Posle promena najavljenih potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, trebalo bi da dodje do jacanja inicijativa za pokretanje delotvornog dijaloga izmedju vlasti i manjina

Zajednicko stratesko opredeljenje za sve novonastale albanske organizacije i stranke bilo je svealbansko ujedinjenje . Stvaranjem novih drzava na prostoru bivse SFRJ, na dnevni red je doslo u zaostrenom vidu i pitanje ustavno-pravnog statusa Muslimana u SRJ . Pluralizam je kod Madjara (za razliku od Albanaca) razbio unutrasnju koheziju stvorenu »politickom etnifikacijom« na pocetku jugoslovenske krize

Zoran Lutovac

Prema popisu iz 1991. godine vise od 1/3 stanovnistva SR Jugoslavije je nesrpskog i necrnogorskog porekla sto istrazivace drustvenih prilika na ovom prostoru upucuje na nezaobilazno izucavanje manjina (nacionalnih ili etnickih, verskih i jezickih) i njihovih politickih predstavnika. Predmet ovog rada su politicki predstavnici tri najbrojnije i politicki najuticajnije manjine u SRJ: Albanci, Madjari i Muslimani, koji cine 23% ukupnog stanovnistva SRJ, odnosno 4/5 manjinske populacije i naseljavaju relativno homogenu teritoriju (na Kosovu i Metohiji, severnoj Backoj u Vojvodini, odnosno Raskoj oblasti/Sandzaku).

Albanci

Srpski rezim je nastojao da sredstvima drzavne centralizacije, politickim i propagandnim pritiskom, pa i policijskom represijom, uspostavi jedinstvenu vlast na celoj teritoriji Republike, razvlascujuci pokrajine (Kosovo i Metohiju i Vojvodinu), dok su, s druge strane, albanski lideri na Kosovu i Metohiji pokazivali nista manju drzavotvoracku strast u »Politickoj deklaraciji« i tzv. Kacanickom ustavu, donetom septembra 1990. na tajnom zasedanju delegata albanske nacionalnosti prethodno raspustene skupstine Kosova od strane srpskog rezima (Janjic D., 1994: 145).

Politicke vodje kosovskih Albanaca, nosene tokom zbivanja na prostoru bivse SFRJ, odlucile su se za samoizolaciju u politickom i javnom zivotu Srbije i na represiju srpskog rezima uzvratili taktikom nenasilnog otpora, radikalizujuci politicke zahteve. Za mnoge je bilo neocekivano opredeljenje za nenasilni otpor, jer sve do kraja 1989. dominantno raspolozenje Albanaca bilo je osvetnicko: »Cekao se trenutak maksimalne mobilizacije pa da se pokrene masovni oruzani ustanak« (Mallilji Sh., 1994: 221).

Iako se »gandisticki otpor« nije pokazao neposredno efikasnim u smislu fakticke kontrole vlasti, on se posredno, u smislu propagandnih efekata pokazao veoma efikasnim, jer su Albanci uspeli da internacionalizuju kosovsko pitanje. Osnov internacionalizacije i zadobijenih simpatija u svetu bio je izgradjen imidz »zrtve srpske represije«. Doprinos internacionalizaciji dala je i susedna Albanija jos u okviru bivse SFRJ podrzavajuci otvaranje »albanskog pitanja« stavom da se ne radi o nacionalnoj manjini, nego o albanskom nacionalnom pitanju. Kasnije ce to postati i osnova politickog istupanja i nacionalnog pokreta kosovskih Albanaca.

Kao glavni idejni i operativni nosilac zajednicke albanske strategije na Kosovu pojavio se Demokratski savez Kosova (DSK), koji je vrlo brzo postao najuticajnija stranka kosovskih Albanaca. Kljucno programsko opredeljenje bilo je, upravo, borba za nacionalne interese kosovskih Albanaca, pre svega, kroz ostvarenje adekvatnog statusa za Kosovo. Ta borba, kako ce se videti kasnije, zadobijace razne oblike: javice se u obliku zahteva za stvarnom autonomijom Kosova u prolece 1990, preko trazenja ravnopravnog statusa sa drugim narodima u bivsoj Jugoslaviji, otvorenih zahteva za Republikom Kosovo u obliku preuredjene federacije, sve do zahteva za nezavisnoscu u vidu razlicitih modaliteta: kao sto je privremeni protektorat UN nad Kosovom, konfederalno povezivanje sa Albanijom po ugledu na bosanski model ili u poslednje vreme (posle Dejtonskog sporazuma), aktuelni baranjski model po ugledu na srpsko-hrvatski sporazum pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Kada je DSK prakticno vec osvojio najveci politicki prostor, u prolece 1990. pocele su da se formiraju ostale stranke i pokreti, »da bi se pokazalo da su Albanci za novi sistem i za pravi pluralizam« (Mallilji Sh., 1995: 274). Medjutim, pokazace se da stvorene politicke organizacije na Kosovu i nisu partije u pravom smislu reci, nego je to u pluralisticko ruho odenut nacionalni pokret, ciji je osnovni cilj ujedinjenje s Albanijom, odnosno u ovim okolnostima uspostavljanje sopstvene drzave - nezavisnog Kosova.

