Strah od drugog i drugacijeg

Mnoge pojave u politickom i drustvenom zivotu Srbije upozoravaju da se, i dve godine posle zavrsetka rata i napadnog govora o miru jedno vreme, ponovo podstice ksenofobicna svest. Pored ekonomske bede, depresije i beznadja, svesno se obnavljaju predrasude, zablude i stereotipi o sebi i drugima. To, naravno, samo uvecava strah i mrznju, a u praksi rezultira sve masovnijim nasiljem

Da li su i kakva iskustva, iz netom protekle ratne drame, izvukli rezim i gradjani Srbije? Moze li se govoriti o pozitivnim promenama, kada je rec o ksenofobiji i mrznji?

Nazalost, na ova i ovakva pitanja moze se i mora odmah odgovoriti negativno ili uglavnom negativno. Mnoge pojave u politickom i drustvenom zivotu Srbije upozoravaju da se, i dve godine posle zavrsetka rata i napadnog govora o miru jedno vreme, ponovo podstice ksenofobicna svest. Pored ekonomske bede, depresije i beznadja, svesno se obnavljaju predrasude, zablude i stereotipi o sebi i drugima. To, naravno, samo uvecava strah i mrznju, a u praksi rezultira sve masovnijim nasiljem. Monopolizacija najuticajnijih medija, totalna manipulacija citaocima, slusaocima i gledaocima, (medijsko) forsiranje ekstremne desnice, nedoslednost u provodjenju Dejtonskog sporazuma, odbijanje saradnje sa Haskim tribunalom, uporan rad na podeli Bosne i Hercegovine, odbijanje dijaloga sa Albancima, nastavljanje politike kojom se zemlja drzi u izolaciji, zigosanje onih koji drugacije misle, Deklaracija protiv genocida nad srpskim narodom; sve do uvrstavanja Republike Srpske u redovni meteoroloski izvestaj na TV Srbije, samo su neki indikatori obnavljanja nacionalizma, sovinizma, ksenofobije i mrznje.

Ponovo se, direktno ili indirektno, rehabilituje teza o zaveri protiv Srba i Srbije. To, pored ostalog, pokazuje i Deklaracija protiv genocida nad srpskim narodom, objavljena aprila ove godine. Glorifikacija Srba i njihove istorije data je u vec uobicajenim stereotipima. Prema autorima Deklaracije, Srbi su u istoriji »samo branitelji svoje egzistencije, svoje duhovnosti, kulture i demokratskog ubedjenja«. Oni su bili »i brana najezdi i unistavanju drugih naroda«. Kada bi sve receno u Deklaraciji o Srbima i bilo tacno (sto nije slucaj), ostaje pitanje zasto se u ovom dokumentu, posle svega sto se desilo, ne pominje stradanje drugih naroda u ovom ratu, niti odgovornost srpskih nacionalista, sovinista i ksenofoba za stradanja, pa i stradanja samog srpskog naroda u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Ipak su, u novije vreme, u ovom pogledu, najdalje otisli ucesnici Simpozijuma o filosofiji rata, odrzanog 1996. na Cetinju, ciji radovi su objavljeni u zborniku pod nazivom Jagnje bozije i zvijer iz bezdana, u izdanju »Svetigore« sa Cetinja. Jezikom rata i mrznje, neprimerenim za filosofsko-teolosku raspravu, ovaj zbornik, odnosno njegov sadrzaj i njegove poruke, direktno podsticu ksenofobiju i mrznju. Tu se, uz ostalo, istice da je ovaj rat Srbima bio nametnut, da je zato bio odbrambeni, da je to bio »saborni podvig«, da je to bio »genocidni rat protiv srpskog naroda pod okriljem Ujedinjenih nacija«, da smo se suprotstavili »licemernim Amerikancima, koje su rodili licemerni Englezi«, te Nemcima i Austrijancima »koji su nas oduvek mrzeli i napadali«. Dalje se govori o »podmuklom susedu«, o »komsiji ubojici i ukoljici«, koji Srbina »vekovima merka«. A Srbi su objekat mrznje drugih, kaze se u ovom zborniku, zbog snage njihove ljubavi, zbog cvrstine njihove vere, zbog dubine njihovog pamcenja, zbog toga sto su nosioci dobra i istine. Oni su, prema misljenju ovih ksenofoba, pobedili u ovom ratu jer su ocistili barem deo multietnicke Bosne i bar deo »Srbima mrskog Sarajeva«, koji predstavlja simbol grada »ociscenog kroz oganj«. Obnavljanjem mita o »svetom zlocincu« ucesnici ovog skupa su i definitivno napustili osnovna nacela hriscanske etike.

