Demokratija i monarhija

Ono sto se moze uciniti jeste da se odvoje argumenti u prilog demokratiji od onih u prilog monarhiji

Ne nailazi se cesto na tvrdnje da su demokratija i monarhija saglasne. Utoliko je zanimljivije da mnogi politicari, pravnici i intelektualci u Beogradu zastupaju to stanoviste. Ono se cesto brani dokazom ove vrste: Je li Engleska kraljevina? Je li Engleska demokratska zemlja? Dakle, demokratija i monarhija su saglasne. Mogu se cak procitati izjave da su i monarhija i republika demokratski oblici vladavine. Na osnovu toga bi se moglo zakljuciti da je demokratija neutralna u izboru izmedju monarhije i republike. U ovom kratkom napisu zelim na jednostavan nacin da pokazem da monarhija nije saglasna sa demokratijom i da demokratiji odgovara republikanski oblik drzavnog uredjenja.

Sustinska razlika

Na slican nacin se moze pokazati i da demokratija nikako nije neutralna u izboru izmedju monarhije i republike. Zagovornici monarhije u Beogradu cesto govore da je kralj "domacin" svoga naroda (kraljica bi, pretpostavljam, bila "domacica"). Ovo je, naravno, veoma dvosmislen nacin izrazavanja. No, aludira se, zasigurno, na licni, paternalisticki (ili maternalisticki) i tradicionalan odnos prema javnom (narodnom) dobru. Odnos prema javnom dobru je, naravno, kljucan za razlikovanje republike od monarhije. Za razliku od paternalistickog shvatanja javnog dobra u monarhijama, u republici je rec o javnom dobru slobodnih gradjana koji se sami o njemu staraju. Demokratija podrazumeva isto shvatanje javnog dobra s tim sto se dodaje i nacelo da se o njemu odlucuje jednakim pravom glasa i upravlja preko izabranih predstavnika. Dakle, po shvatanju javnog dobra, mada ne nuzno i po nacinu odlucivanja, demokratiji odgovara republika a ne monarhija.

Demokratije ne moraju da svoju pristrasnost prema republici izraze na revolucionaran nacin. Svodjenje kraljeva i kraljica na simbole jeste korak ka evolutivnom uvodjenju republike. Ukoliko se demokratije u Evropi odrze (a posebno ukoliko se odrzi i eventualno federalizuje Evropska unija), sva je prilika da ce doci do obostranog sporazuma izmedju kraljevskih porodica i gradjana da je za obe strane bolje da odustanu od sve praznijeg simbola.

To, naravno, ne znaci da demokratski i monarhisticki oblici vladavine ne mogu da se mesaju, i uzajamno ogranicavaju, i da narod i kralj ne mogu da dele vlast. Nije engleska kraljica uvek bila simbol. Naprotiv, delila je vlast sa parlamentom. Mnogi ljudi koji zagovaraju povratak monarhije u Srbiji (ili Jugoslaviji) imaju u stvari u vidu ono sto oni nazivaju ustavnom monarhijom. Koliko sam u stanju da vidim, ovo se opravdava na jedan od tri nacina. Ili se tvrdi da je monarhija neophodna radi ucvrscenja demokratije (kao u Spaniji), ili se tvrdi da su Srbima (i Srpkinjama) potrebni autoriteti, ili se dokazuje da je rec o ispravljanju nepravde prema kruni.

Mesoviti oblici vladavine

Opravdanje koje se oslanja na to da Srbi (i Srpkinje) ne mogu da zamisle da vlast nema autoritet nema svrhe ozbiljno razmatrati. Ono se pominje samo zato sto se, u jednoj ili drugoj verziji, cuje iz krugova bliskih prestolonasledniku, od clanova Krunskog saveta, pa se mora pretpostaviti da ipak nije sasvim ekstravagantno. Jedna verzija koja, na neki nacin, spada u ovaj tip opravdanja polazi od navodne slabosti Srba (i Srpkinja) prema harizmatskim licnostima. Ostavivsi po strani antropolosku zasnovanost ovakvih tvrdnji, valja samo reci da ovo opravdanje nikako ne moze da bude demokratsko. U demokratiji, licne sposobnosti politicara nisu, naravno, nevazne, ali su predmet izbora. Cak i ako neko bude izabran na osnovu svoje harizme a ne iz sasvim racionalnog razloga, sistem demokratskog izbora je tu da harizmu, da se tako izrazim, rascini. To je jos jedan razlog zasto je monarhija samo simbol u demokratskim drustvima. Engleska monarhija, na primer, opstaje ne zato sto bilo koji pripadnik kraljevske porodice ima nekakvu posebnu harizmu nego zato sto su gradjani spremni da odvoje krunu od krunisane glave, to jest, simbol od licnosti. Ovo bi naravno bilo nemoguce ukoliko bi licnost bila politicki vazna. Uostalom, da je to nemoguce pokazuje citava istorija engleskog parlamentarizma i sukoba dvora i gradjana. Isto vazi i za sve druge evropske monarhije. U ovom kontekstu valja takodje uociti da je harizma licno svojstvo, a nije, kako se cesto brka, svojstvo porodice i jos manje prezimena ili cak simbola. Prema tome, oni koji se pozivaju na to da bi monarhija trebalo samo da bude simbol, ne mogu se pozvati na harizmatska svojstva i autoritet.

Konacno, pominje se i to da kruna ima pravo na krunu. Sam princ Aleksandar izgleda da nije sklon ovom opravdanju svojih pretenzija na tron. On se ipak poziva na volju naroda.

Vladimir Gligorov