Uporedo sa represivnim merama rezima u Srbiji, »Albanska alternativa« je polako uspostavljala sopstvene institucije vlasti koje su postale temelj »paralelnog« svakodnevnog zivota na Kosovu i Metohiji. Uspostavljeno je albansko Ministarstvo obrazovanja i mreza osnovnih, srednjih i visokih skola, pa i alternativni albanski univerzitet. Takodje funkcionise i »paralelno« Ministarstvo finansija, a uspostavljen je i poreski sistem kojim se obezbedjuje funkcionisanje celokupnog »paralelnog sistema« (Schmidt F./Moore P., 1995: 76-99).

Prema uputstvima politickog vodjstva, Albanci su na Kosovu i Metohiji bojkotovali prve visestranacke izbore u Srbiji 1990. godine. Umesto toga je, od 26. do 30. septembra 1991. u organizaciji »Albanske alternative«, odrzan referendum za »suverenu i nezavisnu drzavu Kosovo«, na kojem se 87% izaslih opredelilo »za«.

Sredinom 1992. (24. maja) odrzani su, pod jakom policijskom kontrolom, »polutajni izbori« za 130 skupstinskih mesta (odnosno 144 sa direktnim mandatima) i za predsednika Republike na kojima su DSK i njen lider Ibrahim Rugova sa dobijenom plebiscitarnom podrskom (sa 762 257 dobijenih glasova - 99,7%) doziveli »potpun uspeh«. Informativni centar DSK je objavio da je na izbore izaslo 89,32%, odnosno 762 267 od ukupno 853 432 registrovanih glasaca (prema zvanicnoj proceni iz 1992. Albanci cine 11,8% birackog tela Srbije ili 829 663 od ukupno 7 028 302 registrovanih). Na izbore je izaslo 511 kandidata iz 22 stranke. DSK je tada osvojio 96 poslanickih mesta (76,44% glasova), Parlamentarna partija Kosova 13 (4,86%), Seljacka stranka Kosova 7 (3,29%), Albanska hriscansko-demokratska stranka 7 (3,15%) i nezavisni kandidati 2 poslanicka mesta sa direktnim mandatima. Prema procentu stanovnistva i proporcionalnoj distribuciji, Muslimani (Stranka demokratske akcije - SDA) su dobili »po kljucu« 3 poslanicka mesta i jedno u direktnom glasanju (u koaliciji sa DSK), dok je cetrnaest mesta ostalo upraznjeno sto bi, prema procentu stanovnistva i proporcionalnoj distribuciji, trebalo da pripadne Srbima i Crnogorcima. Ovim izborima albanski lideri stavili su do znanja vlastima u Srbiji i medjunarodnoj zajednici da nisu zainteresovani za bilo kakav oblik autonomije, pa ni konstituisanje nove pokrajinske skupstine, nego za uspostavljanje sopstvenih organa vlasti, kojima bi trasirali put za izlazak iz Jugoslavije (Lutovac Z., 1995a: 148-150).

Medjutim, kosovski parlament zasnovan na ovim izborima nije konstituisan ni do danas, tako da se u formalnom smislu ne moze govoriti o albanskoj parlamentarnoj vlasti i opoziciji. Tesko je uopste i govoriti o postojanju »pozicije« i »opozicije« u uslovima vanrednih mera na Kosovu1 i odricanja lojalnosti Srbiji i SR Jugoslaviji od strane Albanaca. Ni u okviru albanskog nacionalnog pokreta, cija je jedina tema status Kosova, ne postoji pravo opozicionarstvo, pre su to varijante istog nacionalnog programa. DSK kao vodeca politicka stranka nema obelezja moderne programske stranke zapadnog tipa, nego odlike nacionalnog pokreta, odnosno institucije koja istovremeno ispunjava zadatak koordinatora razlicitih drustvenih grupa i stranaka i vrsi ulogu politicke partije. Stranke koje su ucestvovale na albanskim »polutajnim izborima« 1992. pridrzavale su se pravila da je ocuvanje nacionalne solidarnosti vaznije nego izgradnja funkcionisuce demokratske politicke strukture. Na ovaj nacin su izbegavani javni sukobi izmedju razlicitih stranaka.

Kosovski Albanci su bojkotovali sve izbore odrzane u SRJ i Srbiji, a korist od toga su pre svega imale nealbanske stranke, odnosno vladajuca SPS i njoj bliske stranke, koje su sa malim brojem glasova osvajale poslanicke mandate na Kosovu i Metohiji. Tako je, na primer, SPS na republickim izborima 1992, sa svega 42 396 glasova, dobila 13 mandata, a njoj u to vreme bliska SRS sa 18 735 glasova pet mandata, koliko i, takodje vrlo blizak, Zeljko Raznatovic Arkan sa 17 352 glasa, dok je Demokratska reformska stranka Muslimana (DRSM) sa 6336 glasova dobila jedan mandat.

