Vojvodina - spona i razdor

Radi uspeha na predstojecim izborima nuzna je saradnja svih stranaka demokratske opozicije. A tom saradnjom ce se postupno graditi i vizije i realisticni projekti daljih promena

Vojvodina nikada nije imala vulgarnoga u osecanjima i u mislima. Vojvodina je odhranjivala gospostinu koja je gajila ideale; imala gazde seoske mirne i otmene; imala trgovce i zanatlije zastitnike nauke i umetnosti; imala svestenstvo ugledno i radno; imala konfesionalne skole koje su bile barikade; imala zene koje su znale Sveto pismo i po njemu upravljale kucu i porodicu; imala bogatstvo iza kojeg je stojala dokolica, i dokolicu iza koje je stojalo ozbiljno razmisljanje... Vojvodina je imala sigurnu kulturnu orijentaciju, i uvek budnu kulturnu politiku. Vojvodina je imala ugleda, i bila ugledna. Raden svet njen, seljak, zanatlija, cinovnik, cist i cestit kao komad hleba; imucan svet, iako ne uvek dovoljno skroman, uvek dovoljno darezljiv; gradovi ponositi na svoju dobru i istaknutu decu; stalezi casni i priznati po kulturnim tekovinama i zrtvama. U Vojvodini nije bilo licne i porodicne srece bez nekog opsteg i javnog ponosa; postojala je zedj za zasluznoscu; nije bilo ni privatnih sastanaka ni narodnih zborova gde se, pored politike, nije brinulo i o kulturnom poslu, o skoli, crkvi, prosveti, knjizi.

Isidora Sekulic1

Sve dok se za Vojvodinom traga, dok se traga za jednom oazom dobrote i trpeljivosti, vrednoce i imanja - valjda je to ona nekad bila, ili smo samo zeleli da bude - znaci da je ima.

Dimitrije Boarov2

Predstavnici GSS iz Vojvodine dogovorili su se, 30. marta, da je neophodno bolje razumevanje osobenosti Vojvodine, kako bi se pripremio sto jasniji i konkretniji program za predstojece izbore. Zakljuceno je da se u svim gradovima Vojvodine gde postoje odbori GSS, organizuje tribina o temi »Kakvu Vojvodinu zelimo, kako da je stvorimo«. Tribine su i odrzane od 13. do 26. aprila, u Zrenjaninu, Pancevu, Novom Knezevcu, Adi, Indjiji, Sremskoj Mitrovici, Vrscu i Backom Novom Selu. U proseku je prisustvovalo oko 50 gradjana; pored clanova GSS ucestvovali su i clanovi drugih stranaka (DS i SPO), nestranackih organizacija (Vojvodjanskog kluba, Banatskog foruma, Zelenih, sindikata i sl.), kao i nestranacke licnosti. Na svakoj tribini govorilo je oko desetoro ucesnika. Dakle, u osam mesta pred oko 400 gradjana govorilo je o naslovljenoj temi oko 80 clanova i neclanova GSS. Potom su predstavnici odbora GSS iz Vojvodine analizirali tok debate i pokrenuli izradu predloga zavrsnog politickog dokumenta koji je 25. juna u Novom Sadu - na sastanku predstavnika GSS iz Vojvodine - usvojen kao Novosadska deklaracija o Vojvodini (prilozena uz ovaj tekst).

Za ovaj tekst, pored izlaganja na pomenutim tribinama, korisceni su i razni dokumenti, istrazivanja i izjave o Vojvodini.

Opsti je utisak da su nacela GSS prihvatljiva ali nedovoljno konkretna. Prihvatljiv je glavni cilj GSS, raskid sa poretkom partijske drzave i uspostavljanje parlamentarne demokratije u okviru koje se resava i problem autonomije Vojvodine.

