Svi krivi, niko odgovoran

Zimus mi je jedan prijatelj preko telefona ispricao kako izgleda Banjaluka u kojoj je kratko boravio da bi prisustvovao jednoj sahrani. Bio je to kosmar o kojem covek nerado prica. Nesto sto bi hteo odmah da zaboravi, ali ne moze. Bio je to jedan grad u kojem po ulicama stoje ljudi po mrazu i zimi prodaju rakiju u casicama. Ceo grad mirise na rakiju. Jedna casica jedan dinar. Prolaznici zastaju i mnogi kupe sljivovicu i u dva-tri gutljaja bez reci otpiju i produze. To sto boli nije samo siromastvo, vec i ocajanje i jaka zelja da se zaboravi, da se potisne _ najjasniji znaci potpune odsutnosti nade ili vere u buducnost.

Kad sam nedavno putovala kroz Srbiju nesto me je podsetilo na ovu neveselu sliku. Najprodavanija i najtrazenija roba u Srbiji je duvan, uglavnom cigarete. Izgleda kao da svi puse sve vreme i svuda. Paket cigareta kosta sest dinara. Cigarete su uvezene ili svercovane iz inostranstva. Trgovina cigaretama je ilegalni izvor prihoda za mnoge _ od siromasnih izbeglica do bezimenih mafioza koji se u ovo vreme rado nazivaju poslovnim ljudima.

Srbija danas nije samo zemlja uvijena u gusti duvanski dim, vec takodje i u isto tako otrovni zaborav. Vecina intelektualaca u Srbiji je sklona potpunom zaboravljanju dogadjaja u Hrvatskoj i Bosni pocetkom devedesetih.

Koliko god to izgledalo paradoksalno u Srbiji se veoma neguje predstava o kolektivnoj krivici. Na isti nacin kao u posleratnoj Nemackoj: ako bi se priznalo da su izvesni Nemci pomagali ili stitili i skrivali progonjene Jevreje znacilo bi da je tako nesto bilo moguce. Zasto to onda nisu uradili? Radije su precutani dobri i humani gestovi pojedinih Nemaca za vreme 30-ih i 40-ih godina. Zahvaljujuci tome svi koji su bili pasivni, ravnodusni ili aktivne pristalice Hitlera, mogli su mirne savesti da zive pod nesto zagusljivim ali bezbednim pokrivacem kolektivne krivice.

Sada Srbi reaguju na isti nacin i verovatno iz istih razloga _ ako su svi krivi niko ne mora biti odgovoran. Sve je bilo kao prirodna katastrofa, nista se nije moglo uciniti.

Vece pre mog povratka u Stokholm sedela sam sa nekoliko prijatelja u jednoj staroj beogradskoj kafani. Neizbezno pitanje krivice i pravde ispliva u toku razgovora. Jedan od njih rece da za Srbe ne postoji pravda izvan Srbije. Tudjman je, na primer, u odsustvu osudio cele divizije za ratne zlocine. Svi ostali su takvi, smatrao je on, osudjuju nas kolektivno iako je vecina ljudi koji su ucestvovali u ratu bila prisilno mobilisana.

Da bih nesto umanjila njegovu gorcinu rekoh mu da gresi ako veruje da se na Zapadu okrivljuju Srbi za ratne zlocine. Kao primer sam mu citirala jednu belesku, objavljenu u nekoliko evropskih novina u vreme najzescih napada i pucanja na Sarajevo. Tu je pisalo da je u Sarajevu nadjena neaktivirana granata na kojoj je flomasterom pisalo: SVI SRBI NISU ISTI.

Za stolom tisina.

Naravno, zna se, nastavih ja, da svi Srbi nisu ratni zlocinci...

U trenutku osetih kako mi glas nestaje u praznom. Niko nije hteo da razume. Ni da slusa. Nije cak ni duhovito. Ubrzo se rastajemo.

Kafana je pored pijace. Ponoc je prosla i seljaci su vec poceli da stizu. Noc je blaga i topla.

Ljiljana Dufgran