Kusur od protesta

Majski dani tekli su nekada u znaku proslave rada, a sada se nizu protesti zbog njegovog potcenjivanja i obezvredjivanja. Dan za danom redjaju se protesti radnika Jugopetrola, Zeleznika, zdravstvenih i prosvetnih radnika, penzionera. Nizu se prizori ojadjenih ljudi, od desetak do nekoliko hiljada, kojima se uskracuje mogucnost da zive od svoga rada, tekuceg ili minulog.

U "starom rezimu" takvi su protesti bili nezamislivi. Strajkovi i protesti su bili pod strogom kontrolom. Ako je neko strajkovao, usledila je brza intervencija vlasti, "kolovodje" nekako kaznjene, a zahtevi po pravilu ispunjeni, tek da se nezadovoljstvo radnika - koji su vazili po tadasnjem ustavu za vladajucu klasu - kako-tako - sakrije od javnosti. Sada su stvari obrnute, izrazavanje nezadovoljstva je slobodno (koliko-toliko), ali nezadovoljnici ne dobijaju ono sto traze. Promena je jos veca kada je rec o samom strajku - prekidu rada. Obustavljajuci proizvodnju u mnogim preduzecima, rezim je postao glavni organizator prekida rada - strajkova. Uz pomenuti apsurd ide i okolnost - radnici su liseni i poslednjeg sredstva odbrane svojih interesa, da prekinu radni proces, jer ga naprosto nema. A o tome sta se desilo s ustavnom kategorijom vladajuce - radnicke - klase, prepusteno je mahom cinicima da komentarisu.

Ako, pak, nesto ozbiljnije osmotrimo tekuca dogadjanja, ne moze se izbeci pitanje sta je ostalo od visemesecnih protesta gradjana, i to na stotine hiljada, protiv sadasnjeg politickog poretka, da li se njihova "glavnica" negde zaturila ili potrosila, te ostade samo kusur od masovnih protesta.

Nebojsa Popov