Najvisa stopa pljacke

Predsednik Republike Milosevic tvrdi kako Srbija ima najvisu stopu privrednog rasta u Evropi. Naravno, malo je ko naseo na ovu providnu laz. Ali, da je kojim slucajem rekao da smo zemlja sa najvisom stopom pljacke u svetu, u tako nesto ne bi nikoga posebno morao da uverava, jer tu ociglednu istinu svaki gradjanin dobro oseca po sopstvenom dzepu. Radnici mesecima ne primaju plate, lekari i profesori takodje, penzije sve duze kasne, nema porodiljskog dodatka, decjeg dodatka, socijalnih davanja.

Ovih je dana u javnosti pukla nova pljackaska afera - strancima je na granici za nekoliko meseci nezakonito oduzeto nekoliko miliona nemackih maraka. Niko ne zna gde je taj silan novac zavrsio. Ovde je, izgleda, samo kontinuitet i mastovitost u otimacini bez premca. Najpre je opeljesena devizna stednja, a zatim je dosao poznati zajam za preporod Srbije. One rezerve kod ljudi koje nisu uspeli da pokupe Dafina i Jezda, dokusurila je razorna inflacija 1993. Hoce li neko ikada da utvrdi kolike su stvarne razmere legalizovane pljacke u Milosevicevoj eri i koliko je ljudi ekonomski stradalo u paukovoj mrezi koju je isplela drzava? Sigurno je jedno - nema coveka u ovoj zemlji, ili stranca koji je kroz nju prosao, a da mu raznorazni drzavni ili paradrzavni organi nisu prevrnuli dzepove.

Ne bi moglo da se kaze da ljudi ravnodusno primaju zlo koje ih je snaslo. Strajkovi, svakim danom, izbijaju na sve strane. Oni koji nisu danas na ulicama, bice sigurno sutra. Ali, onaj ko pazljivo prati ove nase neprilike, lako ce otkriti da u ovim opstim protestima ima vise osecanja beznadja, nego pravog socijalnog poleta. Mnogo je pojedinacnih zahteva, malo zajednickog i osmisljenog cilja. Cak su i cuveni kragujevacki oruzari, luconose jesenjeg i zimskog gradjanskog otpora u Srbiji, lako odustali od strajka, cim su dobili zaostale plate za mart. Kao da je svakome najvaznije da se samo domogne onoga sto mu je pripadalo pre nekoliko meseci, a ne da se sama drzavna pljacka jednom za svagda radikalno suzbije u korenu. Postoji li kod nas razvijena gradjanska svest o toj neizbeznoj alternativi i volja da se ona ostvari? Gde li je ispario onaj uzviseni duh gradjanskog protesta koji je zimus ozario Srbiju?

Bez toga nasa politicka scena uvek ce izgledati mrtvo, cak i kad na izgled prividno buja. Kao da je na delu najnesrecniji spoj dve vrste fatalizma. Gradjani, odnosno radnici i razne druge profesije, jeste da se stalno bune, ali u njihovim parcijalnim i medjusobno nepovezanim protestima, unapred je upisan fatalizam kratkog dometa. Vlast se, opet, fatalisticki ponasa jer nema vise izbora. Ona se docepala svega cega je mogla i sada joj jedino preostaje deviza: "Posle mene potop" Ko ce, kada i kako naci izlaz iz ovog zacaranog kruga?

Dragos Ivanovic