Znaci, nema dileme oko neophodnosti autonomije Vojvodine, koju treba uspostaviti kroz proces demokratskog preobrazaja Srbije i Jugoslavije. Istovremeno, ne prihvataju se krajnje iskljucive ideje o formiranju samostalne vojvodjanske drzave. U svakom slucaju, da bi politicki stavovi bili prakticno relevantni, neophodno je stvaranje odgovarajuce infrastrukture GSS (minimum: koliko glasackih kutija, najmanje toliko clanova GSS) i saradnje sa drugim demokratskim strankama, sindikatima i nevladinim organizacijama. Od posebnog je znacaja rasprostranjeno uverenje da je prosle godine zapoceo realni proces demokratskih promena u Srbiji - lokalni izbori, visemesecni protesti, nova lokalna uprava i samouprava - sto treba pojacati i prosiriti, sve do stvaranja zaista mocne demokratske vecine, koja ce pobediti na predstojecim izborima. Primetna je, takodje, i bojazan od poraza pomenutog procesa i uopste demokratske opozicije, nakon cega bi se dugo cekala neka nova sansa za uklanjanje poslednje partijske drzave u Evropi, sa svim pratecim, poraznim posledicama.

»Definicija problema«

Najpre se namece utisak da su zivotni problemi Vojvodjana dobrim delom isti kao i za sve stanovnike Srbije i Jugoslavije, ali da postoji i izvestan visak problema. Naime, i Vojvodjani smatraju da su zivotni uslovi sve tezi, pad standarda sve dublji, polozaj privrede sve tezi, zdravlja i kulture sve nepodnosljiviji. Jedno od najnovijih istrazivanja (1996. god.) je cak ustanovilo da u inace najbogatijem delu zemlje - raste strah od gladi (na drugom mestu, odmah iza straha od gradjanskog rata).3

Visak problema ogleda se u sve rasprostranjenijem gledistu u javnom mnenju Vojvodine da je ona bas kao najbogatiji deo zemlje najvise opljackana. U takvom mnenju sve plodnije tlo nalazi deviza koalicije Vojvodina - Tacku na pljacku. U zaru politicke borbe, pak, ne ulaze se narociti trud da se barata tacnim podacima, niti da se razlikuje pljackaski rezim od citave Srbije (kao da isti rezim ne pljacka i citavu Srbiju). Posebno zabrinjava kontinuitet centralizacije vlasti i finansija od strane sredista politickog poretka, najcesce oznacenog kao beogradski rezim ili srbijanska vlast.

Pojednostavljene predstave o posledicama prate slicna shvatanja i njihovih uzroka. Znatan broj ucesnika pomenutih tribina pozivao se na ukidanje autonomije prema Ustavu iz 1974. godine kroz »jogurt revoluciju« kao na glavni uzrok svih nevolja. Za njih je i resenje problema jednostavno - vratiti autonomiju u predjasnje stanje. Retke su pristalice potpune centralizacije Srbije (jedan izbeglica u Indjiji i jedan »espesovac« u Backom Novom Selu, koji je na ulazu u salu agitovao protiv tribine na kojoj se gradjani »truju autonomastvom«).

Povracaj »starih prava«, nalik na davnasnji srpski romantizam koji se uzdao u ugarske povelje predvodnicima srpskih doseljenika, potezan je u diskusiji kao izraz jedne emocije, koja se povlacila pred dokazima o skromnoj vrednosti »papira«, pa i ustava, u partijskoj drzavi i totalitarnoj ideologiji. Argumenti o antidemokratskom karakteru »partijske autonomije« u okviru partijske drzave uverljivi su za vecinu ucesnika diskusija. U tom pogledu su narocito ubedljive cinjenice o neracionalnom ulaganju u »politicke fabrike« (secerane, na primer) i o politickom voluntarizmu centralizovane vlasti u Novom Sadu. Pored problematicne strategije razvoja hemijske industrije bez odgovarajuce ekoloske zastite (u Pancevu, na primer), posebno je ukazano na brojne aerodrome - poljoprivredne, sportske i druge - koji smanjuju plodne povrsine, a sluze sve manje jasnim svrhama, ukljuciv i prenos opasnih tereta, sto ugrozava sve veci broj stanovnika (sveza su secanja na avetinjsko kruzenje dzinovskog aviona nad Beogradom).

