koristi. Unilinearna i progresivisticka koncepcija vremena vladajuce, liberalne paradigme, ovu sintagmu pretvara u puku retoriku, cak propagandu pobednika. Na drugoj strani, nelinearna, multilinearna i neprogresivisticka koncepcija vremena alternativne, postnjutnovske paradigme, ovu sintagmu vraca u zbilju.

Prema osnovnim empirijskim (i statistickim) uvidima skole svetskog sistema, savremeni svetski sistem (kapitalizam-istorijski sistem) rodjen je u Mediteranu, u takozvanom dugom DzVI veku (1450-1650). Od 1914. do 2050, taj sistem je u strukturnoj krizi. Unutar te krize, kao kaskade se smenjuju znacajne tacke bifurkacije. Jedna od tih tacaka bila je i nasa 1989, godina kraja hladnog rata (Njallerstein, 1984: 3, 9; Njallerstein, 1991a: 51-52, 56).

Vreme nije jedno i jednolicno, kako zamislja stara paradigma, nego je visestruko i razlicito. Razlikovanje i povezivanje razlicitih a povezanih vremena predstavlja najvecu tajnu i vestinu svetsko-sistemske analize. Prema empirijskim (statistickim) uvidima te analize, od 1974. pocinje (i traje do oko 2050) visestruko dugo padanje i nazadovanje savremenog svetskog sistema (B-faza cetvrtog Kondratjeva, opadajuca faza SAD-hegemonije, pocetak pada cetvrtog logistickog ciklusa, dalje opadanje i iscrpljivanje vise sekularnih trendova), sve to praceno povecanom verovatnocom hoaticnog i nasilnog raspadanja (Braudel, 1987: 108-127; Njallerstein, 1986: 158-159; Popovic, 1995b).

Prostor Nije samo konkretno vreme, nego je i konkretan prostor taj koji je doprineo nasilnom (ratnom) raspadu SFRJ. SFRJ je bila tipicna zemlja poluperiferije, a upravo zemlje poluperiferije karakterise povecana verovatnoca razornih ratova, revolucija i kontrarevolucija (Njallerstein, 1983: 21). Uz to, Balkan lezi na jednoj od najopasnijih istorijskih rasedlina, "liniji nepomirljivih mrznji i ratova" (Otrant-Sicilija-Tunis), koja Mediteran vec vekovima deli na neprijateljski Istok i Zapad (Brodel, 1987). Dezorijentacija Nakon otkrica nuklearnog oruzja 1945, prestala je da vazi klasicna geopolitika, a otpocela nova tehnopolitika. Medjunarodna relevantnost, odnosno irelevantnost postala je stvar posedovanja, odnosno neposedovanje nuklearnog oruzja i strateskih sirovina (nafte, pre svega), a ne stvar ovakvog, odnosno onakvog geografskog polozaja (McLauchlan, 1989). Od tog momenta i Balkan je izgubio raniji geopoliticki znacaj. Uz klasicnu iluziju progresivizma, upravo je previdjanje ovog gubitka odlucujuce doprinelo velikoj i tragicnoj dezorijentaciji najveceg broja domacih analiticara i aktera na pocetku posthladnoratovske ere na Balkanu. Veoma ih je malo, naime, koje nasilni (ratni) raspad SFRJ, uprkos svemu, pa i uprkos izgubljenom regionalnom znacaju i dugom i visestrukom svetsko-sistemskom padanju, nije u velikoj meri iznenadio. Njihovo celokupno ponasanje od pocetka posthladnoratovske balkanske krize moze da se oznaci kao neka vrsta spontane mesavine instinkta vlasti (odrzavanje po svaku cenu, pa i po cenu fratricidnog i genocidnog rata) i pogresnog ocekivanja da ce se takozvana medjunarodna zajednica (velike sile) u (post)jugoslovensku krizu ukljuciti i ranije i masovnije nego sto se to stvarno dogodilo. O tome svedoce brojni, cak i javni pozivi kljucnih aktera krize (Franje Tudjmana, Alije Izetbegovica, pa cak i Slobodana Milosevica) Zapadu i Rusiji da preuzmu vodjstvo u resavanju krize (Popovic, 1994d).

