Demokratija pa posao

Konstantin Obradovic

Sa netom okoncanog samita EU u Amsterdamu, ali i iz Senata i Predstavnickog doma SAD (oba doma su prihvatila rezoluciju »Razvoj demokratije u Republici Srbiji«) stigla je ovdasnjem rezimu jos jednom ona ista, do sada vise puta ponavljana i uvek jednako neprijatna poruka: ako hocete normalizaciju odnosa, skidanje »spoljnog zida sankcija«, pristup medjunarodnim finansijskim ustanovama, itd. morate, ali sustinski (dakle, nikakva »kozmetika« nece biti dovoljna), demokratizovati vas sistem. Ima, razume se, i nekih drugih uslova, oni su poznati, no ostavimo ih ovde po strani. Zapad, znaci, trazi demokratizaciju, sto ce reci vladavinu prava, stabilne zakone i njihovo postovanje, vlast koja je pod kontrolom gradjana preko periodicnih slobodnih i fer izbora, ljudska i gradjanska prava, i pravnu sigurnost kako za domace, tako i za strance.

Kod ovdasnjeg establismenta to upravo mastodontsko insistiranje na toj nekakvoj »demokratiji«, o kojoj se bio zimus raspisao g. Gonzales, izaziva prirodno nervozu (u takvom sistemu moze se na izborima izgubiti vlast pa bi se tada, kao sto je Hirohito rekao Japancima 1945. u vezi s kapitulacijom, »moralo prihvatiti neprihvatljivo«), ali i nerazumevanje. Posto ovdasnja vlast zamislja kapitalisticki Zapad onakvim kakvim ga je Lenjin opisao u delu Imperijalizam kao najvisi stadij kapitalizma, a zaveden je i onom cesto ponavljanom recenicom tog velikog revolucionara »Kapitalisti ce nam prodati i konopac kojim cemo ih zadaviti«, to nerazumevanje proizlazi iz sledeceg rezonovanja ovdasnje vlasti: nama treba svez novac i vi, kapitalisti, to znate; mi vam nudimo povoljne uslove za vase pare i garantije da cete lepo zaraditi, pa zasto onda tako nedotupavno insistirate na toj »demokratizaciji«?

Pretpostavimo (iako je takva pretpostavka pogresna) da na tom kapitalistickom Zapadu pravo, ljudska prava i ti raznorazni principi koji, da nanovo citiram Lenjina, nisu nista drugo do »burzoaske predrasude«, vec svedimo sve na tzv. biznis, videcemo da je u ocima tog istog Zapada upravo demokratizacija preduslov za bilo kakvo normalno poslovanje. A do tog zakljucka je Zapad dosao tokom dva poslednja stoleca gradeci, i to mukotrpno, demokratski poredak vladavine prava.

Jos od vremena prvobitne akumulacije ljudi su shvatili da je preduslov uspesne ekonomije odgovarajuci pravni poredak u kojem je zakon zakon, vlast pod nekom kontrolom, a pravna sigurnost svakom garantovana. Ako toga nema, ako cuvene »institucije sistema« nisu nikakve pravne ustanove, od nekog pravog poslovanja nema nista pa cak i ako tamo neka vlast dâ bilo kakve garantije. Uzmimo samo jedan, najsveziji primer tzv. bankarskog poslovanja u ovoj zemlji. Pocetkom godine NBJ oduzme »dozvolu za rad« seriji banaka. To treba da bude, toboz, neko »privremeno stanje«. To stanje traje sest meseci. A banke (ne znam za druge, ali za »Slaviju« a. d. znam zasigurno prema vlastitom negativnom iskustvu), iako im je dozvola za rad »oduzeta«, sto znaci da ne mogu nista raditi, hladno primaju pare na racune gradjana, ali tim svojim komitentima njihove pare ne daju, jer su »blokirane«. Ustavni sud odluku o »oduzimanju«, koju je potpisao zamenik guvernera Narodne banke, dakle visoki drzavni cinovnik, posle sest meseci ponisti kao nezakonitu. Doticni gospodin koji je doneo neustavan propis, ostetio desetine hiljada gradjana koji u ovoj besparici nisu mogli doci do svojih para, ostaje na svom mestu, a osteceni mogu samo da kukaju. A drzava je ta koja garantuje za vas novac u banci, sto znaci da ga mozete uzeti kad vam zatreba. Mogao bi se navesti jos ko zna koliki broj takvih primera.

Zapad, razume se, prati sta se ovde dogadja. I ko sada moze, u ovakvom poretku, da garantuje strancima koji su ovde krenuli u neki »biznis« da se i njima nesto tako nece desiti? Niko. Dakle, cak i da Zapad nema nikakvih principa, a ipak ih ima, on, prirodno, zahteva prvo promenu politickog sistema, dakle »demokratizaciju«, pa tek onda da razgovaramo.