Jedini argument u prilog autonomiji prema Ustavu iz 1974. godine koji nije osporavan su prava nacionalnih manjina; one su imale veca kulturna prava, zastupljenije su bile u politickim strukturama (prema vazecem »nacionalnom kljucu«) i postojao je visi stupanj tolerancije nego nakon ukidanja autonomije. Postoji i glediste da je »vojvodjanska jednopartijska paradrzava znatno pridonela ocuvanju kulturnog identiteta manjih etnickih grupa«.4 S nestajanjem autonomije zapazeno je jacanje srpskog nacionalizma i sovinizma; znaci srpskog sovinizma registrovani su u jednom istrazivanju cak kod 2/5 ispitanika.5

Ucesnici u diskusiji, inace, uvazavaju znacaj nacionalne tolerancije i postovanja svih prava nacionalnih manjina, ali povracaj u predjasnje stanje smatraju nerealnim, a zbog antidemokratskog karaktera tadasnjeg politickog poretka i - neprihvatljivim. Zaseban problem je manjinski polozaj Srba u opstinama u kojima vecinu cine pripadnici drugih nacija, recimo Madjari u Senti, Kanjizi i Adi. Za sada oni obezbedjuju svoju zastupljenost u organima vlasti zahvaljujuci neformalnoj saradnji i dobrim susedskim odnosima (u Senti i Adi, odnosno Molu), ali se traze trajnija institucionalna resenja.

Autonomija - stvarna potreba

Na ovim tribinama cesto je pominjan »Predlog za promenu ustavnog polozaja Vojvodine«, koji su 29. januara 1997. godine potpisali predstavnici osam vojvodjanskih stranaka i trinaest nestranackih organizacija. Povremeno su, narocito u Sremskoj Mitrovici, Pancevu i Vrscu, predstavnici pomenutih stranaka i organizacija borbeno zastupali ovaj dokument, po nacelu »uzmi ili ostavi«, bez spremnosti za dijalog o izvesnim razlikama u stavovima i, pre svega, o akterima i nacinu ostvarenja opstih nacela.

Niko nije osporavao ocenu da se u sadasnjem poretku Vojvodina »ekonomski iscrpljuje i kulturno-civilizacijski unazadjuje, a politicki degradira«, te da »preti opasnost da sadasnje stanje bude pretvoreno u trajno«. Saglasnost postoji, osim veoma retkih izuzetaka, i o tome »da je autonomija Vojvodine neizbezni element ukupne demokratizacije i decentralizacije vlasti u celoj zemlji«. Izgledaju prihvatljivo i ideje o osobenim institucijama, kao sto je Vece nacionalnosti u okviru pokrajinske skupstine.

Sporne su, medjutim, tri stvari, o kojima je na tribinama vodjena dinamicna diskusija.

1) Vojvodina kao drzava. U pomenutom dokumentu, izmedju ostalog, stoji: »Postujuci savezni i republicki ustav, Autonomna pokrajina bi donosila sopstveni konstitutivni akt (ustav, ustavni zakon, osnovni zakon, statut)«. Iz ovog stava ne sledi automatski da se Vojvodina zamislja kao suverena drzava, ali takva mogucnost nije ni iskljucena, pogotovu kada se imaju u vidu druga dokumenta i izjave njihovih potpisnika. Recimo, Svenacionalni demokratski front Vojvodine, jos 1990. godine, pominje i konfederalnu opciju kao svoj cilj, a Liga socijaldemokrata Vojvodine, u jednom dokumentu upucenom medjunarodnim forumima 1991. godine, »pojacava« opredeljenje za konfederaciju - »u okvirima konfederalne Srbije« - i zahtevom za reviziju granica i »povracaj oduzetih teritorija«. Pojedini lideri, recimo Dragan Veselinov, povremeno potenciraju drzavne atribute Vojvodine, zahtevom za povlacenje granica izmedju Srbije i Vojvodine i »kumovanjem« buducoj drzavi kao savezu drzava - »Ujedinjena Srbija, Vojvodina i Kosovo« (Nasa Borba, 7. 04. 1997). Inace, istrazivanja pokazuju da su malobrojne pristalice Vojvodine kao samostalne drzave i konfederalne jedinice - 3% ispitanika.6

