Imperija*

Pinjsk, 39.

Risard Kapuscinjski

Moj prvi susret s Imperijom dogodio se kraj mosta koji je povezivao gradic Pinjsk s Jugom sveta. Krajem septembra 1939. Svuda je rat. Gore sela, ljudi se od napada sklanjaju u jaruge i sume, odnosno gde mogu traze spas. Na nasem putu leze pobijeni konji. Ako hocete dalje, savetuje neki covek, morate ih pomeriti u stranu. Koliko prepreka, koliko znoja: mrtvi konji su veoma teski.

Gomile begunaca u prasini i panici. Sta ce im toliki zavezljaji, toliki koferi? Sta ce im toliki cajnici i lonci? Sta slute? Zbog cega se neprestano za nesto raspituju? Svi nekud idu, putuju, jure - ne zna se kud. Ali, moja mama zna kud. Mama je uzela za ruku moju sestru i mene i utroje idemo u Pinjsk, u nas stan u Veseloj ulici. Rat nas je zatekao u blizini Rejovca, na raspustu kod ujaka, zato sada moramo da se vratimo kuci. Tutti a casa!

Ali, kada smo se posle vise dana stranstvovanja obreli blizu Pinjska, kada se izdaleka vec vide kuce grada, drvece lepog parka i crkveni tornjevi, na putu, kraj samog mosta iznenada iskrsose mornari. Ti mornari imaju duge karabine i ostre, spicaste bajonete, a na okruglim kapama - crvene zvezde. Pre nekoliko dana doplovili su ovde cak s Crnog mora, potopili nase topovnjace, pobili nase mornare i sada nece da nas puste u grad. Drze nas na rastojanju, kazu: ne mici se! i ciljaju iz karabina. Mama, a i druge zene i deca - jer se okupila vec citava gomila - placu i mole za milost. Trazite milost, preklinju nas majke paralisane od straha, ali sta mozemo uciniti mi, deca, i tako odavno klecimo na putu, jecamo i dizemo uvis ruke. Krici, plac, karabini i bajoneti, besna lica oznojenih i zlih mornara, nekakva jarost, nekakav uzas i nerazumevanje, sve je to tamo kraj mosta na Pini, u tom svetu, u koji stupamo imajuci samo sedam godina.

U skolama od prvog casa ucimo rusku azbuku. Pocinjemo od slova »s«. Kako to od »s«? pita neko iz dubine ucionice. Trebalo bi od »a«! Deco, kaze potistenim glasom ucitelj (koji je Poljak), bacite pogled na korice nase knjige. Koje je prvo slovo na koricama? »S«! Petrus, koji je Belorus, moze da procita ceo tekst: Staljin »Voprosy leninizma«. To je jedina knjiga iz koje ucimo ruski, jedini primerak te knjige. Na tvrdim koricama presvucenim sivim lanenim platnom, velika, zlatna slova.

NAPUSTAJUCI NAS, DRUG LENJIN OSTAVIO NAM JE U AMANET srice ponizni i tihi Vladjo u prvoj klupi. Bolje je ne pitati ko je Lenjin. Sve mame vec su uspele da nam kazu da ni za sta ne pitamo. Uostalom, ta upozorenja i nisu bila potrebna. Ne umem to da odredim, ne umem da kazem otkud to, ali u vazduhu je visilo nesto zabrinjavajuce, neka napetost i tezina, jer je grad, po kojem smo nekada najdivljije i najveselije jurcali iznenada postao podmuklo i opasno minsko polje. Cak smo se bojali da dublje uzdahnemo, da ne bismo izazvali nekakvu eksploziju.