Na drugoj strani, medjunarodnim analiticarima i akterima, izgubljen, odnosno bitno smanjen regionalni znacaj Balkana, bio je dobro poznat. O tome svedoce ne samo odgovarajuci geostrateski dokumenti, nego i brojne izjave vodecih politicara Zapada. Uz klasicnu progresivisticku iluziju, medjutim, njihovoj dezorijentaciji i nemoci da pravovremeno i efikasno rese jugoslovensku krizu ("too little, too late, inaedeljuate"), odlucujuce je doprineo previd eksponencijalnog porasta gustine, osetljivosti i ranjivosti savremenog svetskog sistema (sto je, zapravo, samo nesto drugacija formulacija za onu sveukupnu iscrpljenost i prigozijansko "daleko-od-ravnoteze stanje" tog sistema o kojem je vec bilo reci). Usled ovog porasta, i prvobitno i direktno medjunarodno tehnopoliticki irelevantan Balkan, za svega nekoliko godina, preko nuklearne ("pravoslavne") i naftne ("islamske") veze, postao je, makar i samo indirektno, medjunarodno politicki relevantan (Popovic, 1994b).

Prvi obrisi postkomunizma: procesi, akteri, rezimi

Nuklearno oruzje jeste otkriveno jos 1945, ali je opisana buducnost, odnosno promena mogla da zapocne tek nakon kraja hladnog rata. Upravo u tome, bio je i ostao svetsko-sistemski znacaj postjugoslovenskih ratova.

Ovi ratovi su prvi poceli da indukuju i razvijaju jedan relativno nov, posthladnoratovski, periferizovan i konvencionalizovan tip konflikta, koji bi mogao da se oznaci i kao neka vrsta "Treceg svetskog rata" neocekivanog oblika (Popovic, 1992: 20-21; Popovic, 1994d: 7-8). U vojno-politickom smislu, ovaj rat vec je definisan i kao prvi u seriji takozvanih "brutalnih subregionalnih ratova niskog intenziteta" (Bugajski, 1993: 233-238). Za razumevanje prvih obrisa, aktera i rezima postkomunizma, ova dimenzija toga rata od kljucnog je znacaja.

Akteri Analiza aktera nasilnog (ratnog) raspada SFRJ i nasilnog (ratnog) uspostavljanja novog stanja, morala bi da obuhvati barem analizu sledecih aktera: 1) sa stanovista nivoa: 1.1) analizu medjunarodnih, "spoljasnjih" i 1.2) analizu domacih, "unutrasnjih" aktera; i 2) sa stanovista sistema: 2.1) analizu sistemskih aktera (negativni aspekt), i to: 2.1.1) analizu "sloma jugoslovenskih (projekata i) elita modernizacije" (Novak-Pesec, 1989) i 2.1.2) analizu uspona (uspinjanja) novih, antimodernistickih, agresivnonacionalistickih i ratnonacionalistickih, cak fasistickih projekata i aktera u procesu kompleksne interakcije i fuzije starih i novih politickih nomenklatura, posebno onih u Srbiji i Hrvatskoj, i takozvanih intelektualnih (kulturnih) elita, posebno onih okupljenih oko Memoranduma SANU i Nove revije (Popov, 1993; Kuljic, 1993); i 2.2) analizu antisistemskih, antiratnih i antifasistickih projekata i aktera (Republika, 1993a; Republika, 1993b; Popovic, 1995a).

Rezimi O nastajucim postjugoslovenskim i postkomunistickim politickim porecima, ovde cemo, veoma sazeto i bez elaboracije, izneti samo nekoliko prethodnih nacelnih napomena, nekoliko propagandnih politickih proklamacija, kao i nekoliko ranih analitickih dijagnoza.

