Broj 167-168

Iskusenje opozicije

U skladu sa uobicajenom praksom, koju sledi jos od prvih visestranackih izbora 1990, Republika je i ovoga puta pozvala na razgovor jedan broj istaknutih politickih licnosti s namerom da dobije analiticke i kompetentne odgovore na pitanja koja karakterisu sadasnju predizbornu situaciju.

. Kakva je pozicija i moc vladajuce partije u Srbiji pred predstojece izbore?

. Zasto se koalicije raspadaju cak i kada, kao Zajedno, steknu dublje uporiste u gradjanskom pokretu? Kako treba da izgledaju koalicije da bi sebi obezbedile snagu alternative?

. Da li je opozicija spremna da preuzme vlast?

. Kakve su opasnosti od desnih i levih ekstrema u Srbiji?

. Sta od nas ocekuje medjunarodna zajednica, a sta smo u stanju da prihvatimo?

Nastavljajuci da obavljamo autorizovane odgovore, u ovom broju donosimo priloge Desimira Tosica, predsednika Evropskog pokreta u Srbiji, i Bojana Dimitrijevica, profesora Ekonomskog fakulteta u Beogradu.

Nije samo problem »popravke« sadasnjih vodja, ili izbor novih vodja, nego i stranke treba da pokusaju da lice na prave politicke zajednice koje raspravljaju i koje odlucuju

Desimir Tosic

Pocinjemo recju opozicija, ali zelimo da skrenemo paznju da tom prilikom ne mislimo prvenstveno na politicke stranke opozicije, vec na onaj svet nas koji zeli promene u sistemu i promene u licnostima, koje treba da budu servis ovog drustva, a ne da budu samo vlast. Medjutim, za nas je uvek bio problem u tome sto ne treba samo da zudimo za promenom sistema i promenom licnosti nego i za promenom naravi u drustvu, za promenom koja bi se spontano razvijala uporedo s promenama u sistemu i licnostima.

Nade i euforije

Godina 1990. bila nam je mnogo uspesnija, prilikom prvih visestranackih izbora, ne zato sto je davala vecinu za promenu sistema i licnosti nego zato sto je bila nabijena nadama i euforijama. Laznim nadama i opasnim euforijama! Citava opoziciona desnica, ne samo SPO nego i veliki broj konzervativnih elemenata u Demokratskoj stranci - koji se vremenom odvajaju od te stranke - gaje dve opasne iluzije: da ce »ujedinjenjem« opozicije oboriti jednopartijsku vladavinu Slobodana Milosevica i da takva opozicija ima vecinu u narodu. Ne samo tada, 1990, nego ni danas, 1997, ne postoji jasna i odlucna vecina u nasem drustvu za promene, za evropeizaciju naseg drustva, »za ulazak u svet«. Bilo je nade da ce neprekinutim demonstracijama od 88 dana biti stvorena vecina za promene, ali su (opozicione) gradske vlade infantilnim raspravama, kao i medju vodjama opozicije, i posebno onog koji sebe smatra najsnaznijim i najharizmatickijim - te su se nade prosto slistile u poslednjim mesecima, i to u trenutku priblizavanja republickim i predsednickim izborima. Da nesreca bude jos veca, to se zbiva u trenutku kada su i medjunarodna zajednica i sadasnji rezim i te kako »internacionalizovali« nas unutrasnji politicki zivot (Gonzalesova naredba i ledz specialis). Opozicija je medjunarodno sada, istina teorijski, u boljem polozaju nego 1990, kada za nju u medjunarodnoj zajednici niko nije hajao.

Opozicija, ne samo stranke, nalazi se pred iskusenjima: da li ce u ovom polozaju i razvoju zastati i otici u apatiju, ili ce neko cudo kao i 17. novembra prosle, 1996. spasiti ovo drustvo? Da li treba cekati na cudo ili nesto ciniti da se ono pojavi? To je pitanje, i tesko pitanje za nas istorijski trenutak.

Posle novembarskih demonstracija i, potom, preuzimanja velikog broja vecih gradova pod svoju vlast, opozicioni predstavnici imali su jasnu, ali tesku situaciju. Oni su, s jedne strane, bili zestoko porazeni na saveznim izborima, a s druge strane, prvi put posle 1990. godine dosli su do izvesne ogranicene vlasti, u ogranicenim prostorima, po vecim gradovima. Jos uvek je vecina stanovnistva, kao i na glasanju, bila izvan domasaja opozicionih snaga: na preko deset miliona stanovnika SR Jugoslavije, opozicija je pobedila u novembru 1996. samo u onom delu stanovnistva koje predstavlja neka tri i po miliona, dakle u jednoj trecini od ukupnog broja stanovnika. Da bi pobedila na sledecim republickim i predsednickim izborima u zemlji Srbiji, potrebno je da njeno izborno telo naraste najmanje za 50 postotaka, sto znaci da opozicija pobedi u onom delu stanovnistva Srbije koje ce predstavljati preko pet miliona stanovnika! To je pravi i jedini konkretan zadatak onih snaga koje se bore za neminovne promene.

