O sestrama surevnjivim

SPC ne priznaje ne samo makedonsku "drzavu" vec ni naciju, jezik i crkvu, u cemu je postojala saglasnost sa Bugarima i na drzavnom i na crkvenom vrhu

Jedna stranica iz istorije

Spor izmedju Srpske pravoslavne crkve i makedonske - koji dobija u zestini - ima svoju istorijsku pozadinu.

Meseca maja »indikta osmoga« sto ce reci godine davne 1219. solunski episkop Dimitrije Homatijan je uputio sv. Savi jedno neobicno ostro pismo, protestujuci protiv postupka srpskog svetitelja koji je u Nikeji, vesto i diplomatski uspesno, izdejstvovao autokefalnost nase Crkve; ton i sadrzina pisma su neobicni samo onima koji iz crkvene istorije malo znaju, a samo pismo nije inace neki apokrifni dokument iako je - ne zna se zbog cega - dugo godina zanemarivano, a danas pak skoro zaboravljeno.1

Solunski arhiepiskop optuzuje sv. Savu da je izneverio ideale monaskoga zivota jer se »posnik pretvori u upravnika i savetnika tamosnjih poslova«; malo dalje, u sve gnevnijem tonu, on srpskom svetitelju zamera da »poce ici na gozbe, poce jahati konje odabrane, okicene i opremljene« da bi optuzio kako se »naturio Srbiji« na nezakonit nacin »protivno bozanstvenim kanonima«. Sto se tice raskosnog zivota uvek u blizini drzavnih mocnika, koji je sv. Sava navodno vodio, ni o tome nema nekih pouzdanijih podataka osim onih koji vaze za srednjovekovnu Crkvu sraslu sa drzavom - u smislu »simfonije« kao formule odnosa sa drzavom - ali nema ni u obrnutom smislu nekih sigurnijih podataka - naime, nema dokaza da je i solunski mocnik zaodenut porfirom u samom vrhu vizantijske nomenklature ziveo nekim previse skromnim zivotom; ostaje cinjenica da je sv. Sava svojim u ono vreme smelim postupkom zaista narusio jedan kanonski i drzavno-zakonski sistem, iako u tome nije bio ni prvi ni poslednji, kao sto se to vidi i na makedonskom primeru iz nasih dana. U Homatijanovom pismu ima bizarnih detalja koji su vremenom izgubili vrednost, ali se jedan ne bi nikako smeo zaobici. Srpski je svetitelj, naime, surovo postupao sa onima koji nisu sledili novu crkvenu i drzavnu »liniju«, pa je tako i zakonitog episkopa u Prizrenu »tiranski iz episkopije izbacio« - kako naglasava Homatijan - »nagnavsi ga, kukavca, da da ostavku«; po svemu sudeci imali su komunisti dobar uzor.

Istoriju nadalje - znamo. Srpski je svetitelj procenio da je u istoriji fait accompli nesto slicno neumitnom zakonu.

Naime, od tada je SPC postala autokefalna pa je car Dusan na Cveti godine 1346. uzdigao nasu Crkvu do ranga patrijarsije jer mu je takav »atribut« bio neophodan; punih dvadeset devet godina trajala je anatema bacena na nasu Crkvu jer je starija sestra nije priznavala, sporovi i pokusaji izmirenja su potrajali decenijama - do bitke na Marici - i tek je godine 1375. vizantijska Crkva priznala novorodjenoj sestri da moze postojati ravnopravno, a to je ucinio - jednim posebnim aktom - isti onaj patrijarh Kalist I koji je anatemu bio i bacio. Stranica iz istorije zaista govori dosta i »prica« o sv. Savi uistinu ima ulogu paradigme. Ostali detalji - ne samo iz Homatijanovog pisma - odavno ne igraju vecu ulogu; mnogo je, naime, crkava cija je istorija zapocela na ovakav nacin, pa i u rodjenju nove »sestre« - u konkretnom slucaju MPC - nema neke senzacije; bilo kako bilo, senzibilno culo za istoriju se sv. Savi sporiti ne moze, ako je vec autokefalnost - sto ekleziolozi razlicito vide - vrednost po sebi; kada se danas problemi komplikuju, kada postoji najmanje desetak zahteva za autokefalnom Crkvom na pravoslavnom Istoku, makedonski se »slucaj« ne moze izdvajati - on je u neposrednom kontekstu bez kojeg ga je nemoguce razumeti.