Najpre, cetiri prethodne nacelne napomene. Prefiks "post" u onome "postkomunizam" jeste logicki neispravan, ali je istorijski indikativan, cak adekvatan, jer jezicki adekvatno izrazava istorijsku nedovrsenost i neuoblicenost postkomunistickih drustvenih i politickih stanja. Dalje, ova stanja su izrazito protivrecna i ambivalentna, sa izrazito divergentnim potencijalima daljeg razvitka. Zatim, i pored sve neizvesnosti, protivrecnosti i ambivalentnosti procesa koji su u toku, jedna stvar je vec sada sasvim izvesna. Vec sada je sasvim izvesno, naime, da je ovde rec o procesima koji su za ova drustva generativni, konstitutivni, a ne tek tranzitorni, kako to prikazuje vladajuca mitologija. Najzad, za razumevanje ovih procesa i nastajucih poredaka, od najveceg znacaja je razumevanje dijalektike kontinuiteta i diskontinuiteta, posebno razumevanje dijalektike kontinuiteta i diskontinuiteta specificnih komunistickih i postkomunistickih etnokratija o kojima pisu Veljko Vujacic i Viktor Zaslavski (Vujacic/Zaslavsky, 1991).

Najpoznatije politicke, odnosno propagandne deklaracije i (samo)proklamacije su: "nova demokracija" (apologeti rezima u Hrvatskoj), "parlamentarna demokratija" (apologeti rezima u Srbiji i Crnoj Gori), zatim "prelaz (tranzicija) od komunisticke diktature prema liberalnoj demokratiji" (opozicija u fazi optimizma), "prelaz od komunisticke diktature prema nacionalistickoj (fasistickoj) diktaturi" ili vec sama ta diktatura (opozicija u fazi pesimizma).

Na kraju, evo i nekoliko ranih i pretezno deskriptivnih analitickih dijagnoza: "ekstremnonacionalisticki demokratski rezimi" (Arrighi, 1990: 34) i "izoblicena demokratija" (Darmanovic, 1993), dve dijagnoze koje upucuju na izrazitu ambivalentnost ovih rezima; zatim, "demokratski fazizam" (Njallerstein, 1991a: 60) i "liberal-fasizam" (Popovic, 1994a), dve dijagnoze koje ovu ambivalentnost razvijaju do vrhunca; pa "fasizam niskog napona" (Mocnik, 1990) i "periferni (balkanski) fasizam druge generacije" (Popovic, 1994e: 81-85, 122-127), dve dijagnoze koje eksplicitnije i jace isticu fasisticku tendenciju rezima; konacno, "totalnacionalizam" (Moren, 1993), dijagnoza koja jace istice relativno originalni element ovih rezima.

Predvidjanja i alternative

Opisanim putem, dakle ekstrapolacijom zapocetih ritmova i trendova, istrazivaci i analiticari skole svetskog sistema, ali i drugi istrazivaci i analiticari savremenosti, dosli su do barem cetiri moguca alternativna scenarija buducnosti savremenog svetskog sistema. Nastupanje jednog od ovih scenarija moze se ocekivati sredinom narednog veka. To su sledeci scenariji: 1) nuklearno-ekoloski holokaust; 2) kvazifeudalna fragmentacija; 3) neofasisticka centralizacija; i 4) novi kreativni odgovor (Amin/Arigi/Frank/Volerstin, 1985; Njallerstein, 1991a; Njallerstein, 1992b; Huntington, 1993; Popovic, 1994c). Ova cetiri alternativna scenarija, kao neka vrsta protoscenarija, mogu da se nazru vec i u prvim obrisima postjugoslovenskog, posebno bosanskohercegovackog haosa i rata. Siri, to jest svetsko-sistemski znacaj toga haosa (rata) upravo i jeste u jednoj vrsti aktiviranja, indukovanja i razvijanja ona cetiri svetska alternativna scenarija.