Bojkot vanrednih republickih izbora decembra 1993. od strane »Albanske alternative« jos vise je isao u prilog vladajucoj SPS, jer je na Kosovu i Metohiji dobila 21 od 24 mandata (dva je dobila SRS i jedan mandat DEPOS). Na ovim izborima je koalicija Partije za demokratsko delovanje (PDD) i Demokratske partije Albanaca (DPA) sa 29 342 glasa osvojila dva mesta u Skupstini Srbije. Izlazak ove koalicije ne predstavlja narusavanje bojkota albanskih stranaka, jer je ona izasla na izbore u opstinama na jugu Srbije koje nisu u sastavu Kosova i Metohije. Zapravo je ova koalicija izlaskom na izbore i ulaskom u srpski parlament sledila stratesko opredeljenje da Albanci na jugu Srbije i u Crnoj Gori institucionalnim putem idu ka politickom cilju u tom regionu - stvaranju politicke i teritorijalne autonomije, odnosno lokalne administracije.2

Na saveznim izborima 1996. godine od 13 kosovskih mandata za Vece gradjana, vladajuca stranka je dobila 12, a jedan SRS. Albanci su ponovo bojkotovali »srpske izbore«, a Rugova je najavio odrzavanje drugih visestranackih »kosovskih izbora« za 1997. godinu.

Za razliku od Kosova i Metohije gde su Albanci u ogromnoj vecini3 u Crnoj Gori oni cine 6,6% stanovnistva (40 415) i jedino u opstini Ulcinj (72,1%) predstavljaju vecinu (sto cini 4,7% teritorije Crne Gore). Demokratski savez za Crnu Goru (DS CG), kao najjaca stranka tamosnjih Albanaca, nastupila je na republickim izborima 1990. u okviru »Demokratske koalicije« (koju su jos cinile SDA Crne Gore i Stranka ravnopravnosti). Ta koalicija je sa 30 760 glasova (10%) osvojila 12 mandata od 125 u Skupstini Crne Gore. Na sledecim izborima, 1992, DS CG sa 11 393 osvojena glasa (3,9%) nije uspeo da udje u Skupstinu Crne Gore jer je »izborni prag« iznosio 4%, ali je bio najjaca vanparlamentarna stranka u Crnoj Gori. Politickom platformom crnogorskih Albanaca smatra se »Memorandum o specijalnom statusu« kojim se zahteva politicka autonomija za Albance u Crnoj Gori, tamo gde cine vecinu. »Memorandum« je usvojio u leto 1992. Demokratski forum Albanaca koji okuplja predstavnike politickih stranaka Albanaca i ugledne licnosti albanske nacionalnosti u Crnoj Gori. U vreme kad se pojavio, »Memorandum« je negativno ocenjen od strane vlasti u Crnoj Gori, ali i od svih parlamentarnih opozicionih stranaka. Dve godine kasnije, 27. avgusta 1994, na cetvrtu godisnjicu DFA, njena skupstina jos jednom je dala podrsku »Memorandumu« i radila na njegovoj dogradnji. Podrska je stigla od strane DS CG, Demokratske unije Albanaca (DUA) (stranke koja je nastala cepanjem DS CG), kao i od Saveza nezavisnih intelektualaca Albanije koji su ucestvovali u radu skupstine.

Na novembarskim izborima 1996. za Skupstinu Crne Gore (koji su odrzani istovremeno sa saveznim i lokalnim izborima), DS CG je sa 5289 glasova dobio dva mandata koliko i druga albanska stranka - DUA sa 3849 glasova. Na lokalnim izborima u Crnoj Gori (u 21 opstini) DUA je dobila 2 mandata od 51 u Podgorici, 8 mandata od 33 u Ulcinju, a DS CG 2 mandata od 35 u Baru i 14 odbornickih mesta u Ulcinju, dok je u koaliciji sa Strankom demokratske akcije Crne Gore, DS CG osvojio 11 odbornickih mesta od 32 u Plavu.

Muslimani

Na prvim visestranackim izborima u Srbiji SDA je ucestvovala i sa 84 156 glasova (1,7%) osvojila tri poslanicka mandata u republickoj skupstini (1,2% poslanickih mandata). Na izborima za predsednika Srbije, koji su se odrzali istovremeno, lider ove stranke, Sulejman Ugljanin, dobio je 109 456 glasova i bio je cetvrti po broju glasova za predsednika Srbije.

Medjutim, stvaranjem novih drzava na prostoru bivse SFRJ, na dnevni red je doslo u zaostrenom vidu i pitanje ustavno-pravnog statusa Muslimana u SRJ. SDA je pocela uveliko da odstupa od programa iz 1990. godine. Rukovodstvo stranke je pristupilo formiranju »Muslimanskog nacionalnog vijeca« (MNVS) 19. 05. 1991, za cijeg je predsednika izabran lider SDA Sulejman Ugljanin. Na skupstini Vijeca, 16. avgusta 1992. u Novom Pazaru, usvojena je Deklaracija koja sadrzi dve varijante za resenje sandzackog pitanja: 1. ukoliko se Srbija i Crna Gora, svaka za sebe, prijave za medjunarodno priznavanje, za Sandzak bi se trazio "specijalni status"uz postovanje principa o nepovredivosti granica; 2. ukoliko bi ove dve republike trazile priznanje kao jedinstvena drzava, tada bi se zatrazilo da Sandzak postane suverena teritorija.

Sukob SDA sa rezimom u Srbiji dostize vrhunac uoci decembarskih izbora 1992, kada je lider SDA pozvao birace na bojkot izbora. Nova strategija politickog delovanja slicna je strategiji albanskih stranaka na Kosovu i Metohiji - napustanje parlamentarne borbe i nastojanje da se internacionalizacijom problem Muslimana u Sandzaku resava zajedno sa ostalim nacionalnim problemima u okviru Konferencije o Jugoslaviji i drugih medjunarodnih institucija.

