Nerazjasnjena katastrofa radnistva

Prvog maja ove, 1997. gledao sam emisiju TV Studija B "O radnickoj Rakovici" Emisija je trajala sat i cetrdeset minuta. Prikazan je film iz 1987. Kamera ulazi u sobe samackog hotela IMT-a u kojima su tada zivele, a verovatno i sada zive kompletne porodice - u deset kvadratnih metara. Na svakom spratu je po nekoliko kupatila i NjC-a, moze se samo zamisliti u kakvom stanju. Iz svakog kadra kulja beda i ocaj.

Ovde su majke prave mucenice. Ako su jos i one zaposlene u IMT-u onda su problemi samo jos tezi. Za kupanje troje dece u tim uslovima i otac i majka moraju biti prave akrobate. Pokusaj da se i u tim sobicama ocuva kakvo-takvo dostojanstvo zahteva podvig. Tu se nikad ne moze ni za tren biti sam, tu se ne zna sta je intima.

Iz izjava cujemo da mnogi radnici nemaju ni to vec polovinu plate daju za podstanarski smestaj. Povremeno spiker onim poznatim pateticnim glasom izgovara do bljutavosti dovedene fraze o radnickoj klasi kao temelju drustva, socijalistickom samoupravljanju kao trajnoj orijentaciji, svetloj buducnosti i sl. Sve to, naravno, delovalo je i tada, 1987, licemerno, a iz danasnje perspektive to je prosto morbidno. U drugom delu emisije dva radnika i jedan nastavnik masinske skole razgovaraju o danasnjoj situaciji (i oni su, naravno, gledali prvi deo emisije; jedan od njih je cak ucestvovao u njoj). Sva trojica su kategoricna da je tada, 1987. godine - bilo bolje. Nije bilo slavno ali se radilo pa i zaradjivalo, tako da se od plate moglo skromno ziveti.

Danas, o fabrikama i radnicima, jedva da se moze i govoriti, uostalom vecina radnika je van fabrika. Godine nerada ucinile su svoje. Vecina fabrika su to prestale biti, zapustene, ruinirane, bez odrzavanja, pokradene. Radnici izgubili radne navike, dekvalifikovali se; ukratko, prestali biti radnici i pitanje je da li ce ikad to vise biti.

Radnik koji je ucestvovao i u "filmu" od pre deset godina kaze da su sankcije zatvorile fabriku i da se umesto radnickog postavilo nacionalno pitanje. Rat uopste ne spominje.

Na pitanje voditelja kako prezivljavaju, isti radnik kaze: "Otkad su prinudni odmori bavimo se svim i svacim, dopunskim radom, svercujemo, naravno sve je to uvredljivo, ali se mora kako-tako zaraditi da se ishrani porodica" Na pitanje da li letuje ili zimuje odgovor je zapanjen izraz lica zbog neumesnog pitanja. Radja se zatim serija standardnih kritickih stavova:

. drustvo je i ranije bilo podeljeno ali danas je to surovije i teze se podnosi; na jednoj strani je masa sirotinje, a na drugoj saka milionera;

. onaj ko zivi od rada propada, "sto si blizi masini siromasniji si";

. odakle mnogima vile i vikendice a radnici odlaze u penziju bez stana;

. i sistem i vlast su po pravilu protiv radnika i njihovih interesa, radnici su svih ovih godina najlosije prosli;

. politicari se samo bore za vlast i oko vlasti.

Na pitanje voditelja zasto radnici cute i nisu na ulicama odgovor je: "Radnici su izgubili kontakt sa sindikatom (jednina!) pa su izgubili i ono malo integriteta koji su imali, a nema ni stvarnih radnickih vodja. Vece SSS je protiv izlaska na ulice i, konacno, prinudni odmori su potpuno rasturili ljude" Radnik koji je ucestvovao u emisiji-filmu iz 1987. kaze da se ljudi u fabrikama boje promena (misli na svojinsku transformaciju). "Prihvatice cak i manje plate ali vecu sigurnost zaposlenja. Plasi ih konkurencija, neizvesnost"

Drugi, mladji radnik, aktivista sindikata "Nezavisnost" insistira na tome da je sadasnje stanje najgore moguce, pa dakle da bez promena, i to radikalnih, nema izlaza iz situacije u kojoj se zemlja nalazi a i vecina radnika. Insistira na tome da bez nezavisnih, autonomnih sindikata nema stvarnog zastupnika zivotnih interesa radnika, jer je tzv. drzavni sindikat najdirektnije u sluzbi poslodavaca i drzavnog monopola.

Treci ucesnik, nastavnik industrijske masinske skole kaze da je u masinsku skolu upisana polovina od broja koji se nekad upisivao a i to su uglavnom najslabiji djaci. Deca su totalno nezainteresovana za skolu i ucenje uopste. Po zivotu svojih roditelja koji su pretezno radnici vide da nemaju nikakvu buducnost.

Kako i zasto je doslo do ovako katastrofalnog poraza radnistva i njihovih organizacija, narocito sindikata, i ne samo u Srbiji, tema je koja zasluzuje, nadam se, ozbiljnu studiju. Mozda ce Republika otvoriti svoje stranice za nju.

Dusan Nicic