Kakvi su lideri i stranke

Mnogi postavljaju jedno drugo, i najteze pitanje: zasto se nase koalicije raspadaju, a pre toga ostavljaju utisak potpuno nedozrelih i neozbiljnih ljudi za organizaciju lokalne, republicke i savezne vlasti? U tom smislu izvrsena je izvanredna analiza od strane Gaje Petkovica u Nasoj Borbi, ali analiza samo jednog problema. To je analiza nasih politickih vodja, odnosno nasih takozvanih liderskih stranaka. Taj problem postoji iz jednog objektivnog razloga zato sto vodji nasih politickih stranaka, sa izuzetkom mozda dvoje ili troje, jesu ljudi bez iskustva, ljudi bez biografija, ljudi koji su pali sa grane i useli u sedlo. Oni ne znaju kako da se ponasaju, oni ne haju za program, oni ne zele da uce, jer svi se manje-vise osecaju kao mesije, a oni koji su jos i nezdravi - sami izjavljuju da su mesije. Medjutim, nas problem nije svakodnevni problem politike u jednom civilizovanom drustvu. Mi se nalazimo ne samo u prelaznom stanju izmedju jedne velike istorijske tvorevine, kao sto je bila Jugoslavija iz 1918. i 1945, s jedne strane, i, s druge strane - jedne jadne kombinacije Crne Gore i Srbije koju nece niko ozbiljniji da prizna kao Jugoslaviju, a koja inace efektivno postoji, dok Bosnu i Hercegovinu svi priznaju iako ona ne postoji kao efektivna drzava...

Opozicija, ne samo stranke, nalazi se pred iskusenjima: da li ce u ovom polozaju i razvoju zastati i otici u apatiju, ili ce neko cudo kao i 17. novembra prosle, 1996. spasiti ovo drustvo

Pored problema »liderstva«, za odrzanje nekog ne samo borbenog nego i radnog fronta demokratske opozicije, ili cak pre tog problema, nalazi se pred nama problem politickih stranaka. Nijedna nasa stranka nije prava politicka stranka kakve poznajemo u savremenim demokratijama ili kakve smo mi Srbi imali u zacetku politickog zivota u Vojvodini i u Srbiji u drugoj polovini DzIDz veka. Dakle, nije samo problem »popravke« sadasnjih vodja, ili izbor novih vodja, nego i stranke treba da pokusaju da lice na prave politicke zajednice koje raspravljaju i koje odlucuju. Cak se moze postaviti pitanje da li bismo mi imali ovakve lidere kada bismo imali prave politicke stranke. Da samo damo jedan primer: ne moze sef jedne stranke da naredjuje, u ime svoje stranke, ili u svoje ime, sta ce ciniti jedan predsednik opstine udaljene od sedista stranke; isto tako, ne moze lokalna partijska organizacija da ucenjuje vodju stranke da cini ono sto, bas ona, zeli u tom trenutku. Mora da bude daleko vise trpeljivosti i dijaloga, ali mora da bude najvise unutrasnje demokratije, a to znaci da se manjina, kada izgubi, ne rogusi, ne opanjkava vecinu i ne izlazi iz stranke.

Vladavinske koalicije

U pogledu koalicija, sada se vidi jasno, mada je vrlo mali broj ljudi to video godine 1990, da nema koalicije bez nekog »zajednickog programa«, a to znaci da svaka stranka moze da sacuva svoja stranacka gledanja, posebna od drugih stranaka, ali koja ne ulaze u »zajednicki program«. Iako siri spektar nase publike nije nikada uvidjao da izmedju, recimo, SPO i druge opozicije ima i te kako idejnih razlika, sada je jasno da tu u biti leze neki anahroni i neki progresivniji stavovi, i da se to ne moze, nazalost, lako sloziti, a moglo bi. Zato se postavlja pitanje da li koalicija Zajedno nece bolje uciniti ako prestane da se javno opanjkava, napada i cak kleveta, i potom nacini dve koalicije? Da li nece broj glasaca i broj izabranih poslanika na taj, dosta nelogican nacin - a kod nas ima malo logike u politickom zivotu, biti u stvari veci nego sada kada se odrzava formalno dosadasnja koalicija Zajedno?

Dalji napredak ove vulgarne i glupave desnice bice udarac ne samo nasoj demokratiji vec i nasoj naciji

Takvi dobri rezultati, s dvema opozicionim koalicijama, mogu lako da otvore i pitanje opstanka vladajuce koalicije, odnosno da svaka od opozicionih koalicija, kao i vladina takozvana leva koalicija, ne dobiju apsolutnu vecinu? Nametnuce se pitanje jedne nove, vladavinske, koalicije u kojoj ce biti i oni koji sada vladaju. Da li je to mogucno? U nasoj zemlji sve je moguce, uz potrebnu napomenu da je dosadasnje iskustvo pokazalo da takozvane leve snage nemaju ni volje ni znanja da vrse reforme u drustvu i drzavi, a opozicione snage su nemocne da same vladaju. Da li jedna koalicija od izvesnih opozicionih i sadasnjih vladajucih snaga ne bi, u istorijskoj perspektivi, davala bolje rezultate? Da li se na taj nacin ne bi gradio konsenzus koji je nama i te kako potreban!

A za sve vreme treba svi svesni da misle na veliku opasnost koja nas vreba na politickoj sceni od strane nasih desnih ekstremista koji su na poslednjim saveznim izborima dogurali do 18 odsto - verovatno najvisi postotak desnih ekstremista od Urala do Atlantika. Dalji napredak ove vulgarne i glupave desnice bice udarac ne samo nasoj demokratiji vec i nasoj naciji!

Posaljite nam vas komentar