Ciribu-ciriba

Ko od nas nije, barem u detinjstvu, uzivao u cirkuskim ili vasarskim vestinama raznih madjionicara! U njima smo videli uzorne majstore inace popularne igre "sad me vidis, sad me ne vidis"

Nesto slicno dogadja se ovih dana, mada bas i ne lici na igru. Cas u ovom, cas u onom gradu, cas vidis, cas ne vidis TV-sliku neke nedrzavne televizije. Umesto madjionicara i klovnova, na sceni su stroge figure aparature vladajuceg poretka. Zabave tu nema, kao da je vrag odneo svaku salu.

Sve to se dogadja u izbornoj godini, kada se svi, pa i rezim, upinju da izraze svoju privrzenost slobodi medija. Rezim i tu prednjaci. Razmece se izjavama o brojnosti raznih medija koji su izvan kontrole vlasti, cak se stice utisak o haosu slobode. Pod takvim utiskom, izgleda logicno da je nuzno uvesti i nesto reda. A zavodjenje reda pocinje bas sa uspostavljanjem komande nad "pokretnim slikama" Izgleda da je, sa stanovista rezima, vladanje njima vaznije od svake druge vlasti, i da je moc proizvodnje i distribucije informacija u slikama moc nad svim drugim mocima. Lisavanje te moci znacilo bi gubitak vlasti, kao sto bi sticanje te moci vodilo ka osvajanju vlasti.

U tom haosu, dakle, ima metode, kao i istine da je drzavnoj propagandi stalo do proizvodnje javnog mnenja, a ne do informisanja gradjana i uspostavljanja demokratske javnosti. A carolije madjionicarske vestine vise su povezane s decjim uspomenama negoli s tekucim dogadjanjima.

Dusan Mojsin