MNVS je na skupstini 6. juna 1993. u Novom Pazaru, pod uticajem zbivanja na prostoru bivse SFRJ i Konferencije o Jugoslaviji, usvojio "Memorandum o uspostavljanju specijalnog statusa za Sandzak", kojim je predvidjeno da se funkcije drzavne vlasti ostvaruju preko organa Sandzaka i preko organa opstina u njegovom sastavu, »osim u slucajevima izricito predvidjenim u ovom Memorandumu«. Sandzak bi imao i pravo stupanja u medjunarodne odnose, a prava i obaveze bi se regulisali Ustavom Sandzaka. Skupstina bi bila zakonodavno telo, a nosioci izvrsne vlasti bili bi guverner i vlada, pod cijom bi kontrolom bila i policija. Sastavni deo specijalnog statusa bilo bi i nezavisno sudstvo pod kontrolom skupstine Sandzaka. Svi sporovi o specijalnom statusu resavali bi se u okviru

" Specijalnog komiteta za Sandzak" Medjunarodne konferencije o bivsoj Jugoslaviji, a podrucje Sandzaka bilo bi trajno demilitarizovano pod nadzorom OUN i EZ (»Memorandum«, 1993: 1-5).

Savezne i republicke vlasti potpuno su odbacile »Memorandum«, ne prihvatajuci da bude ni osnova za bilo kakve pregovore o »specijalnom statusu«, smatrajuci da Muslimani u SRJ mogu ostvarivati zastitu i razvijanje kulturnih, verskih i svih drugih oblika etnicke posebnosti u okviru postojecih institucija, ustavnih i zakonskih resenja.

Istupi nekolicine muslimanskih intelektualaca pokazali su da ne postoji opstemuslimanski konsenzus oko »specijalnog statusa« olicenog u »Memorandumu«, kako je to u pocetku izgledalo. Tako je Sefko Alomerovic (u to vreme potpredsednik Evropskog pokreta u Srbiji) podsetio da Muslimani ne zive samo u Sandzaku, da jedna trecina zivi rasejana po SR Jugoslaviji, te da bi oni ostali van »specijalnog statusa«, neresene i neizvesne sudbine. Serbo Rastoder, profesor Filozofskog fakulteta u Niksicu, smatra da je »Memorandum« zasnovan na opsesiji nacijom i drzavom i »kao takav je na tragu onih resenja koja u sebi sadrze problematicnu istorijsku i etnicku argumentaciju, apsolutizovanu do besmisla«. Profesor Rastoder smatra da »poluge njegove eventualne realizacije, po prirodi stvari, uzrokuju neminovan konflikt koji obesmisljava pocetne namere inicijatora« i da »iskustvo pokazuje da su zrtve takve politike upravo oni u ime kojih se nastupa« (NIN, 1994: 21).

Sukobljavanje unutar SDA oko strategije i taktike politickog delovanja, pa i samog koncepta, doslo je u kriticnu fazu posle izbora za Skupstinu Srbije 1993. godine. Do tada generalni sekretar SDA Rasim Ljajic je neizlazak SDA na izbore procenio kao politicki promasaj koji je naneo stetu Muslimanima Sandzaka. I dok je Ugljanin, zbog raspisane poternice za njim, boravio izvan zemlje i upravljao radikalnim krilom stranke, Ljajicevo »meko krilo« najavilo je ucestvovanje na sledecim izborima obelodanjujuci pred savezne i lokalne izbore 1996. kao osnovne pravce delovanja: 1. animiranje medjunarodne zajednice za problem Sandzaka, 2. uspostavljanje politickih kontakata sa »Drugom Srbijom«, odnosno opozicionim strankama gradjanske orijentacije, 3. vodjenje pregovora sa onima sa kojima se mora pregovarati, odnosno sa vlastima u Srbiji i, najzad, 4. uspostavljanje poverenja na lokalnom nivou i oslobadjanje Muslimana od straha da ucestvuju u javnim poslovima i politickom zivotu. Svoje politicko delovanje celnici ove stranke oznacili su kao uspostavljanje ravnoteze izmedju emocionalne vezanosti za Sarajevo i politicke realnosti koja upucuje na Beograd.

Pred savezne i lokalne novembarske izbore 1996. dolazi do prave konfuzije na muslimanskoj politickoj sceni Sandzaka. Pored SDA, bez geografsko-vrednosne odrednice (Rasima Ljajica), neposredno pred novembarske izbore formira se nekoliko novih SDA-stranaka: SDA Sandzaka sa sedistem u Sjenici, Prava SDA sa Esadom Dzudzevicem na celu i SDA za Jugoslaviju, koje su usle u koaliciju Lista za Sandzak dr Sulejman Ugljanin. Osim njih, u Crnoj Gori postoji SDA za Crnu Goru i Samostalna SDA koju je neposredno pred novembarske izbore osnovao bivsi potpredsednik SDA za Crnu Goru Cazim Lukac. Osim konfuzije izazvane pravom inflacijom stranaka sa osnovnim imenom SDA, pravu zbrku je stvorio povratak Sulejmana Ugljanina u zemlju, uz precutnu saglasnost jugoslovenskih vlasti, iako je za njim bila raspisana poternica »zbog krivicnog dela pokusaja otcepljenja dela teritorije, pokusaja promene ustavnog poretka i terorizma«. Ali jos vise od toga zbunjujuce je delovala jedna sasvim nova, mirovna politicka retorika bivseg radikalnog lidera. Ubrzo zatim, »politicki gubitnik«, kako je Ugljanin cesto nazivan zbog svoje izolacije u inostranstvu, ponovo je postao vodeca politicka figura na sandzackoj sceni.

