Samo izmedju redova

Kada je 14. maja u Vasingtonu sa velikim entuzijazmom predsednik Klinton objavio da je postignut istorijski dogovor izmedju NATO-a i Rusije o saradnji, kad je imao samo lepe reci za sekretara Solanu i predsednika Jeljcina, nije istovremeno krio i da je to dobro za njegovu zemlju. NATO bez Amerikanaca nikada nije i nece biti ono sto je bio bez obzira da li je rec o vojnoj alijansi koja je u vreme hladnog rata imala ulogu ravnoteze sa Varsavskim ugovorom, ili ce istinski postati "faktor stabilnosti u 21. veku kada su glavne pretnje miru terorizam, etnicki sukobi i iskljucivost tvrdih nacionalizama"

U oslikavanju nove uloge ili imidza NATO-a za 21. vek americki predsednik je povodom etnickih sukoba pomenuo Bosnu govoreci istovremeno o stabilnosti Evrope. Nimalo bez razloga vec sutradan su najuticajniji americki listovi, koji uzgred receno nisu smatrali za neophodno da predsednicku izjavu procitanu prethodnog dana uopste objave, narocito ne u celini, protumacili nove odnose NATO-a i Rusije kao znak da su prevladala uverenja da ove dve do juce suprotne strane mogu da budu veoma efikasne u suzbijanju "modernih" oblika pretnji miru, pre svega rastucim nacionalizmima spremnim da ugrozavaju druge cak silom menjajuci granice. Najefikasniji nacin bio bi zajednicko stvaranje mirovnih snaga koje bi na vrucim tackama uspostavljale mir. Ni u jednom trenutku ovim povodom nisu spomenute Ujedinjene nacije sto neminovno vuce na poredjenje sa trenutnim prilikama u Bosni i Hercegovini gde snage jednog vojnog pakta zapravo imaju ulogu mirotvoraca.

Kako je istovremeno najavljena i mogucnost da ce veoma skoro nove clanice NATO-a postati Madjarska, Poljska i Ceska, sa objasnjenjem da nema vise nikakve sumnje da su ove zemlje izuzetno, ne samo na recima vec i na delu, odane demokratiji, sto podrazumeva istinski parlamentarizam, slobodno trziste i postovanje ljudskih prava, u politickim krugovima se istice i uverenje da bi NATO snage pritekle u pomoc ovim zemljama kada bi bile ugrozene. Uprkos mnogih kritika dosad izrazenih u americkoj politickoj javnosti, pa i samom Kongresu, uglavnom od republikanaca, da Amerikanci ne bi trebalo da ginu za Varsavu ili Prag. U manje-vise opravdanoj euforiji zbog uskladjenih odnosa NATO-a i Moskve kao argument se istice da Evropa mora biti stabilna, mora ziveti u miru i, naravno, razvijati se. Vec ovakav prilaz svedoci da se i Varsava i Prag mogu braniti i na drugim evropskim teritorijama gde moderni oblici pretnje miru - etnicki sukobi, promena granica silom ili tvrdi nacionalizam - ugrozavaju napredak Evrope, a tu neminovno spada i Rusija posle uspele Solanove misije.

Iako je sigurno da novi odnosi NATO-Moskva-Vasington nece biti bez problema i otpora u sopstvenim sredinama, da nece sve poceti da funkcionise sutra, izvesno je da se izmedju redova ovde jasno vidi poruka ne samo za zemlje koje bi zelele da se pridruze NATO-u, ali su jos na listi cekanja, vec pre svega za one ciji lideri misle da mogu ostati izvan sveta i novih svetskih trendova.

Gordana Logar