Novo srpsko srednjovekovlje

Onima koji pomnije prate zbivanja i u nasoj Crkvi i »oko nje« neobican Apel objavljen u Demokratiji 20. juna ove godine, u kojem se dramaticno upozorava kako »bauk ekumenizma preti pravoslavlju«, nije neko veliko iznenadjenje; slicnih je apela i do sada bilo, a u Beogradu se objavljuje citava jedna biblioteka takvih naslova a sam ovaj Apel jos od marta meseca kruzi gradom i citavom Srbijom - sa »materijalima« koji jos nisu objavljeni, ali koji cine ovaj Apel potpunijim jer se radi o pravoslavlju u upravo ekumenskim dimenzijama. Medju potpisnicima je 40 svestenika i 280 kaludjera i kaludjerica - bezmalo polovina nasega monastva - koji od Arhijerejskog sabora traze da SPC istupi iz Svetskog saveta crkava. Izgleda - recimo to odmah - da sve to donosi odgovarajuce plodove; crnogorski mitropolit g. Amfilohije je vec izjavio kako ce nasa Crkva napustiti tu medjunarodnu uticajnu organizaciju; nalozeno je Sinodu da takvu odluku objavi i sprovede.

Pominjani Apel nije nesto novo, ali sadrzi citav niz zloslutnih znakova koji - blago receno - najavljuju nase novo srednjovekovlje.

Potpisnici se pozivaju na primer Gruzijske pravoslavne crkve koja je - prosle nedelje - vec nacinila takav korak; gruzijski »katolikos« Ilija II je bukvalno nagnan na to jer su se eparhije pocele »izjasnjavati«, usledili su pravi ultimatumi i on je pokleknuo. No, u ovom se Apelu navode i drugi zacudjujuci primeri. Velica se, recimo, Ruska zagranicna crkva - ona iz Sremskih Karlovaca koja je svojevremeno uputila poslanicu Hitleru kao spasiocu Evrope i ciji je jedan episkop utemeljio bio Pavelicevu Hrvatsku pravoslavnu crkvu - koja je u sam bogosluzbeni cin nedavno unela anatemu protiv svih koji zagovaraju ekumenizam; sama se Vaseljenska patrijarsija ovde tretira kao »masonska« a SSC se oznacava kao »belosvetska satanska organizacija«. Najbolje je - tako naglasavaju uznemireni duhovnici - u borbi sa SSC postupiti onako kako je to ucinio 1948. Josif Staljin koji je nagnao okupljene istocne jerarhe da odbace ekumenizam kao najvece zlo koje dolazi sa famoznog trulog Zapada.

Ekumenizam je i ovde - u ovom Apelu - kamen spoticanja i to je i navelo nase monahe da ovako gnevno progovore.

Ekumenizam zapravo nije nikakva dogmatska novina vec zbirni pojam za ono sto je sam Hristos istakao kao zapovest - u Jovan 17. 21 - i ljudsku duznost da »svi jedno budu« na putu gradjenja zajednistva; poznato je da rec »stado« u Jevandjelju figurira samo kao obicna metafora, i da Hristos odbacuje jedinstvo stada i krda u ime slobodne ljudske licnosti koja je pozvana da gradi svet. Ovde, pak, u ovom Apelu, taj je zavet prikazan kao »svejeres« a SSC je nekakva »nad-crkva« sto nikako nije tacno jer u bilo kojem savezu ili organizaciji Crkva cuva svoj dogmatski identitet u smislu koji nije nepoznat. »Nije trebalo« - naglasava se - »primati novac od SSC«, a malo dalje se iznosi jos cudovisnija teza - »Ko dakle nece sa antihristom morace u katakombe i pecine i pustinje«. To se trazi na pragu novog milenijuma i u ime Hrista koji nije nikada zagovarao nista slicno. On je - svedoci nam Jevandjelje - »jeo i pio« sa ribarima i bludnicama, odlucno razgovarao sa mocnicima rimske administracije i jednom cak - ovde na to valja podsetiti - motkom isterao trgovce iz hrama. Ovde se, pak, otvoreno zagovara povratak u srednji vek, sve u strahu od pravog susreta sa Hristom koji nas neminovno ceka.

Nema u ovom apelu niceg novog, ali ima pretecih znakova koji ukazuju, sasvim jasno, na jednu dublju politicku pozadinu. Njegov se smisao poklapa sa ideologijom izolovanog rezima S. Milosevica koji godinama vec proizvodi slicne klisee - sami smo sebi dovoljni, »jescemo lisce i korenje« i svet nam nije potreban, izdrzacemo pod pritiscima »hiljadu godina«. Tako se hilijazam laznih proroka poklapa sa ideologijom partijske drzave cak i kada se - najcesce verbalno - medjusobno spore. To se uklapa i u tradiciju jer ne jednom su se nasi stari bili sablaznili da je »bolje i pod Prorokov turban nego pod papsku tijaru« - katolicka crkva nije clan SSC - pa smo posle decenijama dokazivali da drugoga izbora nije bilo. Izbora - pravog izbora - je bilo, ali je nas, kao i ovaj iz Apela, cesto bio pogresan.

Iako je nastao u krilu nase Crkve njegovi se autori moraju traziti i van nje; medju njima su uglavnom oni »intelektualci« koji su uvek negde »oko« Crkve i koji je upotrebljavaju i zloupotrebljavaju - ne jednom su oni objavili da smo divljina kojom se valja ponositi, da je nasa zaostalost »preimucstvo koje treba iskoristiti« - sto je g. Cosic uzeo od N. Velimirovica - i da ne treba da idemo na susret sa drugima.

M. Dj.