2) »Demokratska tradicija.« Pomenuti dokument, odnosno njegovi potpisnici pozivaju se na »demokratsku tradiciju«, previdjajuci, kako se to jasno pokazalo u diskusiji, da je poredak u Vojvodini bio daleko od demokratije, ne samo u vreme kada je autonomiju »poklanjala« vlast iz Beca i Peste, nego i u vreme rezima partijske drzave u citavoj zemlji, pa i u Vojvodini. Nacin vladanja vojvodjanske nomenklature nije se sustinski razlikovao od nacina vladanja citave nomenklature u »starom rezimu«. To sto je nakon ukidanja autonomije od strane Milosevicevog rezima stvoren jos gori poredak stvara iluziju da je raniji bio demokratski, mada se ne moze poreci da je on u Vojvodini bio nesto meksi i podnosljiviji. Bez kritickog odnosa prema bliskoj proslosti, pak, tesko je osloboditi se iluzija o povratku na staro i poznato kao neminovnom boljitku.

3) »Ideje nase, benzin vas.« Kao i obicno, na javnim tribinama ljudi govore o onome sto im se ne svidja ili svidja, sto odbacuju ili prizeljkuju sasvim komotno, sve dok se ne postavi pitanje o prakticnom delovanju koje bi uklonilo lose, a uspostavilo pozeljno. Zadovoljstvo izvesnim idejama je povremeno toliko snazno da se i ne postavlja pitanje o akterima i nacinu njihovog ostvarivanja, jos manje o »energiji« (»benzinu«) koji ce pokretati »masinu promena«. Cak mnogi govornici smatraju narocitom otmenoscu to sto nece da se »mesaju u politiku«, dakle, drugima prepustaju realizaciju ideja, cak citavih programa, zadrzavajuci za sebe pravo da ostanu »cisti« od politike, narocito od stranaka i borbe za vlast (jedna ucesnica razgovora u Sremskoj Mitrovici smatra da su stranke glavni izazivaci gradjanskog rata).7 U najboljem slucaju, primerice u zavrsnom delu »Predloga za promenu ustavnog polozaja Vojvodine«, u odeljku »Kako do promena« pominju se dogovaranje i koordinacija, a zaobilazi se notorno pitanje o realnoj snazi potpisnika ovoga dokumenta da barem obezbede svoje predstavnike uz svaku glasacku kutiju, a kamoli da stvore snaznu demokratsku opoziciju spram sile kojom raspolaze vladajuca partija.

Kako uspostaviti demokratsku autonomiju Vojvodine?

Usmerenost ka konkretnim pozitivnim promenama obicno izostaje u dokumentima i izjavama vojvodjanskih lidera. Mada su dve koalicije - Zajedno i Vojvodina - bas na nedavnim lokalnim izborima postigle velike uspehe, o celokupnom iskustvu ucesnika tog procesa demokratskih promena jedva da ponesto kazu. U prvom planu su sporovi i sukobi, u obema koalicijama, oko podele vlasti u opstinama i gradovima gde su pobedili. Svakako, ima raznih propusta i promasaja u politici nove vlasti, narocito u postavljanju novih funkcionera, davanjem prednosti stranackoj podobnosti nad profesionalnom sposobnoscu (uz povremene afere oko prodaje i kupovine »kadrova«). Mediji su prepuni i uzajamnog opanjkavanja stranackih lidera, sve do krajnjeg neukusa koji daleko nadmasuje uobicajene politicke sporove. Medjutim, prosto je neverovatno odsustvo paznje prema, najpre, gradjanima koji su svesno i s odgovarajucim rizicima usli u pokret za demokratske promene i istrajno se borili za prve rezultate tih promena, a zatim prema inicijativama nove lokalne vlasti ka decentralizaciji moci i finansija u korist opstina i gradova, a protiv kontinuirane i brutalne centralizacije i moci i novca u rukama centralne vlasti. Umesto da se podrze te inicijative, pojacaju i sire, i projektom o autonomiji Vojvodine, zapostavlja se ono sto se vec cini i zbiva. To se potiskuje na sporedan kolosek, a na glavnom koloseku se sudaraju sujete stranackih lidera, nadmecuci se iskljucivoscu - ko s kim nece ni po koju cenu - i raznim ultimatumima - prvo ovo, pa onda ono - najpre autonomija ili monarhija, potom sledi sve drugo.