Tako je doslo do, na izgled, paradoksalne situacije da oni koji su bili za bojkot izbora od strane Muslimana izadju na izbore, a da oni koji su agitovali da se na izbore izadje u poslednjem trenutku donesu odluku da se povuku »kako se muslimanski glasovi ne bi rasipali«. Istovremeno, Ljajic najavljuje osnivanje stranke s novim imenom koja ce biti gradjanske orijentacije. Na saveznim izborima 1996, Lista za Sandzak dr Sulejman Ugljanin dobila je 61 500 glasova i jedno poslanicko mesto u Vecu gradjana Savezne skupstine i apsolutnu vecinu odbornickih mesta u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu vec u prvom krugu glasanja.

Za razliku od Srbije gde zivi 246 411 Muslimana, ali gde oni predstavljaju samo 2,5% ukupne populacije i imaju apsolutnu vecinu u tri opstine centralne Srbije - Novi Pazar (75,4%), Sjenica (76,1%) i Tutin (94,3%), u Crnoj Gori Muslimani sa 89 614 stanovnika cine 14,6% ukupne populacije. Etnicki preovladjuju u dve opstine Crne Gore: Plav (58%) i Rozaj (87%), odnosno na 9,5% teritorije Republike. SDA Crne Gore, najuticajnija stranka crnogorskih Muslimana, koja je ranije bila za suverenu Crnu Goru, pred novembarske izbore 1996. isticala je kako je u interesu muslimanskog stanovnistva opstanak SRJ, kako ne bi doslo do novog teritorijalnog razdvajanja. Ova stranka je obezbedila jedno poslanicko mesto u Saveznoj skupstini, a u Skupstini Crne Gore od 71 mesta dobila je 3 poslanicka mesta sa svega 10 147 glasova. Takvom rezultatu poprilicno je doprinela i »izborna geografija«, odnosno izborni sistem koji je favorizovao stranke sa teritorijalno kompaktnim razmestajem svojih pristalica, sto je odlika manjinskih stranaka u Crnoj Gori.8 Medjutim, na lokalnom nivou u Plavu i Rozajima u kojima u ogromnoj vecini zivi muslimansko stanovnistvo nije uspela da dobije vecinu odbornickih mandata, sto se moze smatrati izbornim neuspehom. Na politickoj sceni Crne Gore deluje i Muslimanska demokratska stranka Crne Gore koja je na izborima 1996. bila u okviru opozicione koalicije Narodna sloga i koja je po politickim stavovima bila bliska jednom od koalicionih partnera - Liberalnom savezu Crne Gore, koji se zalaze za suverenu Crnu Goru.

Osim SDA, na politickoj sceni Sandzaka deluje i nekoliko manjih stranaka koje su, u zavisnosti od politickih prilika, bile, manje ili vise, bliske najuticajnijoj stranci Muslimana: Liberalno bosnjacka organizacija (LBO) - bivsa Muslimanska bosnjacka organizacija koja je pridev »muslimanska« izbacila iz naziva stranke, zbog toga sto se njime istice verska osnova, opredeljujuci se za gradjansku politicku orijentaciju. Uticaj ove stranke daleko je manji od uticaja koji na muslimanski zivalj ovog kraja ima SDA. Na novembarskim izborima 1996. ova stranka je bila u koaliciji Lista za Sandzak dr Sulejman Ugljanin, bas kao i Reformska demokratska stranka Sandzaka (RDSS), koja je na vanrednim republickim izborima (1993) dobila 5530 glasova i nije uspela da udje u skupstinu. To je stranka koja uglavnom okuplja intelektualce i vidjenije Muslimane. Srbi su je u ovom kraju smatrali sivom eminencijom SDA, dok su je pristalice SDA sve doskora smatrale »izdajnickom« zbog njenog stava da na izbore treba izlaziti, kao i zbog programa ove stranke koji ne dovodi u pitanje teritorijalni integritet Srbije i koji nalaze da muslimansko pitanje treba resavati demokratskim putem u okviru sistema.

