Istocno petoknjizje

Kara Ben Nemzi, u Americi poznatiji kao Old Seterhend (Stara Razbiruka), proganjajuci ubicu svog pobratima plemenitog Vinetua, njegovog oca hrabrog Incu Cune, i njegove sestre a svoje nesudjene verenice lepe Nso Ci, »kroz pustinju«, »divljim Kurdistanom«, »od Bagdada do Stambola«, »preko balkanskih gudura« dospeo je do »zemlje skipetara« gde ga je konacno scepao i primerno kaznio _ ispostavilo se da je to bio skipetar zut ili sut, u Americi poznatiji kao satler, krijumcar »vatrene vode«. Pravo je cudo sto taj ubistveni argument albanofobi uopste ne koriste za razliku od postovalaca imena i dela Karla Maja koji bi njime zadavali konacan »udarac milosrdja« posrnulom i nemocnom protivniku na radost prisutnih kafanskih stratega. Tema nasa, medjutim, nije sa kraja puta vec iz njegove sredine, trece knjige petoknjizja Divljim Kurdistanom, koja nas vodi sve do oca novinarstva Ksenofonta, posto se njegov putopis Anabaza 10 000 s punim pravom moze smatrati za prvo delo takvog karaktera. U njemu Ksenofont, u poglavlju koje je imenovano »Sa prackama i strelama«, opisuje napad Kurda na tabor 10 000 grckih najamnika koji su se, posle pobede nad persijskom vojskom ali i pogibije njihovog poslodavca, pretendenta na persijski carski presto Kira Mladjeg, probijali na sever, prema Pontu, najblizem moru na putu za Grcku. To, verovatno, i nije prvi pomen Kurda u istoriji ali ovaj clanak i nema pretenzija da iscrpno obradi istoriju tog hrabrog i napacenog naroda, koji za razliku od drugih »lutajucih istocnih naroda«, Grka, Jermena, i Jevreja, nema ni dijaspore na Zapadu, ni domovine na Istoku, te je stoga »kurdska anabaza u malom krugu« izmedju sadasnje Turske, Persije, Iraka, Sirije i nezavisnih kavkaskih republika, znatno manje poznata zapadnjacima i, shodno tome, i manje, zapravo nikako, podrzavana. Kurdi ne samo da nemaju uticajne dijaspore i drzave, vec je nikada nisu ni imali, sto im niposto ne uskracuje pravo na nju kako zbog njihove brojnosti (25_30 miliona) tako i zbog, nesumnjive, hrabrosti, vrednosti i, pre svega, nacionalne osobenosti. Lakonski odgovor bi bio da su za to krive, kako se to obicno kaze, »nepovoljne istorijske okolnosti«, medjutim, malo pazljiviji analiticar lako ce uociti da je presudan cinilac tih okolnosti pre svega njihov partikularizam, te medjusobna borba kurdskih naoruzanih pokreta i partija koja daje opravdanje za danas i juce tursku, prekjuce iracku, a sutra ko zna ciju oruzanu intervenciju u kurdski etnicki prostor. Kurdski je narod »zaboravljen« na Versajskom kongresu pre svega zbog mosulske nafte i voda Tigrisa i Eufrata, sto bi mu omogucilo stvaranje bogate i prosperitetne drzave. Na Kurdima je da shvate istinu, jednostavnu poput »Kolumbovog jajeta«, da samo slozni mogu opstati, a na nama je da njihovu sudbinu imamo na umu posto neku slicnu vec dozivesmo. Svet je nedeljiv i zla sudbina jednog ne moze i ne sme usreciti drugi narod, jer, na koncu, zlo zahvati sve ma koliko bilo malo zariste odakle zapoce svoj pohod, neka pivnica, kafana ili kiosk.

Eduard Deutsch