Erozija javnog zivota

H. Arent: »O slobodi i autoritetu«, izdavac Gradska narodna biblioteka Z. Zrenjanin, Zrenjanin 1995.

Tokvil je u prvoj knjizi Demokratija u Americi glavni nedostatak demokratije izjednacene sa jednakoscu video u tome sto vladajuca vecina gusi manjinsko misljenje. Ubrzo ce to postati opste mesto koje se jos i danas moze cuti kao glavni prigovor predstavnickom demokratskom sistemu (i to najcesce u drzavama bez demokratske tradicije). U drugoj knjizi pomenutog dela (napisanoj pet godina kasnije), autor akcenat stavlja na analizu uslova svakodnevnog zivota u drzavi jednakosti, a opasnost gusenja manjinskog misljenja sada zamenjuje jedna kompleksnija opasnost. Tokvil sada opasnost vidi u nepodeljenoj zajednici gradjana; jer, kako je verovao, u gruboj jednakosti sve vaznije ce postati zivotne intimnosti. Posto je javnost sastavljena »od ljudi poput nas«, javni poslovi ce preci u ruke birokrata i drzavnih funkcionera, koji ce brinuti za zajednicke, tj. jednake interese. Privlacna zivotna pitanja ce sve vise poprimati psiholoski karakter, jer ce gradjani, verujuci drzavi, prestati da brinu za ono sto se desava izvan podrucja privatnosti. Kao rezultat ovog bice ne samo gubljenje javnog vec i privatnog podrucja - jer, kako dokazuje Tokvil, bilo koji emocionalni odnos moze imati smisla samo kada se razmatra kao deo sireg drustvenog odnosa.

Svi koji danas pisu u Tokvilovoj tradiciji uglavnom odbacuju njenu polaznu pretpostavku - uverenje da je zamagljivanje i gubitak granice izmedju privatnog i javnog podrucja rezultat drustva jednakosti uslova. »Polis se razlikovao od kucanstva po tome sto je poznavao samo jednake dok je kucanstvo bilo srediste najstroze nejednakosti. Biti slobodan znacilo je ne biti podredjen nuznostima zivota ili zapovedima nekog drugog kao i ne biti samo onaj koji zapoveda. To je znacilo ne vladati i ne biti onaj kojim se vlada. Tako unutar privatnog podrucja (kucanstva) sloboda nije postojala jer je glava kuce, njen vladar, smatran slobodnim samo ukoliko je imao moc da napusti privatno podrucje i stupi u politicko podrucje gde su svi bili jednaki. Zasigurno, ova jednakost politickog podrucja ima malo toga zajednickog sa nasim poimanjem jednakosti... jednakost se nije povezivala sa pravdom kao u novom veku vec je bila sama bit slobode « (H. Arent, Vita activa; istakla T. J.).

Ako nije jednakost, sta je onda dovelo do gubljenja javnog i privatnog podrucja? Sa ovom teskocom su se u savremenom dobu suocili nastavljaci Tokvilove tradicije. Znacajan doprinos rasvetljavanju ovog problema dala je grupa autora okupljenih oko Instituta za socioloska istrazivanja (»Frankfurtska skola«). Tu posebno treba istaci V. Benjamina (iako netipicnog predstavnika) koji je u citavom rasponu problema javnosti analizirao pojam autenticnosti, ne na nivou iskustva, vec u pojmovima blizim filosofiji, poput Hegelovih. Nakon rata, znacajne radove s obzirom na promenu znacenja »javnog« i »privatnog« dali su: J. Habermas i blizi Benjaminu, H. Arent i Z. Bodrijar.