Do danasnjeg dana u ovom procesu je nadmocno preovladavala negativna strana, neka vrsta kombinacije protoscenarija kvazifeudalne fragmentacije i neofasisticke centralizacije. Tako, medjutim, ne mora i da ostane. Ne mala verovatnoca da se perverzno racionalni, periferizovani i konvencionalizovani "brutalni subregionalni rat niskog intenziteta" produzi i u narednih pet do deset godina, mogla bi, naime, da postane i podsticaj za jace pokretanje i razvijanje pozitivnih, ne samo negativnih energija, odgovora i alternativa. Tako bi Balkan od negativne mogao da postane pozitivna civilizacijska paradigma i alternativa.

Ukoliko su nasa prethodna izlaganja bila dovoljno jasna, tada bi moralo biti jasno i to da je realnost novog, posthladnoratovskog vremena bio i ostao Novi svetski nered (haos), a ne "Novi svetski poredak" "Novi svetski poredak" je bio i ostao propagandna i masovnopsiholoska reakcija ugrozenih elita i masa na neizvesnosti i pretnje novog svetskog nereda. Novi istorijski sistem, cije je nastupanje, u obliku cetiri moguce alternative, skola svetskog sistema locirala negde u sredinu narednog veka, pak, nesto je sasvim drugo, na ekstrapolaciji iskustva zasnovano naucno predvidjanje.

Predlozi i komentari

Predlozi takozvanog kratkog roka su predlozi koji iziskuju realizaciju od mesec do godinu dana, takozvanog srednjeg roka od jedne do pet-deset godina, a takozvanog dugog roka od jedne do vise decenija (u nasim ranijim terminima do sredine narednog veka).

U predloge takozvanog kratkog i srednjeg roka spadaju, pre svega, predlozi medjunarodne diplomatije, posebno diplomatije velikih sila: Karingtonov plan i Vensov plan iz 1991, Kutiljerov plan iz 1992, Vens-Ovenov plan iz 1993, Plan takozvane Kontakt grupe iz 1994, konacno Dejtonski sporazum iz 1995; zatim predlog takozvana cetiri D (demilitarizacija, denacifikacija, dekartelizacija, demokratizacija) postnacisticke Nemacke (Dimitrijevic, 1991), kojem je, po svim bitnim elementima, ako ne i po ukupnoj konjunkturi, blizak i aktuelni predlog Socijaldemokratske partije Crne Gore, kao i niza drugih gradjanskih partija i grupa sa teritorije bivse SFRJ, to jest predlog za demilitarizaciju i za uspostavljanje neke vrste medjunarodnog protektorata nad razorenom Bosnom i Hercegovinom, kao i predlozi za osnivanje neke vrste KEBS-a za Jugoistocnu Evropu, odnosno Balkan (Zarko Puhovski, u Popovic, 1994e: 37; Galtung, 1994); konacno, i iskustva i projekti Juzne Amerike i Juzne Evrope za "tranziciju od autoritarnih rezima prema demokratiji" (Vudro Vilson centar iz Vasingtona: O'Donnel/Schmitter/Njhitehead, 1986).

Najpoznatiji predlog takozvanog dugog roka jeste predlog, odnosno koncept slobodnog, otvorenog i multikulturnog grada. Ovaj predlog zasniva se na iskustvu otpora posthladnoratovskom ratnom nacionalizmu od strane takvih gradova kao sto su Sarajevo, Tuzla, Beograd, Rijeka, Cetinje. Ovi gradovi i grad uopste predstavljaju jedini do kraja nerazoreni element SFRJ i BiH raspada i moguci zacetak jednog moguceg novog kreativnog odgovora u obliku mreze unutrasnjeg i medjunarodnog civilnog drustva i planetarne demokratije odozdo.

Najzad, predlozi koji relativno uspesno kombinuju elemente kratkog, odnosno srednjeg i dugog roka su, primera radi, i Predlozi za Novu zajednicu Borisa Vukobrata (Vukobrat, 1993), kao i najnovije inicijative EU (takozvani regionalni pristup) i SAD (SECI) za otpocinjanje ekonomskih i drugih integracija u regionu Jugoistocne Evrope.

