Krunisanje demokratije

Da li bi demokratiji u Srbiji (Jugoslaviji) bio potreban autoritet visi od nje same koji bi je stitio od autoritarne vlasti

"Vratiti se monarhiji ili ne", jedna je od slozenijih dilema u danasnjem politickom i intelektualnom zivotu Srbije. Stice se utisak da su argumenti u prilog monarhistickoj opciji, upuceni sirokoj publici, sve brojniji i da ih treba razmotriti ozbiljno i pazljivo. U ovom tekstu zadrzacemo se na analizi stavova koje je knjizevnik i clan Krunskog saveta, istaknuti pobornik monarhije, Matija Beckovic, izneo u NIN-u od 21. marta, i nekih od stavova princa Aleksandra Karadjordjevica, objavljenih u NIN-u od 11. aprila i Vremenu od 18. aprila ove godine.

Tako kaze Matija

. Monarhija je ili prirodno stanje, ili nije prirodno stanje.

. U nekim drzavama, kao u Srbiji, monarhija jeste prirodno stanje, a u nekima nije. Srbi su kraljevski narod.

. Prirodno stanje postoji nezavisno od nasih voljnih aktivnosti, ali ga ne treba brkati sa domenom vazenja fizickih zakona prirode, gde samo pod istim uslovima nuzno slede iste posledice. To brkanje imalo bi neprijatnu implikaciju da Srbi cas jesu, a cas nisu kraljevski narod, u zavisnosti od uslova, a tacno je upravo suprotno: Srbi su bezuslovno kraljevski narod.

. Dovoljno je da Srbija ima prestolonaslednika da bi u njoj "prirodno stanje" - monarhija - bilo u apsolutnoj prednosti nad republikom.

. Prirodno stanje je ocigledna pojava, nesto sto se samo po sebi razume i svima je neposredno shvatljivo. Zato je delovanje u skladu sa prirodnim stanjem isto sto i delovanje u skladu sa zdravim razumom i istinom.

. Buduci da ne uticemo na to sta ce biti a sta nece biti "prirodno stanje", mi ne mozemo da razumno biramo monarhiju ili republiku, vec samo da pristanemo ili ne pristanemo na to da sledimo "prirodno stanje" (razumno je samo ono sto je u skladu sa "prirodnim stanjem").

. U zavisnosti od toga da li postuju tu ociglednu istinu, odnosno jedini "princip" na kojem se moze zasnivati zdrava Srpska drzava, ljudi se u Srbiji danas mogu podeliti na dva skupa: one koji monarhiji kazu "da", i one druge.

. Clanovi prvog skupa su ne samo rojalisti nego i "svi demokrati i protivnici nasilnog preuzimanja vlasti, svi koji prihvataju istine starije od nase samo(volje), svi koji postuju privatnu svojinu i ljudska prava" Dakle, potencijalni clanovi prvog skupa su i oni republikanci koji prihvataju da je "prirodno stanje" starije od njihovih kvazirazloga u prilog republici, i tako "pobedjuju sami sebe"

. Najveci broj clanova prvog skupa su mladi ljudi.

. Clanovi drugog skupa su svi ostali. Medju clanovima drugog skupa nema nijednog demokrate i nikoga ko postuje privatnu svojinu i ljudska prava.

. Svi clanovi drugog skupa su ideoloski ostrasceni.

Buduci da je tacnost Beckovicevog tvrdjenja o tome ko su clanovi prvog a ko clanovi drugog skupa, koji je udeo mladih u prvom skupu i cime se odlikuju jedni, a cime drugi, empirijski proverljiva, i da mu njegove retoricke sposobnosti ne mogu pomoci da ga odbrani, mozemo taj problem ostaviti po strani. Medjutim, tvrdjenje da je Srbima izbor unapred dat, i da samo treba da odluce da li ce ga slediti, kao i tvrdjenje da mladi posebno razumeju o cemu je tu rec, intelektualno je porazno i opasno. Sa tacke gledista izbora, izmedju ucenja da je sloboda "saznata nuznost" i da je sloboda "svest o prirodnom stanju" i nema neke razlike.

