Levicarski kapitalizam

»Mozda se to zaista zove privatizacija, ali u svakom slucaju ja tako nesto jos nisam video« rekao je u neformalnom razgovoru jedan americki strucnjak sa dugogodisnjim iskustvom u privatizaciji u Istocnoj Evropi. »Bez tendera, bez ikakve odluke vlade, to je neka divlja srpska privatizacija«, prokomentarisao je ovaj sagovornik nedavnu prodaju dela Telekoma Srbija.

Od takvog uvoda, prosle nedelje preslo se na »razradu« - u javnosti se konacno pojavio Nacrt zakona o privatizaciji koji ce ekspresno biti provucen kroz republicki parlament do kraja juna. Socijalisti, i pisci zakona, rame uz rame, utrkivace se u hvaljenju sopstvenog zakona, njegove pravicnosti, atraktivnosti, »izrazene socijalne komponente« (kako je posebno podvukao premijer Mirko Marjanovic), i svih drugih »naj« koje je moguce dodati. Istina je da ni iz bogzna kojeg pokusaja u Srbiji nije uspelo donosenje zakona o privatizaciji koji bi bio obavezujuci i jasno vremenski ogranicen. To sto je ovaj zakon ponudio atraktivnije popuste, ali u jednom veoma maglovitom roku, jos ne znaci da bi sada trebalo da mu tapsemo.

Cuvena recenica koju su izgovorili svi promotori zakona »da se preduzecima ne namece kakvu ce odluku doneti« je u stvari jedna od vec otrcanih socijalistickih floskula iza koje se krije zelja da se i dalje cuva drustvena svojina - i kontrola politike nad privredom nastavi. Razume se, ako se poredjenje napravi sa onim prethodnim srpskim zakonom, ovaj novi izgleda bolje. Ali ne i dovoljno dobro, s obzirom na vreme koje je Srbija, opiruci se ovom procesu, izgubila.

Umesto nezeljenog »stampeda«, kako je to nazvao ministar za vlasnicku transformaciju Milan Beko, preduzeca ce imati prilike da sada, jednom ili nikad, odluce da udju u privatizacione vode. Uprkos tome sto ce, dakle, slucajevi privatizovanih preduzeca biti retki i sporadicni, ipak ce se zakon primenjivati tek od jeseni kad infrastruktura za primenu tako komplikovanog zakona bude stvorena. Zakonopisci, doduse, ocekuju da ce svi zaposleni, penzioneri i zemljoradnici pohrliti da iskoriste svoje popuste i da ce to biti dovoljna inicijalna kapisla da se sa procesom krene i da on, bez obzira na neobaveznost, bude masovniji nego sto bi to na prvi pogled moglo da izgleda. Tome bi, kako misle pisci, trebalo da pripomogne i zadrzavanje prinosne metode koja ce, kako se veruje, uticati na realnije procenjivanje preduzeca od dosadasnjeg.

Dok se vlasnici kartica budu zamajavali igrom zvanom »narodni kapitalizam«, dotle ce vlada, kao sto je to vec ucinila sa Telekomom Srbija, najatraktivnija preduzeca zadrzati kao "ulog" za sporadicno finansiranje budzeta, socijalnih nezadovoljstava i, naravno, sopstvenog opstanka. Zaposleni u Telekomu Srbija, kako sada stvari stoje, osim ako ne pritegnu vladu, nece nikada dobiti pravo da pod povoljnijim uslovima otkupe deonice sopstvenog preduzeca. Grcki OTE, jedan od partnera u Telekomu, na primer, ponudio je prilikom proslonedeljne nove emisije deonica (rec je takodje o drzavnom preduzecu) svojim radnicima znatno povoljnije uslove pod kojima mogu da postanu vlasnici akcija. Kod nas to ne biva, kao sto, ocito, nikada nece biti valorizovano, bilo neposredno bilo posredno, ono sto su vlasnici telefona (pogotovu u manjim mestima gde su zitelji finansirali i izgradnju mreze, a ne samo davali novac za prikljucke) ulozili u PTT Srbije.

Privatizacija ce, dakle, biti sve samo ne »narodni kapitalizam«, a nasi kapitalisti koji sebe nazivaju levicarima, smatraju da je dovoljno dati ljudima da rade i zarade (sto ni sada ne mogu da ostvare) i to je sve. Sva imovina koja iole vredi u ovoj drzavi je, po tom tumacenju, vlasnistvo vlade, a samim tim i jedne partije - partije na vlasti.

Tanja Jakobi