Podela na predloge kratkog, odnosno srednjeg i dugog roka je krajnje uslovna. O tome svedoce ne samo predlozi Borisa Vukobrata, nego i svi drugi gore navedeni predlozi. U svima njima preplicu se i kombinuju elementi kratkog, odnosno srednjeg i dugog roka. Samo sto je u predlozima Borisa Vukobrata to preplitanje i kombinovanje najdoslednije i najrazvijenije.

Prava mera, srazmera i ravnoteza izmedju elemenata kratkog, odnosno srednjeg i dugog roka, ovde je, zapravo, i najvaznija. Bez elemenata dugog roka, elementi kratkog i srednjeg roka lako postaju losa realpolitika. I obrnuto, bez elemenata kratkog, odnosno srednjeg roka, elementi dugog roka lako postaju losa utopija.

Prvo se mozda najbolje vidi kod ona takozvana cetiri D. Hronicni deficit elemenata dugog roka jedan je od glavnih sistemskih nedostataka medjunarodnog realkapitalizma. Ovaj deficit zakonito je vodio dezorijentaciji, previdima i pogresnim procenama medjunarodne relevantnosti, odnosno irelevantnosti regiona Balkana. Ovi faktori objasnjavaju ne samo stalno kolebanje, kasnjenje i, u sustini, odbijanje da se takozvana cetiri D primene pravovremeno, celovito i delotvorno, nego i, najblaze receno, veoma problematicne motive (imperijalni, a ne humanitarni intervencionizam) i efekte, odnosno kontraefekte, kada do parcijalne primene tog predloga uopste dodje.

Izrazita dvosmislenost i neizvesnost karakterise i najnoviji mirovni projekat medjunarodne zajednice, Dejtonski sporazum za Bosnu i Hercegovinu potpisan krajem 1995. Mastilo na sporazumu jos se nije ni osusilo, a najautoritativniji medjunarodni analiticari i akteri, da o domacim gospodarima rata i mira i ne govorimo, vec su ukazali na svu njegovu neizvesnost i dvosmislenost. Tako je Roj Gatman (Roy Gutman), dobitnik prestizne Pulicerove nagrade za reportaze o koncentracionim logorima u Bosni i Hercegovini, neposredno nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma, eksplicitno istakao kako je "neizvesno da li ce taj sporazum voditi ocuvanju ili komadanju Bosne" (Gutman, 1995: 4), a glavni pregovarac i arhitekt ovog sporazuma, Ricard Holbruk (Richard Holbrooke), samo sest meseci nakon potpisa, optuzio je evropske sile da se pripremaju da, uprkos Dejtonskom sporazumu (ili upravo zahvaljujuci njemu, odnosno njegovim dvosmislenostima i nepreciznostima), vec u narednoj godini Bosnu i Hercegovinu prepuste tihoj ali sigurnoj etnickoj podeli izmedju Srba i Hrvata, odnosno izmedju (Velike) Srbije i (Velike) Hrvatske. Izrazitu neizvesnost i dvosmislenost Dejtonski mirovni sporazum za BiH zadrzao i je punih godinu i po dana od potpisivanja i pocetka primene. Pored takozvane realnosti na terenu, to jest pored nasilne promene granica i etnickog ciscenja, koje je sam ovaj sporazum u velikoj meri uvazio, o tome govore i manje ili vise otvoreni otpori u njegovoj primeni, kao i spremnost velikih sila da te otpore tolerisu ili cak podsticu. Najnoviji primer ovih otpora i tolerancija predstavlja svakako Sporazum o specijalnim i paralelnim vezama izmedju SRJ i RS iz marta 1997. Za Slobodana Milosevica, njegovog glavnog autora, ovaj sporazum predstavlja ozivljavanje neke vrste Male Velike Srbije, za BiH akt osporavanja njenog medjunarodnopravnog suvereniteta, a za medjunarodnu zajednicu produzavanje smrtonosnih etnickih mobilizacija i konfrontacija. Utoliko je neshvatljivija i neodgovornija blaga, cak blagonaklona reakcija velikih sila, koja je nakon zakljucivanja Sporazuma usledila. Medjunarodnom politikom kao da jos uvek vlada kisindzerovski kratkovida i prevazidjena realpolitika i etnopolitika.