Takodje, tvrdjenje da je dovoljno da Srbija ima princa da bi u njoj "prirodno" stanje - monarhija, bilo u apsolutnoj prednosti nad "neprirodnim" - republikom, liseno svakog pokusaja da se princ Aleksandar Karadjordjevic predstavi kao covek ciji kvaliteti obecavaju da bi on, kao monarh, doprineo ugledu Srbije, a ne kao puko sredstvo vracanja Srbije u "prirodno stanje", u najmanju ruku je neozbiljno, ako ne i uvredljivo za coveka koji je ceo zivot ziveo u svetu u kojem licnost nije nesto sto viri ispod tepiha kolektivne svesti.

Princ bolje razume demokratiju

Princ Aleksandar Karadjordjevic takodje smatra da i pojedinci i stranke i u Srbiji i u Crnoj Gori treba jos dosta da rade na demokratskom preobrazaju zemlje, i da je to danas njihov najvazniji zadatak. Postavlja se, medjutim, pitanje zasto demokratija, ciji on znacaj toliko istice, ne bi bila dovoljan garant da bi u Srbiji, ili Srbiji i Crnoj Gori, pod postojecim drzavnim uredjenjem, moglo normalno da se zivi. Zasto je potreban "simbol jedinstva", kruna? Jer, kao sto smo videli, princ ne tvrdi da je Srbija (pa ni Jugoslavija kao zajednica Srbije i Crne Gore) predodredjena da bude monarhija. On takodje ne negira da je demokratija kompatibilna sa republikanskim uredjenjem.

Princ na to odgovara da je monarhija, i to svedena na simbol, Srbiji potrebna kao garancija valjanosti i trajnosti demokratije, odnosno kao nepristrasni zastitnik "slobode i ljudskih prava svih gradjana", bez obzira na njihovo politicko opredeljenje. On se, kao kralj (za razliku od predsednika republike), ne bi bavio dnevnom politikom, i zato bi bio (politicki) nepristrasan. Osim toga, krunu bi ustolicila ustavotvorna skupstina, sto bi obezbedilo stabilnost, odnosno trajnost demokratskog uredjenja.

Opet nije jasno kako tolike republike sasvim dobro uspevaju da cuvaju i valjanost i trajnost demokratije, a Srbija, ili Jugoslavija, ne bi mogla. Iz cega sledi da bi demokratiji u Srbiji (Jugoslaviji) bio potreban autoritet visi od nje same koji bi je stitio od autoritarne vlasti? Koju vrstu stabilnosti i trajnosti garantuje kruna ako sami ljudi koji su se izborili za demokratsko drustveno uredjenje nisu skloni da demokratiji stabilno teze? Takodje nije jasno kako princ Aleksandar Karadjordjevic, koji po funkciji prestolonaslednika pristrasno zastupa monarhisticku opciju u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, i, po sopstvenom opredeljenju, demokratsku opciju kao nuzan uslov njenog ostvarenja, misli da to nije bavljenje dnevnom politikom i izjavljuje da, ne samo u buducnosti, vec ni u ovom trenutku, "u dnevnu politiku ne zeli da se mesa"

Ima jos dosta nejasnoca u stavovima princa o prednostima monarhije. Bez obzira na razlike u pristupu, i princ Aleksandar Karadjordjevic i Matija Beckovic tvrde da je monarhija kruna demokratije. Ne vidimo kako bi, bilo princevi argumenti u prilog tom tvrdjenju, bilo umovanje o "prirodnom stanju" Matije Beckovica, mogli da budu putokaz za ostvarenje pozeljnih promena u politickom zivotu Srbije i Jugoslavije.

Ljubica Strncevic