GSS smatra da proces zapocetih demokratskih promena treba da ima primat u analizi polazista za dalje promene, narocito u pripremi narednih izbora. U tom smislu, neophodna je saradnja dveju koalicija - Vojvodine i Zajedno8 - u ispitivanju dobrih i losih iskustava nove lokalne vlasti, kako bi se podrzale inicijative za decentralizaciju vlasti i finansija, bez cega je nemoguce resavanje bilo kojeg zivotnog problema gradjana (od decjeg dodatka do obnove privrede). Istovremeno, radi uspeha na predstojecim izborima nuzna je saradnja svih stranaka demokratske opozicije. A tom saradnjom ce se postupno graditi i vizije i realisticni projekti daljih promena. Kada je zajednicki cilj raskid s partijskom drzavom i uspostavljanje elementarnih osnova parlamentarne demokratije, onda ce jednostavnije biti dalje promene. Ako se, pak, pobrkaju prioriteti, pa se najpre »zahteva« optimum demokratije, a zapostavlja njen minimum kao polaziste i oslonac, moze se povladjivati izvesnim emocijama, a da sve ostane po starom, odnosno da se nastavi agonija i raspadanje jednog poretka kakvog vise nema u Evropi. Imajuci sve to u vidu, ucesnici tribina iz redova GSS su posebno isticali vaznost jacanja vlastite stranke - po nacelu, koliko glasackih kutija, najmanje toliko clanova - cime ce se ojacati i koalicija, i saradnja s drugim koalicijama i uopste strankama demokratske opozicije, sindikatima, udruzenjima gradjana, sa svima kojima je istinski stalo do pobede demokratije na sledecim izborima.

Ko god drzi do svojih demokratskih nacela i spreman je da se za njih istrajno bori, trebalo bi jasno i sazeto da poruci Vojvodjanima:

. da ljubav prema zavicaju i teznja za samostalnim raspolaganjem prirodnim bogatstvima i, pre svega, plodovima svoga rada zasluzuju punu podrsku;

. da u najrazvijenijem delu drustva treba da postoji i najrazvijenija demokratija, gde spada i autonomija;

. da je demokratija u Srbiji, ukljucujuci i autonomiju Vojvodine, stvar buducnosti, a ne proslosti - »starih pravica« - utoliko bliza ukoliko ojaca i pobedi sadasnji proces demokratskih promena u znatnom delu opstina i gradova;

. da pobeda demokratskog procesa zavisi prvenstveno od sposobnosti i spremnosti stranaka koje cine koalicije Zajedno i Vojvodina da sire krug pristalica demokratskih promena i stvore novu, demokratsku vladajucu vecinu, i

. da u tome vazno mesto ima i GSS ciji je razvoj uslov jacanja i sve sire i jace demokratske opozicije, zalazuci se za sto siru saradnju u borbi za postene izbore i pobedu na njima.

