Predsednik u zemlji daleko od raja

Neverovatna je, zaista, autisticnost, »providna« lukavost i gotovo svirepa ravnodusnost rezima i nemoc ili nezainteresovanost opozicije i gradjana. Vec, gotovo, citav mesec dana desetak porodica iz varosice Istok kod Peci ocekuje pomoc u resavanju osnovnih egzistencijalnih potreba, ziveci nekakvu nuznu »svakodnevicu« tu, pred nasim ocima, u Pionirskom parku. Stotinak metara daleko od onoga koji bi, sigurno, mogao sve to da resi. Jednom je, kazu, u pratnji obezbedjenja, ulazeci u zgradu Predsednistva Srbije, »okrenuo glavu« ka njima.

Rec je, naravno, o obicnim ljudskim stvarima. I rec je o Kosovu, o najskupljoj srpskoj tastini. Istocani su Srbi, doseljenici u jednoj od srpskih seoba. U seobi na Kosovo. Dolazeci iz raznih delova SFRJ, mislili su da sem toga sto ce dobiti krov nad glavom i nekakav »normalan« zivot, ucestvuju u »istoriji«. Slobodan Milosevic je za dobar (sigurno veci) deo Srba bio obecanje, u svakom pogledu. Sta je tek bio za ove ljude. U okviru velike akcije »Srbi se vracaju na Kosovo« koja traje jos od pocetka osamdesetih, u euforiji Gazimestana, renesanse velikih srpskih izgubljenih bojeva i evidentnih tragedija, ovi ljudi su, sigurno, bili uvereni da je dobijanje stana iz tzv. Yu-programa za naseljavanje na Kosovu, stvar koja nikako ne moze biti dovedena u pitanje. Pala je rec velikog coveka i jos veceg borca za srpske interese. Cekajuci bez rezerve, nosili su, kako sami ovih dana kazu, predsednikove slike kao ikone, i kako se stvar produzavala shvatali su da to sto su, do sada, ucinili nekome nije bilo dosta. Predsednik, izgleda, nije bio zadovoljan. Poceli su ratovi, deo »srpske paradigme«. Bili su dobrovoljci. Ali, na povratku, nisu ih docekale porodice u novim stanovima. Ziveli su po iznajmljenim sobicama, u podrumima i na drugim slicnim mestima koja su mogli iznajmiti u Istoku. Pred njihovim ocima, lokalna vlast druga predsednika, njihovog Robina Huda, u zgrade o kojima su mastali kao o svojim buducim oazama, useljavala je one koji su njoj sluzili - svoje rodjake, ljude od uticaja. Mozda neke nove »predsednikove ljude«.

Ljudi puni nade i ljubavi, nasli su se, jednog junskog dana, na prilazu Beogradu. Niko ih, naravno, nije docekao. Samo je Pionirski park, kao vazda tokom ovih teskih godina, bio raspoloziv. Onda su licno i preko medija pokusali da stupe u kontakt sa izvesnim predsednikovim ljudima. Tih nigde nije bilo, a drugi koji su »hteli« da ih prime, nisu, opet, bili nadlezni. Oni su ziveli, tu, u parku. Imali su dve trudnice - jedna je rodila devojcicu. Dugo su im jedina pomoc bili Beogradjani. Onda su pocele igre - jednom su dali resenje za stan i taj je otisao. Shvatili su - pokusace da ih zavade. Igre predsednikovih ljudi. Nisu se vise dali. Glasno su razmisljali o ekonomskom azilu u nekoj od ambasada. Cinjeni su »ustupci«: nekima su a nekima nisu nudjeni krediti. Makar da dobiju papire sa garantovanim iznosima, hteli su Istocani. Nudili su im i udobne autobuse da se vrate, pa ce nekakve, za sada nepostojece komisije o njihovim molbama odlucivati. Dobili su izvesnu sumu od Ministarstva za brigu o porodici. Odjednom se sve pocelo »ubrzavati«. Predsednik je zatvarao svoj krug, njihovi problemi su, iznenada, izgledali lako resivi. Kljucni covek je, naime, g. Redzep Hodza, clan komisije za dodelu Yu-stanova. Jos nije sve izvesno, ali sve ide ka tome da se Istocani vrate na jug sa onim po sta su i dosli. Predsednik, medjutim, nece moci da ih sretne. On je upravo bio tamo odakle su oni dosli. Cuvalo ga je puno ljudi. Uniformisanih, uglavnom. Pravili su mu drustvo »njegovi« ljudi, a bilo je i predsednikovih fotografija u izlozima i crvenog tepiha i novoasfaltiranih ulica. U Istoku nije bio. To je, ionako, malo mesto. Svejedno je. Opet znamo da Kosovo necemo dati i da ce, ionako, ono postati mesto za razvijanje duha tolerancije. To je najvaznije. Poceo je novi krug. Ne, ne radi se samo o marketingu i predsednickoj kampanji. Jer, ona je mogla poceti jos u Pionirskom parku. Ali, to je bilo nesto drugo mada »slicno«.

Nastasja Radovic