U brojnim novinskim komentarima se upravo ovo smece s uma i svemu se pridaje karakter politicke senzacije.

Nova sestra

Zestina sukoba SPC i MPC koja je ovih dana dobila na intenzitetu poklopila se sa upravo tridesetogodisnjim jubilejom MPC cije je obelezavanje zapocelo u losem znaku; istorijska opterecenja su tu, ali se u svemu osecaju i savremeni tonovi pri cemu se - sto je najcudnije - ni na jednoj strani ne pominju resenja koja nisu, uprkos rasirenim shvatanjima, nesto sasvim nemoguce. Spor je zapravo zapoceo jos 1967. u vreme nastanka MPC ali je u ono vreme njegov tok bio nesto drugaciji - bivalo je da se cas zaostri ali tako da bezmalo utihne, iako je i crkveni i najvisi drzavni vrh bio trajno zaokupljen njime; kada je novorodjena sestra MPC zatrazila kanonski »otpust« od SPC da bi zivela svojim punim i punoletnim zivotom, SPC na to nije nikako pristajala - kao sto ne pristaje ni do dana danasnjega - jer je Makedoniju smatrala svojom »kanonskom teritorijom« na kojoj ima pravo da upravlja; istini za volju, spor nije dobijao na zestini zahvaljujuci svojevrsnom »konkordatu« kakav je postojao i kod nas i u drugim socijalistickim zemljama - u pravnom sistemu Titove Jugoslavije republike nisu, barem zvanicno, bile posebne drzave, no kako je etatizam napredovao - mislimo na republicki etatizam - spor oko MPC je dobijao zabrinjavajuce razmere pa se nekada pretvarao i u senzaciju, iako je javnost po pravilu malo o tome znala - drzavi je bilo stalo do mira u zemlji pa je spor prigusivan. Umesto rasprave o problemu - to se zna iz istorije odnosa Crkve i drzave pod Titom - u republikama su se s vremena na vreme pojavljivale citave, cesto veoma dramaticne scene; nekada su problemi prigusivani ali se dogadjalo da i same vladike budu uhapsene, naravno, ne uvek u vezi sa MPC; u republikama je svuda na neki nacin sticena »svoja« Crkva.

Uvek oprezan, poslovicno oprezan patrijarh German je imao jednu formulu koja je problem drzala u ravnotezi, i koja ce - to cemo videti nadalje - biti nesto vrednije nego brojne druge izjave, nesto sto se danas namece kao moguce resenje. »Kada Makedonci budu imali drzavu« - glasi ta formula patrijarha Germana - »imace i svoju Crkvu«. Ta formulacija ili formula cak, funkcionisala je u pravnom sistemu SFRJ i njoj se formalno-pravno nema sta prigovoriti jer republike ipak nisu bile drzave. Nije bila, medjutim, nikakva tajna da SPC ne priznaje ne samo makedonsku "drzavu" vec ni naciju, jezik i crkvu, u cemu je postojala saglasnost sa Bugarima i na drzavnom i na crkvenom vrhu, sto je dobro poznato balkansko nasledje sadrzano u snu o podeli Makedonije, ali Titov raison d'Etat je opet, formalno-pravno bio nesto na svom mestu, bez obzira na politicku prirodu sistema za koji se znalo da nema neku buducnost.

Punih trideset godina MPC visi u »vazduhu« i sve sto se danas dogadja je ponavljanje ne istorije, vec nekih obrazaca istorije.