Vojvodina moze da bude snazna spona demokratskih cinilaca, ali i povod njihovog razdora. Ono sto se naziva Vojvodinom, ponekad se zaboravlja, veoma je slozena tvorevina. Ona je stvarana stotinama godina, ogromnim i dalekoseznim investicijama u melioracione radove, kojima su mocvarne povrsine pretvarane u »evropski Misir«, ciji razvojni potencijali nadilaze okvire ne samo sadasnje i prethodnih Jugoslavija, nego i bivse Austro-Ugarske. U stvaranju novovekovne Srbije tokom minula dva stoleca veliku ulogu imali su vredni i imucni pripadnici gradjanskih staleza - industrijalci, bankari, advokati, zanatlije i zemljoradnici - kao i snazne licnosti, poput Tekelije, Miletica, Sterije, Isidore, Manojlovica, Kasanina i drugih; oni su nalazili valjane odgovore na izazove svoga vremena. Tesko je poverovati da na danasnje izazove nema ko da odgovori, ni licnosti, niti grupa, stranka, ustanova i pokret. Ako su ranije iskusani putevi stvaranja drustva i drzave - crkvena autonomija, ustanci i ratovi, kraljevina i partijska drzava - dali oskudne ili naopake rezultate - novi demokratski pokret ima neponovljivu sansu da nadje odgovore na danasnje izazove. Samo oni akteri koji svojom licnoscu, sredstvima i nacinom delanja »posvecuju« ciljeve za koje se bore mogu obnoviti i ostvariti bogati potencijal Vojvodine, i to ne samo u okviru Srbije. Razvojni potencijal Vojvodine tek trazi svoju punu artikulaciju u savremenim previranjima u citavoj Evropi.

Priredio Nebojsa Popov

_______________________

1 Iz: Vojvodjani o Vojvodini. Povodom desetogodisnjice oslobodjenja i ujedinjenja, Udruzenje Vojvodjana, stamparija »Mlada Srbija« Andjelkovic, Beograd 1928, str. 40.

2 Iz: Dimitrije Boarov, Ima li jos Vojvodine, Novi Sad 1996, str. 293.

3 Prema novijem istrazivanju na istom uzorku i dalje je na prvom mestu strah od gradjanskog rata, dok je strah od gladi prestigao strah od inflacije, socijalnih nemira, medjunacionalnih odnosa i nemogucnosti zaposljavanja (Milka Puzigaca, Novosadska javnost, SCAN, Novi Sad, mart 1997, str. 72).

4 Pozitivan stav prema autonomiji nakon 1974. imaju narocito Madjari, Slovaci i Rumuni, daleko vise nego Srbi. Videti: Vladimir Ilic - Slobodan Cvejic, Nacionalizam u Vojvodini, Gradska narodna biblioteka, Zrenjanin 1997, str. 116.

5 Isto, str. 126.

6 M. Puzigaca, op. cit, str. 75.

7 Mirjana Ostojin, predsednica Ogranka Vojvodjanskog kluba u Sremskoj Mitrovici, u osvrtu na tribinu u tom gradu, ljutito me prekoreva da ne razumem »kako to Vojvodjanski klub ne zeli da ucestvuje u borbi za vlast, a ipak uzima ucesce u politickoj borbi« i pomera paznju na sastav Kluba, o cemu su drugi vise od mene govorili. Zaista, i ranije sam ukazivao na protivrecan status grupa gradjana koje nece da se bore za vlast, ali se cesto postavljaju kao »supervizori« politickih stranaka ciji je smisao postojanja upravo borba za vlast. Istovremeno, mali broj clanova takvih grupa pokazuje sklonost, kao i sve pretenciozne male grupe, da debate o ozbiljnim temama pretvaraju u magijski ritual, kao da veruju da ce njime neposredno menjati stvarnost, a zapravo samo sluze preslisavanju ispravnosti misljenja clanova - sekte. Tako sam i ja »preslisan«, iako nisam njihov clan, ali sam dobio neopozivu ocenu, dabome, negativnu, i to je postalo daleko vaznije od same teme - Vojvodine. Naime, M. Ostojin zavrsava svoj tekst ovim recima: »Gospodine Popov, hvala Vam sto ste nam pruzili priliku da se uverimo da niste ni blizu demokratske licnosti, pa ni demokratije, a vrlo uspesni u satanizaciji svake ideje, misli i predloga o autonomiji«.

8 Gradjani Novog Sada, inace, imaju podjednako pozitivan stav prema obema koalicijama: 40,5% za Zajedno i 38,7% za Vojvodinu (M. Puzigaca, op. cit. str. 74).