Na drugoj strani, cak i najbolji dugorocni predlozi i projekti, pa tako, primera radi, i predlozi, odnosno projekti Borisa Vukobrata, bez dovoljno razvijene pragmatike kratkog i srednjeg roka, lako mogu da retardiraju u losu utopiju ili "fasadu" (Popovic, 1995a).

Za centralni, kljucni koncept naseg dugog roka, predlozen je koncept medjunarodnog civilnog drustva, a ne koncept ljudskih prava. To je ucinjeno iz vise logickih i pragmatickih razloga. Najpre, cisto logicki, ovaj koncept je siri od koncepta ljudskih prava, on, naime, ova obuhvata, a ne obrnuto. Zatim, pragmaticki i negativno, koncept medjunarodnog civilnog drustva je dobra i siroka baza za borbu protiv dvostrukih standarda, instrumentalizacije i zloupotrebe ljudskih prava od strane realpolitike velikih sila i drugih nedemokratskih globalnih sistema moci. Konacno, pragmaticki i pozitivno, koncept medjunarodnog civilnog drustva je dobra i siroka baza i za novi kreativni odgovor, to jest sintezu prezivelih elemenata modernog doba, liberalizma (neprikosnovenosti individualnih i manjinskih prava) i socijalizma (povezanosti izmedju socijalno-ekonomske i politicke dimenzije ljudskih prava).

Umesto zakljucka: pledoaje za novi realizam

U centre svetske moci i politike, novi realizam prodire dosta sporo. U ovima jos uvek preovladjuje stara i opasna realpolitika. Ohrabrujucih znakova, ipak, ima. Jedan takav ohrabrujuci znak svakako predstavlja i prodor novog realizma, i uopste kritickog i alternativnog misljenja, u vladajuce, "mainstream" analiticke krugove. Jedan od najznacajnijih, ako ne i najznacajniji takav prodor u poslednjih nekoliko godina predstavlja Nedovrseni mir: izvestaj o ratu i miru na Balkanu Aspenovog instituta iz Berlina i Karnegijeve zaduzbine iz Njujorka, dve institucije koje nesumnjivo spadaju medju najprestiznije u svojoj vrsti na svetu. Veoma argumentovano i uverljivo, ovaj izvestaj govori i o relativnoj iscrpljenosti i kratkovidosti realpolitike velikih sila u posthladnoratovskoj eri uopste i na Balkanu posebno, o nedovoljnosti puke imitacije liberalno-demokratskih institucija i procedura u zemljama bez odgovarajuce demokratske baze i infrastrukture, te o neophodnosti dugorocne izgradnje civilnog drustva kao osnove trajnog i pravednog mira u regionu i svetu (Aspenov institut i Karnegijeva zaduzbina, 1996). Po mnogim bitnim elementima, ovaj izvestaj veoma je blizak svetsko-sistemskom pristupu i nalazima istrazivacke grupe iz Podgorice. Jos znacajnije je, medjutim, to sto prodor novog realizma u "mainstream" analiticke krugove budi nadu da bi u dogledno vreme moglo da dodje i do prodora i sirenja takvog pristupa u samim centrima svetske moci i politike.

Na samom pocetku najnovije balkanske krize, Slobodan Milosevic, jedan od njenih glavnih aktera i izazivaca, otvoreno je zapretio: "Srbija ce biti ili jedna/cela ili je nece biti!" Ironicno parafrazirajuci cuvenu sentencu najpoznatijeg posthladnoratovskog balkanskog diktatora, pledoaje za novi realizam mogli bi na kraju da formulisemo i kao ili-ili predvidjanje, odnosno upozorenje: planeta ce biti ili jedna, cela i demokratizovana, ili je nece biti.