U eseju o Benjaminu, H. Arent pise da je sakupljanje bila Benjaminova kljucna strast: »Unutarnja potreba za posedovanjem biblioteke« iskazala se negde oko 1916, u vreme kada se Benjamin u svojim studijama okrenuo romantizmu kao »poslednjem poretku koji je jos jednom spasao tradiciju«. Pitanje kojim se bavio, pre nego sto je izgubio veru u tradiciju i neunistivost sveta, bilo je da li treba da se vrati nemackoj ili evropskoj proslosti i da se sluzi tradicijom njenih knjizevnosti? Izabrao je nemacko barokno doba kao temu habilitacione teze. Izbor je karakteristican za dvosmislenost celokupnog jos neresenog niza problema, jer u nemackoj knjizevnoj i poetskoj tradiciji barok nikada nije bio ziv... Nista nije bilo jasnije od toga da ne postoji takva stvar kao »povratak« bilo na nemacku ili evropsku tradiciju, osim kod izbora polja studija. Bilo je to implicitno priznanje da je proslost govorila otvoreno samo kroz one stvari koje nisu prenesene, cija prividna bliskost sa sadasnjicom potice upravo od njihovog egzoticnog karaktera, koji je iskljucio sve zahteve za obavezujuci autoritet. Obavezne istine zamenjene su necim sto je u izvesnom smislu bilo znacajno ili zanimljivo, a to je znacilo - kao sto niko nije znao bolje od Benjamina - da je »konzistentnost istine izgubljena«. Od izuzetne vaznosti medju osobinama koje su stvarale »konzistentnost istine« bilo je to sto se istina tice tajne a otkrivanje te tajne ima autoritet. Istina nije »razotkrivanje koje unistava tajnu, vec otkrice koje izvrsava pravdu« , rekao je Benjamin pre nego sto je postao svestan nepopravljivog prekida u tradiciji i gubitka autoriteta.

Jednom kada se istina pojavila u ljudskom svetu, bilo kao grcko aletheia vidjena ocima uma ili kao » razotkrivanje« kroz rec bog u evropskim religijama, njoj osobena »konzistentnost« ucinila ju je opipljivom, tako da se mogla preneti tradicijom. Tradicija preobrazava istinu u mudrost, a mudrost je konzistentnost prenosive istine. Kada bi se istina pojavila u nasem svetu, ne bi vise vodila mudrosti, jer ne bi imala osobine koje bi mogla da stekne samo kroz univerzalno prepoznavanje svoje vrednosti. »Kafka je«, kako pise Benjamin, »bio daleko od toga da bude prvi koji se suocio sa tom situacijom. Mnogi su joj podlegli, prianjajuci uz istinu ili sta su vec smatrali istinom u bilo kojem datom vremenu, odricuci se njene prenosivosti. Kafkina prava genijalnost bila je ta sto je pokusao nesto potpuno novo: zrtvovao je istinu zarad zadrzavanja prenosivosti«. Benjamin je, analizirajuci kolekcionarsku strast, dao primer dvosmislenosti u odnosu istina-tradicija. Vrednost autenticnosti koja je odlucujuca za kolekcionara, zamenila je »kultnu vrednost« i spada u njegovu sekularizaciju... Kao sto je lutanje kroz riznicu proslosti luksuzna privilegija naslednika, tako je »kolekcionarov stav, u najvisem smislu, stav naslednika koji tako sto uzima stvari stavlja sebe u proslost, da bi neometan sadasnjoscu, dostigao obnovu starog sveta«. S obzirom da ova »najdublja potreba« kod kolekcionara nema nikakvog javnog znacenja vec rezultira u jednom privatnom hobiju, sve »sto se kaze iz ugla jednog pravog kolekcionara« mora da deluje »hirovito«. Kada malo bolje pogledamo, ova hirovitost nije sasvim bezazlena. Postoji tu, kao prvo, gest, tako znacajan za doba javnog mraka, sa kojim kolekcionar ne samo da se povlaci iz javnosti u privatnost svoja cetiri zida, vec da bi ih otkrio nosi sa sobom sve vrste blaga koja su nekad bila javno vlasnistvo. U njegovoj strasti prema proslosti nikloj iz prezira prema sadasnjosti kao takvoj, i koja ne mari za objektivnu vrednost, pojavio se uznemirujuci faktor koji najavljuje da je tradicija poslednje sto ce ga voditi, a tradicionalne vrednosti nece vise biti sigurne u njegovim rukama. Tradicija dovodi proslost u red, ne samo hronoloski vec pre svega sistematski, tako sto razdvaja pozitivno od negativnog, nuzno i bitno od mase nebitnih ili jednostavno zanimljivih misljenja i podataka. Kolekcionareva strast nije samo nesistematicna vec se granici sa haoticnim, ne toliko sto je strast, vec zato sto nije raspaljena kvalitetom predmeta - nego njegovom »autenticnoscu«, »jedinstvenoscu«, necim sto se opire sistematskom klasifikovanju. Prema tome, dok tradicija diskriminise, kolekcionar izjednacava sve razlike... Protiv tradicije kolekcionar produbljuje kriterij autenticnosti; autoritarnosti on suprotstavlja znak porekla... »iskrena, uveliko lose protumacena strast kolekcionara uvek je anarhicna i destruktivna. Jer je to njena dijalektika da kombinuje sa lojalnoscu prema predmetu, prema individualnim stvarima koje pazljivo cuva, tvrdoglavi subverzivni bunt prema necem tipicnom sto se moze klasifikovati«. Kolekcionar unistava kontekst u kojem je njegov predmet nekada bio samo deo neke vece zive celine. S obzirom da mu odgovara samo nesto jedinstveno, autenticno, on mora izabrani predmet da ocisti od svega sto je tipicno.

