Moj glas bola i nade*

I zemlja po kojoj hodam odmice pod mojim nogama, i nebo pod kojim disem zarobljava mi snove. Sve je odjednom postalo tako daleko, pruzam ruke ka necemu sto me lazno raduje. Ali ja ubijam svoju ravnodusnost i tugu, jer znam da u mojim venama jos titra iskra zivota koja budi i ubrizgava volju u spasenje. Neprimetno se stvorio osecaj zaboravljenosti i usamljenosti u odbojnom svetu u kojem svetlost bezi i nestaje. Ali verujem da svet mozemo napraviti lepsim, samo nam je potrebna ogromna hrabrost sna. A ona luta neukrocena i prekrivena korom ocaja bezdusnim pogledima senama proslosti koje otvaraju rane. I urlicem, ali moje krike i vapaje niko ne cuje. I placem ali ni suza vise nema. One su pale na srce i skamenile se. Samo ziv svet se ne obazire i ja ne trazim njegovo sazaljenje, niti njegovu pomoc. Nada jos uvek boravi u dubini moga srca i upotpunjuje moju radost sa osecajem ljubavi koji dajem i koji primam. I necu je potiskivati teretom nejasnih iluzija, niti je gusiti u moru beznadja. A bol koji tisti i razara u svakoj mozdanoj komori moje svesti izdrzacu, umoricu, i pusticu ga da se pretoci u nesto manje bolno. I zaboravicu povode i razloge svih mojih nesanica i svim snagama ostacu licem okrenuta svetlijoj strani zivota.

B. Filipovic VIII, Petrovac