Carske igre

Nisu se smirili eksploatatori patriotizma, politicke akrobate fraza, cankolizi i lakeji vlasti, razni »heroji« pariskih draguljarnica, recju, unistitelji nasih nada u normalan i coveka dostojan zivot.

A ponadali smo se da jesu. Makar za izvesno vreme, dok se ne zaborave ratne strahote i dusevna pustos koju nam ostavise. Kazem privremeno, jer oni se, zapravo, i ne mogu skrasiti zauvek.

Sujetan covek je odlucio da nastavi da se zlocudno igra cara. Karakter carske svevolje ne dopusta da Njegova sujeta bude ugrozena. Zato on s pravom trazi da joj svi ugadjaju. Saradnici, mediji, »radni ljudi i gradjani«, svi, svuda i na svakom mestu.

Godine 1988, kada se, u stvari, raspala Jugoslavija, cetiri republike su smogle snage da se usprotive Sujetnom coveku. Lavina lazi, podmetanja i mrznje odmah se obrusila na neposlusne: nece da zive u bilo kakvoj Jugoslaviji, ma nemoj! Izazovno su cilikale gusle, sa slika po izlozima radnji i na transparentima »spontano okupljenog naroda« smesile su se bradate i neuredne spodobe iz ropotarnice istorije, mlade Srpkinje su ucene staroj vestini mesenja pogace i proje, sto je, je l' te, povratak cisto (etnicki) srpskoj tradiciji nasuprot mondijalistickoj pici ili fasistickoj tortilji. Angazovani su dvorski pesnici, naucnici, umetnici koji se naprosto utrkuju u ekstaticnim opisima velicine prostodusnog i naivnog srpskog seljaka, njegovih pogleda na svet i uopste njegove »zdrave logike«. Ideali su jasni: patrijarhalni srpski domacin, cedna srpska devojka i, naravno, pogaca!

Posledice znamo.

Danas, 1997. godine, gle, opet se trazi poslusnost Njemu. Ko nije za Njega, protiv je Jugoslavije. Izdajnik je. Separatista. Strani placenik. Opet se traze dvorski ljudi.

Zlatoje Martinov