Madjari

Dakle, kroz sprovodjenje ovih oblika samouprave razradjenih u »Memorandumu«, DZVM je smatrala da je moguce ostvariti politicki subjektivitet ovdasnjih Madjara, ne povredjujuci suverenitet i interese Republike Srbije kao visenacionalne drzave. Medjutim, kada DZVM politicki uoblicava zahtev za teritorijalnom autonomijom ima u vidu teritoriju kompaktno nastanjenu madjarskim zivljem na severu Backe, a ne celu Vojvodinu, koja u istorijskom, tradicionalnom, ekonomskom, pa i politickom smislu ima pretpostavke za sticanje teritorijalne autonomije (ona to i jeste po Ustavu Srbije iz 1990, ali sa znatno manjim ovlascenjima u odnosu na autonomiju iz 1974). U pitanju je, dakle, teznja za cisto etnickim teritorijalno-politickim okvirom u jednom visenacionalnom regionu (izvan kojeg ostaje gotovo polovina vojvodjanskih Madjara). Vlasti u SRJ i Srbiji su, pak, isticale da postojeca ustavno-pravna resenja pruzaju mogucnost za ostvarivanje osnovnih prava i sloboda i zastitu identiteta svih manjina, pa i madjarske nacionalne manjine.

DZVM je ucestvovala u politickom zivotu Srbije i SRJ, pa i na svim izborima - cak i na majskim izborima za Vece gradjana Savezne skupstine 1992. godine, iako su te izbore zbog brojnih prigovora bojkotovale najvaznije opozicione partije u Srbiji i Crnoj Gori. Na prvim visestranackim izborima za Skupstinu Srbije 1990. DZVM je dobila 8 poslanickih mandata (132 726 glasova); na saveznim majskim izborima 1992, osvojila je 2 mandata (106 831 glas) od 108 koji pripadaju Srbiji u Vecu gradjana Savezne skupstine. Na republickim izborima decembra 1992. godine DZVM je dobila 9 poslanickih mesta, odnosno 16% svih mandata. U to vreme, DZVM je bila na vrhuncu popularnosti dobivsi poslanicka mesta sa 140 825 glasova, odnosno oko 50% glasova od 279 665 ukupno registrovanih biraca madjarske nacionalnosti. U isto vreme (decembra 1992) osvojena su i 3 poslanicka mesta (2,8%) u Saveznom parlamentu sa 106 036 glasova. Medjutim, politicka primamljivost DZVM za madjarske glasace u Vojvodini pala je vec na sledecim republickim izborima, decembra 1993, kada je ova stranka osvojila 5 mandata sa svega 85 994 glasa.

Svoje delovanje u politickom zivotu Srbije i SR Jugoslavije DZVM je usmerila na stvaranje etnicke autonomije navodeci u pocetku jugoslovenske krize da je to odbrambena reakcija na vecinski nacionalizam, da bi kasnije, sa jenjavanjem ratnih sukoba u okruzenju SRJ i miroljubivim raspletom u izgledu, autonomija bila tumacena kao automatsko priznavanje suverenosti drzave u okviru koje se trazi autonomija, te da je autonomija (ogranicen suverenitet) »posten kompromis« izmedju prava na samoopredeljenje i principa nepromenljivosti granica. Vlasti u Srbiji su na to gledale kao na ugrozavanje celokupnosti Srbije, nacionalne (nacionalisticke) srpske stranke kao na institucionalnu pripremu secesije, dok su gradjanski orijentisani intelektualci i stranke iz Vojvodine (okupljeni oko Manifesta za autonomnu Vojvodinu, dokumenta koji je 6. decembra 1995. potpisalo 17 politickih organizacija, stranaka i udruzenja) zamerali ovom konceptu etnocentricnost, ukazujuci da je autonomija cele Vojvodine optimalno resenje za sve njene stanovnike.

Razlicita shvatanja o nacinu i putevima za ostvarenje interesa madjarske nacionalne manjine u SRJ donela su 1994. na politicku scenu Vojvodine i Jugoslavije novu realnu snagu - Savez vojvodjanskih Madjara (SVM), koji je nastao deobom DZVM. Time se otvorilo pitanje legitimnog predstavnika Madjara u Vojvodini. Naime, DZVM je do pojave SVM bila nesporni politicki predstavnik vojvodjanskih Madjara. Stvaranje LZVM je povuklo iz DZVM veliki broj clanstva, pa i rukovodstva, pa se javio problem legitimnog politickog predstavljanja Madjara u Vojvodini, za koji se ocekivalo da ce biti razresen na prvim saveznim, republickim ili lokalnim izborima.

Razlike u programu izmedju dve organizacije (DZVM i SVM), prema recima Ferenca Cubele, prvog lidera nove stranke, nisu sustinskog nego formalnog karaktera - SVM je za drugaciji, pragmaticniji pristup resavanju osnovnih pitanja (Lutovac Z., 1995b: 129).

Pojava tzv. unutrasnjeg manjinskog pluralizma uticala je na »redefinisanje autonomije« od strane DZVM u vidu »Inicijative za ostvarivanje samouprave Madjara u Republici Srbiji« (Pal S., 1995), odnosno u vidu modifikovanog koncepta autonomije ciji je naglasak na personalnoj autonomiji (»Proposal for establishing personal autonomy«, 1995). SVM je izradio »Nacrt sporazuma o samoorganizovanju vojvodjanskih Madjara« januara 1996, a Gradjanski pokret vojvodjanskih Madjara, treca stranka Madjara u Vojvodini, formirana marta 1995, koja ce se, kako je receno na osnivackoj skupstini, boriti za ocuvanje nacionalnog identiteta svojih sunarodnika »u skladu sa postojecim propisima u Srbiji i Jugoslaviji« - priprema »Memorandum« o pravima Madjara u Srbiji.