Autor je doktor pravno-politickih nauka i vanredni profesor na Pravnom fakultetu Univerziteta Crne Gore u Podgorici

Literatura

Amin, Samir; Arigi, Djovani; Frank, Andre Gunder; i Volerstin, Imanuel (1985). Dinamika globalne krize. Beograd: Radnicka stampa.

Arrighi, Giovanni (1990). "The Developmentalist Illusion: A Reconceptualization of the Semiperiphery", in Nj. G. Martin, editor, Semiperipheral States in the Njorld-Economy. Njestport, Connecticut: Greennjood Press, 11-40.

Aspenov institut i Karnegijeva zaduzbina (1996). "Nedovrseni mir: izvestaj o ratu i miru na Balkanu", Nasa Borba, oktobar.

Braudel, Fernand (1987). "Podela prostora i vremena u Evropi", u D. Pirec i M. Jaksic, urednici, Svetski kapitalisticki sistem. Beograd: Ekonomika.

Brodel, Fernan (1987). "Kopno i more", Knjizevna rec, 25. mart.

Bugajski, Janusz (1993). Nations in Turmoil. Boulder, Colorado and Odzford, England: Njestvienj Press.

Chase-Dunn, Christopher and O'Reilly, Kenneth (1989). "Core Njars of the Future", in R. K. Schaeffer, editor, Njar in the Njorld-System. Njestport, Connecticut: Greennjood Press, 47-64.

Crossette, Barbara (1992). "Failure of the Nenj Order", The Nenj York Times, May 15.

Darmanovic, Srdjan (1993). Izoblicena demokratija: drama jugoslovenskog postkomunizma. Beograd: Borba.

Dimitrijevic, Nenad (1991). Osnovi politickog sistema Nemacke. Novi Sad: Pravni fakultet.

Galtung, Johan (1989). Europe in the Making. Nenj York: Taylor and Frances.

Galtung, Johan (1994). "Jalta i Malta", Duga, br. 531, 9-22. jul.

Gutman, Roy (1995). "Signed, Sealed, Undelivered", Njar Report, Number 38, November/December, 3-8.

Huntington, Samuel P. (1993). "The Clash of Civilization?", Foreign Affairs, Number 3, 22-49.

Jelavich, Charles and Barbara (1977). The Establishment of the Balkan National States: 1804-1920. Seattle: University of Njashington Press.

Kuljic, Todor (1993). "Bespomocni antifasizam", u Filozofija i drustvo IV: Antifasizam. Beograd: Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, 61-73.

Lee, Richard (1991). "Science as Ideology", Njorking Paper, Fernand Braudel Center, SUNY-Binghamton.

McLauchlan, Gregory (1989). "Njorld Njar, the Advent of Nuclear Njeapons, and Global edzpansion of the National Security State", in R. K. Schaffer, editor, Njar in the Njorld-System. Njestport, Connecticut: Greennjood Press, 99-108.

Mocnik, Rastko (1990). "Fasizam niskog napona", Rasprava, Udruzenje za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI).

Moren, Edgar (1993). "Totalnacionalizam", Monitor, 19. mart.

NATO's Role (1997). "NATO's Role in Peacekeeping in the Former Yugoslavia", NATO Fact Sheet No. 4, Bilten ambasade SAD u Beogradu, Belgrade, March 19, No. 165.

Novak-Pesec, Mojca (1989). "Slom jugoslovenskih elita modernizacije", Sociologija, Broj 2-3.

Nye, Joseph S. Jr. (1992). "Njhat Nenj Njorld Order", Foreign Affairs, Number 2, 83-96.

O'Donnel, Guillermo; Schmitter, Phillipe; and Njhitehead, Laurence, editors (1986). Transitions from Authoritarian Rule: Prospects for Democracy. Bartimore, Maryland: The John Hopkins University Press.