Lik kolekcionara je mogao da dobije tako znacajne savremene obrise kod Benjamina jer ga je sama istorija - raskid sa tradicijom koji se dogodio pocetkom ovog veka - vec oslobodila zadatka da unistava. Same su stvari nudile, narocito coveku cvrsto suocenom sa stvarnoscu, aspekt koji se mogao otkriti samo iz hirovite perspektive kolekcionara.

Uspostavljanje veze izmedju iscezavanja javnog prostora, nestanka autoriteta i raskida sa tradicijom u savremenom svetu omogucuje H. Arent otklanjanje mnogih predrasuda i nejasnoca koje su zamaglile sam termin autoriteta. » Istorijski, moglo bi se reci da je gubitak autoriteta samo konacna, mada presudna, faza razvoja koji je tokom vekova podrivao prvenstveno religiju i tradiciju. Nestankom autoriteta, opsta sumnja modernog vremena prodrla je u politicko podrucje, u kojem stvari poprimaju ne samo radikalni izraz, vec postaju obdarene realnoscu koja je specificna samo za politicko podrucje... Tek sada, kada je zapravo sve gotovo, gubitak tradicije i religije postao je politicki dogadjaj prvog reda« (esej »O autoritetu«).

Nacin na koji su se, od devetnaestog veka, liberalni i konzervativni pisci bavili problemom autoriteta i srodnim problemom slobode na podrucju politike, kao i nejasnoce nastale izjednacavanjem autoriteta i moci, imale su za posledicu zamagljivanje linije koja odvaja totalitarizam od svih drugih formi vladavine (posebno od tiranije i autoritarne forme). Izjednacavanjem ove tri forme vladavine, po autorovom misljenju, previdja se razlika izmedju ogranicavanja slobode u autoritarnim rezimima, ukidanja politicke slobode u tiranijama i diktaturama, i potpune eliminacije ljudske slobode, na sta cilja samo totalitarni rezim. Kao prepoznatljiva forma vladavine, totalitarni rezim (staljinizam, nacionalsocijalizam, fasizam) pojavljuje se samo u savremenom dobu, za razliku od tiranije koja se pojavljivala u citavom istorijskom prostoru.

»Teorija koja implicitno dobija vaznost pravljenja distinkcija, posebno u drustvenim naukama, jeste skora sveopsta funkcionalizacija svih koncepata i ideja... Interesovanje drustvenih nauka ne zadire u ono sto boljsevizam (tj. totalitarizam - op. T. J.) kao ideologija ili kao forma vladavine jeste, niti u ono sto njegovi predstavnici imaju da kazu o sebi; to nije interes drustvenih nauka i mnogi sociolozi misle da se mogu snaci i bez proucavanja onoga sto istorijska nauka zove izvorima u pravom smislu. Njih interesuju samo funkcije, i sve ono sto vrsi istu funkciju, moze, u skladu sa tim shvatanjem, nositi isto ime... Sve sto vrsi funkciju religije jeste religija. Isti argument se cesto koristi kada se radi o autoritetu: ako nasilje vrsi istu funkciju kao i autoritet - naime, primorava narod na poslusnost - tada je nasilje autoritet.« Kombinacijom funkcionalistickih teorija i zahteva konzervativnih mislilaca za obnovom autoriteta, moglo bi se doci do toga da se uvodi nasilje pod izgovorom da se uspostavlja autoritet. U odnosu na funkcionalisticki pristup distinkcije izmedju tiranskog, autoritarnog i totalitarnog sistema, koje predlaze H. Arent, su antifunkcionalne "utoliko sto se za sadrzaj fenomena smatra da odredjuje i prirodu politickog tela i njegovu funkciju u drustvu, a ne obrnuto. Politickim jezikom receno, one teze pretpostavci da je u modernom svetu autoritet nestao skoro do tacke iscezavanja, i to u autoritarnim sistemima nista manje nego u slobodnom svetu, i da je sloboda ugrozena svugde, cak i u slobodnim drustvima, ali da je radikalno ukinuta samo u totalitarnim sistemima, a ne i u tiranijama i diktaturama« .