Pluralizam je kod Madjara (za razliku od Albanaca) razbio unutrasnju koheziju stvorenu »politickom etnifikacijom« na pocetku jugoslovenske krize. Iako je u SVM postojalo raspolozenje za zajednicki izborni nastup, bas kao i u delu rukovodstva DZVM oko tadasnjeg potpredsednika Sandora Pala, politicko rukovodstvo DZVM na celu sa predsednikom stranke Andrasom Agostonom, odlucilo se za unutarmadjarsko izborno odmeravanje snaga kako bi se obezbedio legitimitet za zastupanje sopstvenog koncepta autonomije.

Savezni i lokalni izbori 1996. pokazali su da je u odmeravanju izborne snage SVM izasao kao ubedljivi pobednik. Naime, SVM je sa 81 310 glasova osvojio 3 poslanicka mesta u Vecu gradjana Savezne skupstine, dok je DZVM sa 46 807 dobijenih glasova ostala bez poslanickog mandata. Od 120 mesta u Pokrajinskoj skupstini Vojvodine SVM je osvojio 13 poslanickih mesta (10,8%), a DZVM samo 1 mesto (0,8%). U prvom krugu lokalnih izbora SVM je samostalno osvojio 18 odbornickih mesta i jos 17 u koaliciji sa Reformskom demokratskom strankom, a DZVM ukupno 19. Tesko je reci da li je ovakvo opredeljenje madjarskih biraca kazna za razbijanje zajednickog izbornog nastupa od strane DZVM ili uskracivanje podrske konceptu autonomije DCVH, odnosno uskracivanje podrske strategiji i taktici za ostvarivanje tog koncepta ili je, pak, nagrada konceptu autonomije SVM, odnosno njihovoj pragmaticnijoj stategiji i taktici i politickoj toleranciji (spremnosti za izborne i postizborne nastupe sa madjarskim, ali i nemadjarskim strankama).

Kao posledica ovakvog izbornog ishoda javili su se potresi u DZVM. Sukobi dve struje, one koja je bila za izborno odmeravanje snaga (Agostonove) i one koja je bila za tesnju saradnju i zajednicki izborni nastup sa SVM (Palove) - doveli su najpre do smenjivanja Pala od strane prvih, a ubrzo zatim do sazivanja Vanredne skupstine i stvaranja novog rukovodstva od strane drugih. Sledeci, republicki izbori u Srbiji, koji bi trebalo da se odrze u toku 1997. godine, pokazace koja je od ove dve struje bila jaca, ali i stvarnu snagu istinskog pobednika u unutarmadjarskim odmeravanjima - SVM.

Kada se pogleda unazad na manjinske politicke organizacije u SRJ, uocava se da je tok jugoslovenske krize u odlucujucoj meri uticao na njihov razvoj i usmeravao njihovo ponasanje. To bi se pre moglo tumaciti odsustvom etapnih ciljeva i jasne politicke strategije manjinskih lidera, nego vodjenjem real-politike. Srbi su na podrucjima gde zive u vecem broju pripadnici manjina davali izbornu podrsku pre svega vladajucoj stranci zato sto je ona imala fakticku moc da ih »stiti«, ili jacoj nacionalistickoj opciji u liku SRS, sto je tipicno za mesovite sredine na prostoru cele bivse Jugoslavije.

Posle promena najavljenih potpisivanjem Dejtonskog sporazuma, trebalo bi da dodje do jacanja inicijativa za pokretanje delotvornog dijaloga izmedju vlasti i manjina, kako zbog splasnjavanja medjunacionalnih tenzija, tako i zbog zainteresovanosti »mocnih« za ubrzano resavanje jugoslovenske krize. S druge strane, »spoljni zid sankcija« prema SRJ ostao je netaknut, a njegovo uklanjanje se vezuje, izmedju ostalog, za stvarno uspostavljanje autonomije na Kosovu i Metohiji i postovanje ljudskih prava u SRJ. Uz to, upucene su i jasne poruke »medjunarodne zajednice« da se nece podrzati secesionisticki zahtevi manjinskih zajednica. Usled toga, trebalo bi ocekivati splasnjavanje uticaja tvrdih nacionalnih struja u vecinskim i manjinskim politickim strankama i stvaranje uslova za demokratski dijalog i toleranciju.

______________________

1 U dva maha (1989. i 1990. godine) srpski rezim je uvodio vanredne mere. Politicki okvir ovakvog postupanja dat je u »Programu za ostvarivanje mira, slobode, ravnopravnosti i prosperiteta SAP Kosova«, koji je usvojila Skupstina Srbije 22. marta 1990. godine (Sluzbeni glasnik SR Srbije, br. 15, 1990).

2 Na izborima 1992. godine dve pomenute partije su nastupile samostalno i nisu osvojile nijedan mandat (PDD je tada osvojila 17 172 glasa, a DPA 10 242), dok je na prvim visestranackim izborima za Skupstinu Srbije 1990. godine PDD osvojila jedno poslanicko mesto sa 21 998 glasova.