Poper, Karl (1993). Otvoreno drustvo i njegovi neprijatelji II. Beograd: BIGZ.

Popov, Nebojsa (1993). "Srpski populizam: od marginalne do dominantne pojave", Vreme, Specijalni dodatak, br. 135, 24. maj.

Popovic, Milan (1994a). "Dvostruka tajna liberal-fasizma", Nedeljna Borba, 14-15. maj.

Popovic, Milan (1994b). "Geopolitika za svakoga", Monitor, 18. mart.

Popovic, Milan (1995a). "Ispod fasade: jedna skica za analizu nase danasnje (SRJ) 'fasadne federacije'", u M. Sukovic, urednik, SRJ kao dvoclana federacija. Podgorica: CANU, 339-345.

Popovic, Milan (1994c). "Nevidljiva strana Zapada", Nedeljna Borba, 9-10. jul.

Popovic, Milan (1994d). "Raspad SFRJ u svetsko-sistemskoj perspektivi", u B. Jaksic i D. Grbic, urednici, Filozofija i drustvo VI: raspad Jugoslavije. Beograd: Institut za filozofiju i drustvenu teoriju, 237-243.

Popovic, Milan (1995b). Ritam sveta: skola svetskog sistema Imanuela Volerstina. Podgorica: Centar za izdavacku djelatnost.

Popovic, Milan (1992). Yugoslav Disintegration in a Njorld-System Perspective", Njorking Paper, Fernand Braudel Center, SUNY-Binghamton.

Popovic, Milan (1994e). Zargon periferije: balkanska postmoderna (1988-1993). Podgorica: Samostalno izdanje.

Prigogine, Ilya and Stengers, Isabelle (1984). Order Out of Chaos. Nenj York: Bantam Books.

Republika (1993a). "Antiratna akcija 1991-1992", Specijalni broj, februar.

Republika (1993b). "Studentski protest 1991-1992", Specijalni broj, mart.

Stavrianos, L. S. (1958). The Balkans since 1453. Nenj York: Rinehart & Company.

Tilly, Charles (1985). "Njar Making and State Making as Organized Crime", in P. B. Evans, D. Rueschemeyer, and T. Skocpol, editors, Bringing the State Back In. Cambridge: Cambridge University Press.

Vujacic, Veljko and Zaslavsky, Victor (1991). "The Causes of Disintegration in the USSR and Yugoslavia", Telos, Number 88.

Vukobrat, Boris I. (1993). Predlozi za Novu zajednicu republika bivse Jugoslavije. Paris: Editions CopArt.

Njallerstein, Immanuel (1983). "Capitalism and the Njorld Njorking Class: Some Premises and Some Issues for Research and Analysis", in I. Njallerstein, editor, Labor in the Njorld Social Structure. Beverly Hills/London/Nenj Delhi: SAGE, 17-21.

Njallerstein, Immanuel (1991a). "Capitalist Civilization", Njorking Paper, Fernand Braudel Center, SUNY-Binghamton.

Njallerstein, Immanuel (1992a). "The Time Space of Njorld-Systems Analysis: A Philosophical Essay", Njorking Paper, Fernand Braudel Center, SUNY-Binghamton.

Njallerstein, Immanuel (1992b). "Trajectory of the Njorld-System 1945-1990(-2050): Synthetic Overvienj", Njorking Paper, Fernand Braudel Center, SUNY-Binghamton.

Njallerstein, Immanuel (1986). "Tri primera hegemonije tokom istorije svetske kapitalisticke privrede", Marksizam u svetu, broj 8-9.

Njallerstein, Immanuel (1984). "Typology of Crises in the Njorld-System", Njorking Paper, Fernand Braudel Center, SUNY-Binghamton.

Njallerstein, Immanuel (1991b). Unthinking Social Science: The Limits of Nineteenth-Century Paradigms. Cambridge: Polity Press.

Njeber, Madz (1965). Politics as a Vocation. Philadelphia: Fortress Press.