Autoritet je, od kada se kao rec i koncept pojavio u Rimu, bio vazan, ako ne i presudan faktor ljudskih zajednica u svim drustvima sa snaznim javnim zivotom. Ali, u vremenu erozije javnog zivota dolazi do njegovog potpunog iscezavanja i to ne samo u politickoj (javnoj) sferi. Moglo bi se reci da u takvim uslovima ljudi prestaju smatrati sebe zajednicom; ipak, javni zivot u proslom veku pokazuje da to nije bas tako. Ti cutljivi, usamljeni ljudi u gradovima devetnaestog veka i dalje su mislili kako se nalaze u posebnom miljeu i da sa ostalim ljudima u njima imaju nesto zajednicko. Orudja kojima su mogli da grade sliku o tome ko su oni kao kolektiv, kada nastup u javnosti (govor) nista ne otkriva, bila su orudja fantazije i projekcije. (A tamo gde se mesa apstrakcija i stvarnost dolazi do razgradnje stvarnosti.) Posto se o drustvenom zivotu mislilo kroz odrednice stanja licnosti i licnih simbola, preko projekcije, dolazi do stvaranja zajednicke licnosti u javnosti. Autoritet u tako formiranim instant-zajednicama, koje imaju kolektivnu licnost, potpuno je bez znacaja; za razliku od prirodnih, recimo, religijskih zajednica. Tako nastale (instant) zajednice u skladu su sa slikom totalitarne vlasti i organizacije cija bi struktura bila predstavljena glavicom luka, u cijem je sredistu, u nekoj vrsti praznog prostora (odsustva javnog prostora), smesten vodja. Ipak bi, kako H. Arent tvrdi, samo detaljan opis i analiza vrlo originalne organizacione strukture totalitarnih poredaka i institucija totalitarne vlasti mogla opravdati koriscenje ove slike. Tu analizu autorka je dala u svom glavnom delu Izvori totalitarizma, ciji prevod, nazalost, jos uvek cekamo.

Na kraju, nesto o jednoj primedbi prevodioca u predgovoru knjizi O slobodi i autoritetu.

U prvom delu knjige, pod napomenom br. 22 stoji: »Razdeoba na mladje i starije potice od Platona; v. Drzava, 412 i Zakoni, 690 i 714. Pozivanje na prirodu je Aristotelovo (Aristotel, Politika, prevela Ljiljana Stanojevic Crepajac, Beograd, Kultura, 1970 - prim. prev.)«. Razdeoba na mladje i starije ne potice ni od Platona, ni od Aristotela; niti to H. Arent tvrdi. Razdeoba na mladje i starije potice od prirode, a Aristotel je bio prvi koji se, radi uspostavljanja vladavine u vodjenju ljudskih poslova, pozvao na »prirodu«. Evo kako glasi recenica na koju se primedba prevodioca odnosi: »Koliko ja« (H. Arent - op. T. J.) »vidim, Aristotel je bio prvi koji se, radi uspostavljanja vladavine u vodjenju ljudskih poslova, pozvao na 'prirodu', koja je« (dakle ta »priroda«, a ne Platon ili Aristotel - op. T. J.) »uspostavila razliku... izmedju mladjih i starijih i odredila da se prvi pokoravaju a drugi da vladaju«.

Kao sto je primedba prevodioca rezultat ucitavanja neceg cega u tekstu nema, tako je i predgovor napisan sa jedne pozicije iskljucivosti. Dela H. Arent nije zahvalno citati sa pozicija pripadnosti bilo kojoj instant-zajednici (konkretno, »zenskih studija«, feminizma), jer je bas to u suprotnosti sa postulatima autorove politicke filosofije. Instant-udruzenja proizasla iz narcisoidnosti zrtava ipak pruzaju »zanemarljivu moc u odnosu na ogromnu cenu koju uzima produzeni status zrtve«. Tatjana Jovanovic