Sva deca ce biti clanovi Pionira! Jednoga dana u skolsko dvoriste ulazi auto iz kojeg izlaze gospoda u plavim uniformama. Neko kaze da je to NKVD. Nije bas jasno sta je NKVD, ali jedno je pouzdano: taj naziv stariji izgovaraju spustajuci glas do sapata. NKVD mora biti najvazniji, jer su njihove uniforme elegantne, nove, sveze sasivene. Vojska ide u ritama, umesto ruksaka imaju platnene vrecice, najcesce prazne, vezane nekakvim kanapom, u cipelama koje po svoj prilici nikada nisu videle imalin, ali ako ide neko iz NKVD-a, na kilometar zraci plavi sjaj.

Oni iz NKVD-a doneli su nam bele kosulje i crvene marame. Za znacajnije praznike, kaze prestrasenim i tuznim glasom ucitelj, svako dete ce doci u toj kosulji i marami. Doneli su i razdali nam kutiju sa znackama. Na svakoj znacki bio je portret nekog drugog gospodina. Jedni su imali brkove, a drugi - nisu. Jedan gospodin imao je bradicu, a dvojica su bila celava. Dvojica ili trojica nosila su naocare. Jedan iz NKVD-a nosio je znacke, isao od klupe do klupe i delio ih. Deco, rekao je ucitelj glasom koji je podsecao na odjek supljeg drveta: ovo su vase vodje. Bilo je devet vodja. Zvali su se: Andrejev, Vorosilov, Zdanov, Kaganovic, Kalinjin, Mikojan, Molotov, Hruscov. Deveti vodj bio je Staljin. Znacka s njegovim portretom bila je dvaput veca od ostalih. Ali, to je bilo razumljivo. Gospodin, koji je napisao debelu knjigu kao sto su »Voprosy leninizma« (iz koje smo ucili da citamo) morao je da ima znacku vecu od ostalih.

Znacke su pricvrscene zihernadlom, sa leve strane, tamo gde stariji nose medalje. Ali, uskoro je iskrsao problem - znacke su ponestale. Ideal, cak obaveza je bilo nositi sve vodje, s velikom Staljinovom znackom, jer je on rodonacelnik kolekcije. Tako su preporucivali i oni iz NKVD-a: treba nositi sve! Medjutim, pokazalo se da neko ima Zdanova, a nema Mikojana, ili - neko ima dva Kaganovica, a nema Molotova. Janek je jednog dana doneo cak cetiri Hruscova, koga je menjao za jednog Staljina (Staljina mu je neko ranije ukrao). Pravi srecnik medju nama bio je Petrus - imao je cak tri Staljina. Vadio ih iz dzepa, pokazivao i hvalio se.

Jednom me je decak iz susedne klupe - Haim odveo u stranu. Hteo je da promeni dva Andrejeva za Mikojana, ali ja sam mu rekao da se Andrejevi nisko kotiraju (sto je bilo istina, jer niko nije znao ko je Andrejev) i nisam pristao. Sutradan, Haim me je ponovo odveo u stranu. Iz dzepa je izvadio Vorosilova. Uzdrhtao sam. Vorosilov je bio moj san! Nosio je uniformu, dakle mirisao na rat, a kako sam rat vec spoznao, bio mi je nekako blizak. Dao sam mu u zamenu Zdanova, Kaganovica, plus Mikojana. Uopste, Vorosilov je dobro isao. Isto tako Molotov. Za Molotova si mogao dobiti trojicu drugih, jer su stariji govorili da je Molotov vazan. Na ceni je bio i Kalinjin, jer je licio na poleskog dedicu. Imao je svetlu bradicu i - jedini - neku vrstu osmeha.

Katkad casove su prekidali topovski pucnjevi. Pucnjava se razlegala odmah tu, ucitelj je gledao uzasnuto i ocajnicki kroz prozor, jer su se zbog ostrine i gromkosti tresla stakla. Ako posle pucnjave usledi tisina vracamo se citanju nase debele knjige, ali ako se zacuje trestanje pleha, hucanje pucajucih zidova i lupa padajuceg kamenja, razred je ozivljavao, culi su se poviseni glasovi - pogodili su! pogodili su! i samo sto bi odjeknulo zvonce vec smo jurili na trg da vidimo sta se dogodilo. Nasa mala, jednospratna skola nalazi se odmah kraj prostranog trga, koji se zove Trg Treceg maja. Upravo pored tog trga nalazi se velika, istinski velika crkva, najveca u celom gradu. Trebalo je visoko zabacivati glave da bi videli gde se zavrsava crkva a pocinje nebo. A upravo u to mesto sada puca top. Puca u toranj, da bi ga oborio.