3 Prema proceni iz 1991, izvedenoj zbog albanskog bojkota popisa stanovnistva (procena je izvrsena na osnovu rezultata popisa iz 1981. godine i podataka o prirodnom prirastaju), Albanci cine 17,1% populacije Srbije i naseljeni su uglavnom na Kosovu i Metohiji gde su u vecini (82,6% stanovnistva). Posmatrajuci opstine Kosova i Metohije, uvidja se da su Albanci dominantna etnicka grupa na 80,6% teritorije opstina, odnosno da u 25, od ukupno 31 opstine, imaju apsolutnu vecinu, dok su Srbi u apsolutnoj vecini u pet opstina, odnosno na 16,1% teritorije Pokrajine.

4 U politickim krugovima, ali sve vise i medju muslimanskom populacijom u Sandzaku, umesto ranije odrednice Musliman koristi se termin Musliman-Bosnjak ili samo Bosnjak. Bosnjastvo je u recnik sandzackih muslimanskih politicara postepeno ulazilo posle odluke Skupstine BiH iz januara 1994. da se Muslimani »s one strane Drine« preimenuju u Bosnjake.

5 Sandzak je rec koja potice od turske reci »sancak« - zastava. Oznacavala je glavnu vojnu i upravno-teritorijalnu jedinicu u Osmanlijskom carstvu.

6 To je region koji danas ukljucuje opstine Novi Pazar, Tutin, Sjenicu, Prijepolje, Novu Varos i Priboj u Srbiji i opstine Bijelo Polje i Pljevlja u Crnoj Gori. Kao samostalni politicki i teritorijalni entitet, region koji obuhvata Sandzak nije postojao, sem ako se izuzmu dve godine vlasti partizana za vreme II svetskog rata 1943-1945.

7 »Memorandum« predvidja da Sandzak, pored nabrojanih opstina, obuhvata jos i opstine Berane, Plav i Rozaje - sve tri iz Crne Gore. Samo u pet od navedenih 11 opstina muslimansko stanovnistvo cini apsolutnu vecinu: Tutin (94,3%), Rozaje (87%), Sjenica (76,1%), Novi Pazar (75,4%) i Plav (58%). U ostalih sest opstina muslimansko stanovnistvo nije u vecini, na primer: Prijepolje (43,4%), Bijelo Polje (41,6%), Priboj (30,4%), Berane (30,2%) i Nova Varos (8,5%).

8 Socijaldemokratskoj partiji (SDP) Crne Gore, ciji su glasaci rasuti po celoj Republici, npr. nije bilo dovoljno ni preko 16 000 glasova ili 5,67% (cenzus je na proslim izborima bio 4%) da osvoje poslanicko mesto u republickoj skupstini, dok su manjinske stranke Albanaca, Demokratski savez sa svega 5289 i Demokratska unija Albanaca sa 3849, dobile po dva poslanicka mesta u republickoj skupstini.

Literatura:

Janjic D., 1994, »Nacionalni identitet, pokret i nacionalizam Srba i Albanaca«, u: Sukob ili dijalog, urednici Janjic D./Mallilji Sh., Subotica.

Lutovac Z., 1995a, »Serbisch-albanische Beziehungen in Kosovo-Metohija«, in: Minderheiten als Konfliktpotential in Ostmittel- und Sudosteuropa (herausgegeben von G. Seenjann), R. Oldenbourg Verlag/Sudosteuropa-Gesellschaft, München.

Lutovac Z., 1995b, Manjine, KEBS i jugoslovenska kriza, Institut drustvenih nauka/Institut za medjunarodnu politiku i privredu, Beograd.

Mallilji Sh., 1994, »Samorazumevanje Albanaca u nenasilju - Izgradnja nacionalnog identiteta naspram Srba«, u: Sukob ili dijalog, urednici Janjic D./Mallilji Sh., Subotica.

Mallilji Sh., 1995, »Jedan zahtev za nov status: Albanski pokret na Kosovu«, u: Srbija izmedju proslosti i buducnosti, Radnicka stampa/Institut drustvenih nauka/Forum za etnicke odnose, Beograd.

Memorandum uber die Selbstvernjaltung der in der Republik Serbien lebenden Ungarn, 1992, Stiftung fur Sudlandische Ungarn, Budapest.

Memorandum o uspostavljanju specijalnog statusa za Sandzak, 1993, Novi Pazar. Offe C., 1992, Ethnic Politics in East European Transitions, Nenj York School for Social Research, Nenj York.

Schmidt F./Moore P., 1995, »Die Albaner im ehemaligen Jugoslanjien als Sicherheitsproblem«, in: Minderheiten als Konfliktpotential in Ostmittel- und Sudosteuropa (herausgegeben von G. Seenjann), R. Oldenbourg Verlag/Sudosteuropa-Gesellschaft, München.

Pal S., »Koncept manjinske samouprave DZVM«, rad prilozen na medjunarodnom naucnom skupu: Polozaj manjina u SR Jugoslaviji, 11-13. januar 1995, Beograd, Srpska akademija nauka i umetnosti.

Programska deklaracija SDA, 1990, Sarajevo.

Proposal for establishing personal autonomy for the Hungarians living in the Republic of Serbia, March 11, 1995.

________

Clanak ce biti objavljen u toku 1997. godine u knjizi: Elections in the FR of Yugoslavia (Serbia and Montenegro), (ed.) Vladimir Goati - Founding Elections in Eastern Europe - general editors: Hans Dieter Kliengemann and Charles Taylor; Hrsg. Njissenschaftzentrum Berlin für Sozialforschung.