Samodrzac kratkog maca

Posle dva uzastopna mandata u Srbiji, Slobodan Milosevic je upravo zapoceo treci ciklus svoga stolovanja, ovoga puta u federaciji. Upravo u toj cinjenici mnogi sada vide izvor raznoraznih buducih neprilika za novog sefa drzave, iz prostog razloga sto za svoju trecu mocnu vladavinu nema oslonca u Ustavu, kao sto je to bio slucaj u prethodna dva perioda. Da li je bas tako? Naravno, njemu ne moze da bude prijatno sto je druga federalna jedinica odlucno odbila da mu, promenom saveznog Ustava, pribavi sva neophodna ustavna ovlascenja. Ali on ne bi bio samodrzac kakav jeste kada ne bi blagovremeno za sebe razradio i rezervnu varijantu. Ako je mogao iz Srbije neustavno da vlada Jugoslavijom, zasto bi tom Jugoslavijom ustavno vladao i sa novog mesta? Njemu je dovoljno da sacuva sve osnovne poluge vlasti _ policiju, vojsku, medije, pravosudje _ a to mu, bar do sada, niko nije osporio i ugrozio. Sve ostalo, kao sto su ustavnost, zakonitost, legalitet, demokratska procedura, za njega su jednostavno trice i kucine.

Za sve nas ce vrlo brzo biti sasvim jasno da Milosevic nema nameru da ni za dlaku odstupi od svog samodrzackog stila vladanja. Ako u tome naidje na teskoce, a i te kako ima osnova i za takva ocekivanja, iskusenja ce ponajmanje doci sa ustavne strane. Glavni problemi ce ga stici od njegovog sopstvenog nasledja i na unutrasnjem i na spoljasnjem planu.

Na unutrasnjem planu njega sve jace podriva upropascena privreda, ogromne novcane dubioze, spoljnotrgovinski deficit, opste osiromasenje, nedostatak para za plate i penzije, zarusene drustvene sluzbe, bojkot izbora, gusenje medija, kriminal, odnosi u RS, otvoreni problemi Kosova itd. Pod takvim teretom i mocnijim drzavama i zdravijim privredama pretio bi neizbezan slom. Za razliku od ranijih slicnih beseda, kada je redovno sa optimistickom lakocom obecavao nastavak brzog prosperiteta (ove cemo godine imati najvisu stopu rasta u Evropi!), sada je bio uzdrzaniji, govoreci o »materijalnoj i duhovnoj obnovi«, sto treba da znaci da i od samog sebe ne moze da sakrije istinu da se mora krenuti od nule. U ranijim mandatima Milosevic je imao mirnu situaciju unutra, a ratnu u okruzenju. Sada je obrnuto: rat se smirio, uveliko se traze i nalaze mirna resenja, a unutra ekonomska i politicka situacija dramaticno vibrira. Gotovo da nema socijalnog sloja ili profesije koji sve otvorenije i violentnije izrazavaju svoje nezadovoljstvo. Istina, razmerama socijalnog pokreta jos ne odgovara njegova organizaciona snaga i programske osmisljenosti. Ali, posle zimskog gradjanskog protesta, koji je za mnoge nahrupio iznenada, ko moze da tvrdi da i sadasnji mnogobrojni protesti nece sutra da se uliju u neki jedinstveni pokret kada se i postize onaj presudni politicki kvalitet koji nagovestava zrelu alternativu.

Za suocavanje sa ovakvim dogadjajima, pogotovo kada je u tolikoj meri naruseno poverenje izmedju gradjana i sefa drzave, malo je imati samo policiju i oslanjati se na nasilje. Njegov ce mac biti prekratak da domasi i presece sve cvorove nove situacije koja ga ceka. Svestan toga, Milosevic je vec sutradan po izboru, kao neki novi vid politickog komuniciranja, pozvao na razgovor sefove stranaka (selektivno!). Utisak je ispao obrnut od ocekivanog. Sve se svelo na jeftin politicki marketing, ispod drzavnickog nivoa prvog coveka jedne republike, jer nije ponudjena nikakva valjana garancija za ravnopravnu saradnju, kao, na primer, okrugli sto.

Neke prednosti, doduse samo prividne, Milosevic bi mogao da zadobije na spoljasnjem planu. Kada bi prihvatio da lojalno sprovodi odredbe Dejtonskog sporazuma, od izrucenja zlocinaca do normalizacije odnosa sa susedima, mozda bi dobrim delom kompenzirao unutrasnje teskoce i domogao se kiseonika za produzenje zivota. Biljana Plavsic je pokazala spremnost za saradnju i za kratko vreme je znatno poboljsala svoj imidz pred svetom. Milosevic, medjutim, ne moze ni koliko Biljana, i u tome jeste njegov glavni problem. Predsednica RS se kurtalisala tutorstva Karadzica i Krajisnika, a nas vozd jos je u zamci, s jedne strane, svoje doktrinarne supruge i tvrdokornog JUL-a, za koje je sve strano neprijateljsko, a s druge strane ekstremnog Seselja, za koga bi svaki ustupak svetu bio izdaja srpskog naroda. U takvim okolnostima svaka spoljnopoliticka avantura izazvala bi za njega veliki unutrasnji rizik. To se vec osetilo i u njegovom inauguralnom govoru u kojem je, mada je trajao samo nekoliko minuta, dva puta negativno pomenuo spoljni svet (mediji i stranke). Ali i svet njemu nije uzvratio nekom narocitom paznjom. Ne pamti se da je jedan sef drzave, sem latinoamerickih satrapa, za svoj izbor dobio manje cestitki iz inostranstva. I vlast, a i mi zajedno s njom tek sada ulazimo u pravi zacarani krug iz kojeg niko ne vidi izlaz. Problem je samo na kojem ce stepenu vrenja eksplodirati taj lonac u kojem se svi kuvamo.

D. I.