U ucionici su se vodili ovakvi razgovori: kad su boljsevici isli na nas, pre nego sto su ugledali Poljsku, i pre nego sto su ugledali nas grad, najpre su morali da ugledaju tornjeve pinjske crkve. Oni su tako visoki. To ih je ocigledno iznerviralo. Zbog cega? Na to pitanje nismo umeli da odgovorimo. Medjutim, o samoj cinjenici nerviranja zakljucivali smo: samo sto su Rusi usli u grad, cak ne predahnuvsi, cak ne osvrnuvsi se, ne videvsi gde je koja ulica, pre nego sto su nesto pojeli i popusili krdzu, brzo su na trg postavili top, doneli municiju i poceli da pucaju u crkvu.

Kako je cela artiljerija otisla na front, ostao im je samo jedan top. Pucali su iz njega bez ikakvog reda, nasumice. Ako bi pogodili, sa tornja se uzdizalo klupko crne prasine, a katkad bi bljesnuo jezicak plamena. Oko trga, skriveni duboko u kapijama nalazili su se ljudi, koji su sumorno, ali i znatizeljno posmatrali ovo bombardovanje. Zene su klecale i citale molitvu. Praznim trgom hodao je pijani artiljerac i vikao: Vidite, pucamo u vaseg Boga! A on nista, sedi mirno! Boji li se ili ne boji? Smejao se, a posle je imao napad stucanja. Nasa komsinica ispricala je mami kako je jednog dana kada se razisla prasina na vrhu srusenog tornja ugledala svetog Andreju Bobola. Sveti Andreja, rekla je, imao je patnicko lice - jer se zna da je ziv spaljen.

Iduci u skolu, moram da predjem preko zeleznicke pruge, kraj same stanice. Volim to mesto, volim da posmatram vozove koji dolaze i odlaze. Najvise volim da posmatram lokomotivu: hteo bih da budem masinovodja. Iduci jednoga jutra preko pruge videh kako zeleznicari gomilaju teretne vagone. Desetine i desetine vagona. Groznicavo kretanje na kolosecima za pretovar: krecu se lokomotive, skripe kocnice, zvone odbojnici. I, puno crvenoarmejaca, puno NKVD-a. Jednoga dana videh kako vagonima prilaze taljige pune ljudi i zavezljaja. Kraj svakih taljiga nekoliko vojnika, svaki drzi karabin, kao da svakog casa moze da puca. U koga? Oni na taljigama jedva zivi od umora i straha. Pitam mamu zbog cega kupe one ljude? Ona, vrlo iznervirana, kaze da je pocela deportacija. Deportacija? Cudne li reci. Sta znaci? Ali, mama nece da odgovori na moje pitanje, nece sa mnom da razgovara, samo place.

S poljskog prevela Biserka Rajcic

________________

*) Risard Kapuscinjski, poljski pisac i novinar rodjen je 1932. u Pinjsku u danasnjoj Belorusiji. Zavrsio studije poljske filologije. Pisac niza knjiga: Bus na poljskom (1962), Crne zvezde (1963), Kirgiz silazi s konja (1968), Kad bi cela Afrika... (1969), Zbog cega je poginuo Karl fon Spreti (1970), Hrist s karabinom na ramenu (1975), Jos jedan dan zivota (1976), Car (1978), Fudbalski rat (1978), Sah (1982), Lapidarium (1990), Imperija (1993) i dr.

Kod nas su dosad prevedene knjige Kapuscinjskog Car i Sah, a uskoro ce u izdanju Radija B-92 izaci i knjiga o SSSR-u, Imperija.