Sta uraditi s gradjaninom?

Sada gotovo svi iz raznih opozicionih sredina tuguju glasno i neutesno sto je koalicija Zajedno, zbog svog unutrasnjeg glozenja, tako lako procerdala nade i sanse rodjene sa nedavnim gradjanskim protestom u Srbiji. Mada razloga za nezadovoljstvo zaista ima, teze je shvatljivo zasto se u poslednje vreme tako snazno i zabrinjavajuce siri atmosfera defetizma i apatije kao da su sve prilike za bolju buducnost definitivno izgubljene.

Ako bismo sada pokusali da rasclanimo tekuce dogadjaje i osecanja koja ih prate, dosli bismo do zanimljivih zakljucaka o nasim neobjasnjivim sklonostima za krajnosti. Godine 1990, na primer, prilikom prvih visestranackih izbora, opozicija je egzaltirano ocekivala sigurnu pobedu, iako za tako nesto nije imala nikakve osnove. Sada je opoziciju, i stranacku i vanstranacku, obuzeo crni pesimizam, mada je sasvim jasno da rezim nikada nije stajao tako lose kao danas. Pa nije, valjda, da sa raspadom koalicije Zajedno dolazi kraj sveta? Zar nije od 1990. do sada nastajalo i raspadalo se ravno sedam opozicionih koalicija, pa su, ipak, kao iz pepela nicale nove? Ako je nedavno 12 stranaka uspelo da potpise uslove za izlazak na predstojece izbore, mogu li makar sest njih da se dogovore bar o minimalnom programu za novi opozicioni blok?

Naravno, nije ovo pledoaje za oprost celnicima Zajedno za sve ono sto su propustili da urade, nego traganje za mogucnoscu da se temeljnije ispita nase stanje duha i stvarne sposobnosti da se organizuje prava alternativa. U tom pogledu, medjutim, sada vlada konfuzija koja je, izgleda, gora nego ikada ranije. Na zboru studenata i gradjana 17. juna cula se ideja - a ta je teza kasnije detaljnije razradjena u stampi - da gradjani treba da se samoorganizuju u udruzenja »radi pritiska na vlast i sve druge partije«. Ako ovaj pritisak ne bude dovoljan da se opozicija urazumi i prihvati opstedrustvene interese, onda ce, u kasnijoj fazi, ova udruzenja prerasti u nekakav gradjanski demokratski forum (ili cak front), »sa zadatkom da umesto sadasnjih liderskih partija, ostvari trazene promene i efikasnu zastitu opstedrustvenih interesa«.

Nije mali broj ljudi koji je pred ovakvim predlozima ostao zbunjen prepoznajuci u njima stari i slabo preruseni »bespartijski pluralizam«. Moze li iko, ko ozbiljno shvata politiku, drzavu i drustvo, da zamisli da se borba za vlast vodi bez stranaka, cak ako smo postojecim i nezadovoljni? Bez stranacke konkurencije, a samo sa nekim maglovitim i neobaveznim gradjanskim otporom, ova bi vlast mogla da nakrivi kapu i za sledecih 20 godina.

Dabome, resenje nije u iskljucivostima - ili stranke, ili udruzenja, jer bi u takvom slucaju jedina zrtva bio gradjanin na koga se toliko svi pozivaju. Gradjanski pokret je suvise ozbiljna stvar da bi se o njemu brinula samo jedna stranacka koalicija, ali su i sama udruzenja nedovoljna da duh gradjanskog protesta podignu na nivo artikulisane alternative. Nase prilike jesu takve da zaista namecu neodloznu potrebu trazenja neke nove interakcije i moguceg dogovora izmedju stranaka i gradjanskih udruzenja. Uprkos tome, stvari kao da se krecu u suprotnom pravcu - stranke i udruzenja se medjusobno udaljavaju sa pojedinacnim teznjama da se cak pretvore u nepomirljive protivnike. Kao da je svakom lakse da krivca otkrije u onom drugom, pa da najzad sa olaksanjem opere ruke od sopstvene odgovornosti.

Sustina ovakvog ponasanja je ipak u necem drugom. Uvredjeno bekstvo u autizam je, u stvari, izgovor za nedostatak sopstvenih ideja i politicke volje, ali i nespremnost da se na pravi nacin prihvate izazovi ovog uzburkanog vremena. Sustina pitanja i jeste u tome: imamo li dovoljno snage da se, polazeci od gradjanskog potencijala, nacini taj skok u nov kvalitet politickog okupljanja.

Dragos Ivanovic