Za sve to vreme MPC je kao novorodjena i nepriznata sestra zivela nekim kanonskim, ali od starijih sestara nepriznatim zivotom, na istorijskom prostoru koji je bio zajednicka kolevka svekolike slovenske pismenosti i kulture; crkvena dobra MPC pa dobrim delom i njen »kadar« bili su srpskog porekla, pa se spor komplikovao i oko toga, pokatkad do razmera koje su zbunjivale i najlukavije Titove vlastodrsce; moze se patrijarhu Germanu mnogo sta zameriti - to se i cini - ali mu se ne moze sporiti jedan naglasen smisao za ravnotezu, neko culo za istoriju koje mnogi postovaoci njegove uspomene porede sa culom za istoriju koje je pokazao svojevremeno sv. Sava u svom politickom rvanju sa starijom sestrom, vizantijskom Crkvom; jednostavnije receno, patrijarhu Germanu je bilo jasno da ce sa raspadom Jugoslavije doci do raspada strukture crkvenog ustrojstva u njoj, sto je u istoriji cesto i bivalo. Uostalom, to je bio slucaj i u citavom socijalistickom »lageru« u kojem je Crkva - ne samo pravoslavna - opstajala uveliko marginalizovana mocnim delovanjem militantne propagande partijske drzave; u samoj Crkvi, pak, jedni su zamerali jerarhiji da je previse bliska sa komunistickim vlastima - kakvih je slucajeva naravno bilo - a drugi pak da se previse sukobljava, pri cemu su u ovom poslednjem slucaju u tome prednjacila famozna »udruzenja« koja su bila u okviru SSRN, a pod stvarnom kontrolom vladajuce partije.

Ta se stranica istorije - sa svojim znacima - uklapa i u sadasnje sporove izmedju SPC i MPC, ali bitne su novine koje su usledile.

Problem se mora vratiti u crkvenu sferu, gde se mora odgovoriti i na pitanje moze li se Crkva uzdici iznad lokalnog patriotizma, iznad patriotizma uopste i vratiti istinama apostolske tradicije, ili, danasnjim jezikom receno, istinama imperativa ekumenizma

Raspad u okviru raspada

Kada se populisticki politicki talas poceo valjati prostorima Titove Jugoslavije stari patrijarh German mu se - u nekom smislu - bio prikljucio; prisustvovao je i na Gazimestanu gde je populisticki Vozd Milosevic najavio da ce se stvari odvijati tako sto nece biti »iskljucene ni oruzane bitke«, ali se zna da mu je bilo jasno ono sto je davno i izrekao u onoj svojoj glasovitoj formuli o MPC - neumitni zakon po kojem se odvijaju istorijski procesi starom patrijarhu nije bio nepoznat, ali su dogadjaji ubrzo odneli i Jugoslaviju i njega - drzava se raspala a patrijarh je posle duge i teske bolesti preminuo. Ostalo je islo dobro poznatim tokom. Makedonija je dobila drzavnu samostalnost u okviru jedne politicke, veoma opasne »igre« ali je sve proslo - barem sto se Makedonije tice - u najboljem redu; populisticki Vozd je krenuo na Zapad i izgubio je svaki racun cak i u sopstvenim planovima. No tu, u okviru raspada drzave zbio se i svojevrsni raspad ustrojstva SPC - ona je izgubila nekoliko velikih eparhija, skoro sve u Hrvatskoj i u Bosni, a stvari su u Makedoniji krenule onako kako je i moralo biti.

Tu su se tada pojavila dva momenta koja i danas bitno uticu na odnose u vezi sa SPC i MPC.

Nova drzava SRJ je ipak priznala postojanje makedonske drzave i sto je jos vaznije, nije komplikovala stvari ni oko jezika, nacije i Crkve, barem ne u onom smislu u kojem su se stvari bile zaplele na zapadu drzave, u Hrvatskoj i Bosni. Medjutim, SPC je ostala verna principu da nema makedonske drzave, nacije i Crkve, uprkos tome sto je svoju ulogu »zastitnika svih Srba« isprobala - apsolutno neuspesno - vec u Slavoniji te na prostoru Bosne koja je najduze bila u plamenu rata; backi vladika Irinej je recimo izjavljivao tada da su Srbi u Hrvatskoj »definitivno izuzeti od hrvatske drzave« sto je nagovestavalo los tok dogadjaja i u samoj Makedoniji, a sam je patrijarh Pavle u pismu lordu Karingtonu govorio o »zajednickom krovu« za sve srpske zemlje.