Obnova i odrzanje ksenofobije je, svakako, olaksano i dominacijom kolektivisticke i autoritarne vrednosne orijentacije. Istrazivaci su, stavise, uocili i proces svojevrsne retradicionalizacije svesti gradjana Srbije. Susedi i nacionalne manjine se od vecine gradjana dozivljavaju kao opasan faktor po integritet Srbije. Etnicka distanca je vrlo velika, posebno prema Albancima, a tek nesto manja prema Muslimanima i Hrvatima. Nesporno je da na sirenje ksenofobije uveliko utice i stanje (ne)obrazovanosti gradjana Srbije. Prema sluzbenim statistikama, gotovo 2/3 njih je nepismeno ili polupismeno, odnosno nema uopste skole ili ima tek zavrsenu osnovnu skolu. Ako tome dodamo i podatak da 39% odraslih gradjana Srbije nije nikada putovalo u inostranstvo, a da je njih 32% putovalo samo u susedne zemlje radi sopinga, onda su pretpostavke za ksenofobicnu svest bitno »poboljsane«.

U ovom pogledu se razlikuju samo rezultati istrazivanja ucesnika Protesta 96/97. Ovde ispitanici u preko 90% slucajeva preferiraju gradjanske vrednosti i gradjanski model razvoja drustva. Podrazumeva se da su masovno manifestovali antiksenofobicnost. Mada bi se ovo moglo oznaciti kao budjenje gradjanske svesti, ovi rezultati se ne smeju preceniti, buduci da su vecim delom u pitanju studenti i gradjani Beograda. Da su mrznja i ksenofobija vecim delom indukovane, potvrdjuju i rezultati istrazivanja stavova izbeglica o ratu. U jednom od takvih istrazivanja njih 70% izjavljuje da se rat mogao izbeci, a tek njih 6% optuzuje protivnicku stranu za izazivanje rata. Vecina ih, takodje, izjavljuje da pre rata nisu imali problema sa svojim komsijama druge nacionalnosti.

Naravno, ulogu velikodrzavne ideologije u podsticanju ksenofobije ne treba niposto umanjivati. Naprotiv! Svojim mitomanskim, anahronim ciljevima i krajnje neprimerenim metodama njihovog ostvarivanja (»konacno resenje naseg nacionalnog pitanja«) vlast je »zaludjivala« narod, podizala tenzije, skretala paznju od kljucnih zivotnih problema ljudi, drustvene prilike u zemlji nerealno prikazivala kao povoljne, za situaciju u kojoj smo se nasli iskljucivo optuzivala druge i stalno sirila predrasude, zablude i stereotipe, kako o sebi, tako i o drugima.

Svemu recenom treba dodati i neka antropoloska svojstva ljudi i naroda sa ovih prostora, o kojima su pisali Cvijic, Dvornikovic, Vera Erlih i mnogi drugi, koja su, takodje, mogla da uticu i svakako su uticala na vrednosna opredeljenja nasih gradjana. Ovde se, prvenstveno, misli na ukorenjenu sklonost ka trpnji, melanholiji, ali i inatu i velikoj emotivnosti, odnosno naglasenoj potrebi za grupnom identifikacijom i izrazenom podanickom mentalitetu. Ove i ovakve sklonosti podrazumevaju i trazenje »zrtvenog jarca« za vlastite slabosti i nedace. Zato se i sumnjici ne samo svaki stranac, vec i svaki onaj u okviru vlastite etnicke grupe ko se usudjuje da drugacije misli i govori u odnosu na vladajuce stereotipe. Pritisak tradicije na savremenije obrasce ponasanja je otuda bio i ostao dosta snazan. I najnovije istrazivanje agencije »Mark Plan« o najznacajnijim osobinama koje treba da ima predsednik Republike, to, takodje, jasno pokazuje. Naime, gradjanske vrednosti, kao sto su demokratija i tolerancija, kod ispitanika stoje na samom dnu pozeljnih osobina predsednika.

Sve to navodi na zakljucak da velika vecina ljudi u Srbiji danas jos uvek nema kulturne, obrazovne, psiholoske, ekonomske i druge bitne pretpostavke da se u dogledno vreme transformise od pukog podanika u samosvesnog gradjanina. To, istovremeno, znaci da ce i proces transformacije Srbije u demokratsku, pravnu, razvijenu i modernu evropsku drzavu ici veoma sporo i trajati dosta dugo.

Zato i nije lako odgovoriti na pitanje kako se u takvim okolnostima boriti protiv ksenofobije, kao ekstremnog vida odbijanja drugog i drugacijeg. Pa ipak, to je nuzno ciniti i onda kada postoje i najmanje mogucnosti. Svim sredstvima demokratske i gradjanske borbe treba podsticati proces denacifikacije i svojevrsne dekolektivizacije. Upravo zivot sa drugima i drugacijima omogucava lakse prevladavanje gomile laznih predstava, stereotipa i predrasuda, kako o drugima, tako i o sebi. Zivot sa drugacijima od sebe upravo omogucava da bolje razumemo i sebe same, kako su to mudri ljudi davno uocili.

Krstan Malesevic