U Makedoniji, znamo, nije islo kao u Hrvatskoj ili Bosni ali su se problemi autokefalnosti MPC do najvece mere zaostrili.

Iz godine u godinu, bukvalno, zapravo nema niceg novog - sve sto se zbiva je ponavljanje onog istorijskog obrasca koji nam je najbolje pokazala »prica« o sv. Savi iz dalekog doba s pocetka DzIII veka; odnosi izmedju SPC i MPC ne samo sto nisu sestrinski vec svadje postaju gore od svadja medju jetrvama, sto upravo pokazuju poslednji dogadjaji kada se proslava tridesetogodisnjeg jubileja MPC poklopila sa zasedanjem Sv. arhijerejskog sinoda SPC koji je jos jednom odbio priznavanje MPC i novorodjena sestra medju crkvama ce morati da ceka jos mnogo na priznanje svoga statusa jer nema izgleda da skoro dobije »kanonski otpust« iz krila SPC koja je sada - sto je opasan rizik - samog patrijarha Pavla postavila za »administratora« u Makedoniji. Dogadjaji, odavno, teku u tom smeru. Oktobra 1995. u poseti SPC se nalazi bugarski patrijarh Maksim - koji od jula 1996. ima i svog suparnika u licnosti drugog patrijarha - koji i kod kuce ima problema jer je blisko saradjivao sa rezimom T. Zivkova.2 Bugarima, naravno, ovakvo stanje odgovara i ovakav stav SPC se poklapa sa onim sto se u Bugarskoj nije menjalo bez obzira na sve smene rezima - danasnje rasprave o tome u Bugarskoj, i u Crkvi i u drzavi, nisu nikakva senzacija, kako se to istice u beogradskim osvrtima.

Sa MPC, medjutim, stvari nikako ne stoje jednostavno, iako na duzu istorijsku stazu razloga za pesimizam ipak nema.

Aprila meseca arhiepiskop Petar, poglavar MPC, je u jednoj besedi pruzao ruku pomirenja i, da cudo bude vece, bilo je i uglednih dostojanstvenika u SPC koji su bili spremni da tu nesto zapocnu; pominjalo se da je »doslo vreme« za priznanje MPC ali su najnoviji dogadjaji pokazali da to nece ici ni brzo ni lako; vranjski vladika Pahomije koji je tada bio »administrator« za podrucje Makedonije se ocevidno nije snasao i upravo je zamenjen, pri cemu sustina spora ne zavisi od licnosti; nije, na primer, jasno da li se sadasnji patrijarh Pavle gura na stranu koja u istorijskoj perspektivi nema velike sanse jer - sudeci po mnogo cemu - ako nije doslo puno vreme otvorenoga priznanja, jasno je da se priblizava vreme kada ce se morati uzeti u obzir stara formula patrijarha Germana. Makedonska crkva, istina, ne moze mnogo da racuna na Vaseljensku patrijarsiju u Carigradu - to je poseban krug problema na koji smo se delom i osvrtali u Republici - ali ni u odnosima izmedju SPC i Vaseljenske patrijarsije nikako ne cvetaju ruze.

Spor je, naime, sada zesci nego sto je ikada bio, iako se ocekivalo da bi moglo biti i drugacije.

Javna je tajna da crkveni velikodostojnici i u Beogradu i u Skoplju - naravno i u Sofiji - o onome sto im je najveci problem, najpre razgovaraju sa svojim drzavnim poglavarima pa tek medjusobno kao ljudi Crkve

Resenje nije nemoguce

Saopstenje sa zasedanja Sv. arhijerejskog sinoda SPC - koje je doslo za jubilej MPC - jasno je odbacilo mogucnost izmirenja sa MPC koja se u tom saopstenju tretira kao »raskolnicka«; u Skoplju je arhiepiskop Petar ocenio da je to jos jedan »ultraski i nacionalisticki cin«, kojim SPC, po njegovom misljenju, hoce da »nas iskoreni kao narod«; arhiepiskop je ovoga puta isao i dalje i posumnjao je u svetost takvog Sabora. Od sestrinskog pomirenja smo jos daleko, uprkos novim znacima na najsirim horizontima savremenoga pravoslavlja pa i hriscanstva u celini; ne ponavlja se istorija, ali se ponavlja jedan obrazac ponasanja, ima optuzbi iz Beograda koje su bukvalno neshvatljive.3 One pomeraju u stranu cak i otvorena pitanja u vezi sa kojima su nekakva pomeranja vec nacinjena; kada se danas pominje, recimo, kako MPC ima za svoje postupke »blagoslov« Rima to bi trebalo shvatiti kao najobicniju ideolosko-propagandnu floskulu; problemi su, nazalost, mnogo komplikovaniji i SPC ce se ranije ili kasnije morati suociti sa njima.

Resenje nije nemoguce ako se budu uzeli u obzir razlozi prave prirode, kako na jednoj tako i na drugoj - i trecoj i cetvrtoj, mozda - strani.

Prvo, problem nije samo crkveni vec i drzavni, pri cemu nije rec samo o dvema drzavama, vec i o trouglu sa Sofijom koji postoji vekovima; mora se - ovako ili onako - odgovoriti na pitanje kako ga je, videli smo, bio formulisao patrijarh German, sto ce reci, sta ciniti sada kada Makedonija ima nezavisnu drzavu koja je medjunarodno - i od SRJ - priznata; ta bi formula mogla biti dobro polaziste za pregovore, i prilika da se pronadje posten izlaz iz krize. Drugo je takodje vazno - posle iskustva skorasnjeg u ulozi »zastitnika« Srba u Slavoniji, recimo, SPC bi morala da poradi na strategiji koja bi bila osmisljenija i hriscanski doslednija. Tu je bitno da se najzad pronadje mera u nuznoj distanci u odnosu na drzavu ali - to se smece s uma - ta bi distanca morala vaziti i za MPC koja se previse svrstava uz svoju drzavu; naime, MPC vec poznaje proplamsaje nacionalizma, ona i sama nije prevazisla famoznu »konstantinovsku eru« u odnosima sa drzavom u cijem joj zagrljaju nacionalizam moze postati ideologija koja zauzima mesto vere; odlaganje resenja i priznanja MPC bi je guralo jos dalje u smeru opasnog nacionalizma o cemu vec ima znakova koji se ne bi smeli zanemariti; takvi problemi potresaju citav pravoslavni Istok a ponasanje Sofije - i bugarske Crkve - je jasno da jasnije ni biti ne moze - nije ni tamo, kao ni kod nas, izivljen stari imperijalni san o podeli Makedonije. Jednom reci, problem se mora vratiti u crkvenu sferu, gde se mora odgovoriti i na pitanje moze li se Crkva uzdici iznad lokalnog patriotizma, iznad patriotizma uopste i vratiti istinama apostolske tradicije, ili, danasnjim jezikom receno, istinama imperativa ekumenizma. Raznovrsnost u crkvenom ustrojstvu je oduvek postojala u Crkvi, i nije bila smetnja - pa se neka vrsta »pluralizma« danas ne bi smela uzimati kao zlo - o tome savremeni pravoslavni teolozi sve cesce i govore; hriscani su hriscani uvek na svoj nacin, ali sustina poruke koju su duzni da cuvaju ostaje ista; ranije ili kasnije, MPC ce biti autokefalna - ako je to po sebi vrlina - i starije ce joj sestre to pravo i priznati; za sada su u »igri« ne samo MPC i SPC vec i onaj deo nase inteligencije koji se, primera radi, skoro iz Sremskih Karlovaca oglasio sa tumacenjem da su Makedonci »jos neprobudjeni Srbi«; makedonsku Crkvu bi to guralo u nacionalizam, a ni SPC ne bi bila potrebna jos jedna »budnica« - ona iz osamdesetih godina ju je skupo kostala, tada je izgubila nekoliko eparhija, a niko ne moze da predvidi kako ce stvari poci i drugde, u Crnoj Gori ili Bosni, recimo. Ekumenska perspektiva pruza prostora za moguca resenja.

Istorijska opterecenja su tu, ali je tu i poruka Onoga koji je ustanovio Crkvu medju ljudima.

Razlike u obliku ustrojstva - a autokefalnost spada u takve oblike - u Crkvi nisu smetnja, i promenljive su kategorije u istoriji; jevandjelista Luka - u 10. 38-42 - kazuje kako je Isus taj problem video; to je cuvena parabola o Marti i Mariji, dvema sestrama koje su ugostile Isusa u svom domu, koje su bile razlicite pa je jednu Isus pohvalio i to paradoksalno ne onu, Martu, koja ga je sluzila i sve spremila, vec Mariju koja je samo sedela ne radeci nista; teolozi se i danas spore o smislu ove parabole, ima razlicitih misljenja - i to traje vekovima - ali se pazljivijem citanju namece jedna nesporna istina - naime, nije Isus ni drugu kudio, On je video da su obe vrednosti ravnopravne.

A sto se odnosa izmedju SPC i MPC tice oni se mogu unaprediti uz resenje cak i problema autokefalnosti, ako se crkve razumno distanciraju u odnosu na drzavu, ali istovremeno i ako se drzave razumno distanciraju u odnosu na Crkvu; za sada, ni u Srbiji ni u Makedoniji, ne postoji takva razumna distanca; svi problemi zapinju oko toga - Crkva je i dalje u zagrljaju partijske drzave; javna je tajna da crkveni velikodostojnici i u Beogradu i u Skoplju - naravno i u Sofiji - o onome sto im je najveci problem, najpre razgovaraju sa svojim drzavnim poglavarima pa tek medjusobno kao ljudi Crkve.

Tu su i koreni ove zestine u svadji medju surevnjivim sestrama koja je u vreme tridesetogodisnjeg jubileja dobila u zamahu.

Mirko Djordjevic

__________________________

1 Ovaj dokument je inace objavljen 1891. u spisima kardinala J. Pitre, Analecta sacra et classica spicolegio solessmensi parata - Juris ecclesiastici Graecorum selecta paralipomena objavljenim u Parizu, na nas jezik ga je preveo istoricar Stojan Novakovic, nas ambasador u Rusiji, i objavio u casopisu Srpski Sion u broju 1. za godinu 1905. Postupak sv. Save kao i razlozi Homatijanovog protesta nisu nesto nepoznato - iako se istoricari jos o mnogo cemu spore - ali se bez jednog ovakvog dokumenta ne mogu razumeti savremeni sporovi na pravoslavnom Istoku u vezi sa sve cescim zahtevima za autokefalnom Crkvom, pa u tom smislu i spor sa MPC koji traje vise od trideset godina, tacnije od samog njenog nastanka; ovde se dokument koristi kao paradigma u bukvalnom smislu tog pojma, bez koje se ostrina sadasnjeg sukoba ne moze kako valja shvatiti.

2 Upravo smo u Republici hronoloski pratili sva ta zbivanja u Crkvi, ali smo problem MPC na neki nacin ostavljali po strani i to namerno, u ocekivanju da se iz istorije izvuku pouke koje bi pomogle da se jedno ovakvo pitanje ne nametne kao jos jedno opterecenje - a ono se vec tako nametnulo - veoma komplikovane situacije na prostoru Balkana.

3 Godinama se u Beogradu pise - i ne samo u crkvenoj stampi - o nekakvoj vezi izmedju MPC i Vatikana, sto je obicna besmislica i o cemu nema potrebe govoriti; istina, godinama, cak i pod Titom, u Jugoslaviji, MPC je redovno slala posebnu delegaciju visokog ranga na hodocasce u Rim, na poklonjenje grobu sv. Cirila, oca slovenske pismenosti i kulture, sto je vredno pohvale jer je MPC medju retkim crkvama na Istoku ostala verna uspomeni prosvetitelja koji je ziveo u vreme nerazdeljene Crkve, dok smo mi u SPC cirilo-metodijevsko zavestanje uvek nekako drzali u senci svetosavlja najcesce shvatanog usko politicki, sto se cini, istini za volju, ne toliko pod uticajem SPC koliko nacionalisticke inteligencije nase, koja je u slicnim prilikama uvek negde »oko« Crkve; ovo se opaza poslednjih godina, a posebno sada kada se spor sa MPC zaostrava.

Posaljite nam vas komentar