Lydia Sklevicky ili mape alternativnih strategija

Zarana Papic

Tegoba koju vec mesecima nosim u zelji da napisem »licno-teorijski tekst u prvom licu« o knjizi Lydije Sklevicky Konji, zene, ratovi, nad kojom je bdila, posthumno odabrala i priredila Dunja Rihtman Augustin, a Sanja Ivekovic dirljivo oblikovala, suocila me je sa skoro nemogucim dvojstvom zadatka: kako da govorim istovremeno i »javno« i »tajno«, i teorijski i licno, o Lydiji s Lydijom, ali bez Lydije.*

Pitanja: ko govori i koga pretpostavlja kao slusaoca se, medjutim, ovom prilikom, kada pokusavam da govorim o Lydiji, jos vise komplikuju jer ta »koja govori« nije jedna realnost vec zbir, tegobni spoj dveju realnosti cije je pre i posle mozda sudbinski povezano _ pre-i-posle Lydijinog nestanka 1990, kao i pre-i-posle serije nestanka nasih (bivsih obrisa) zivota u krvavom ratu etnickog ciscenja protiv razuma, tolerancije i prava na razliku. Tezina suocavanja da Lydije Sklevicky zaista vise nema, na koju me svaki put podsecao pogled na njenu knjigu nastalu bez nje, opterecena je tako tezinom suocavanja sa nestankom jednog vremena u kojem smo svi mi, ma gde sada bili, drugacije postojali. No, moja tezina suocavanja sa nestankom nasih bivsih zivota nije, medjutim, plod naivne zalosti za »idealnom« prosloscu, vec skoro nepodnosljivo podsecanje na vreme nevinosti kada nismo imali primisao da ce se rat za koji je srpski nacionalizam i Milosevicev rezim u Srbiji najodgovorniji, teritorijalna agresija i etnicko ciscenje, razaranje, smrt i patnja dogoditi kao »jedino« resenje krize i dezintegracije bivse jugoslovenske drzave. Da drugacije nije bilo, niti ce biti.

Tegoba samorefleksije u pisanju o Lydijinoj knjizi za mene je dvostruka. Pre svega, Lydijin nestanak u meni preplice se sa svim ovim nestalim slusaocima, kao i sa svescu da sve sto je nastalo posle toga nije uspelo da nastane drugacije _ u miru, razumnom dijalogu i neukidanju Drugog. S druge strane, zivima uvek ostaje da one nestale i dalje nose sa sobom kroz vreme na koje oni vise ne mogu da uticu, da ih prilagodjavaju sebi i bez njihovog otpora i tumace ih sa sumnjivim pravom nad Drugim za kojim, da nije bilo neumitnog, nikad ne bi mogli/smeli posegnuti. Kako pisati o onima kojih vise nema? Koje je pravo nas zivih da ih naknadno tumacimo u njihovom odsustvu i narocito u ovom vremenu brutalnog nastanka novih realnosti koje za njihovog/naseg bivseg zivota, ni mi ni oni, nismo mogli naslutiti? Da li imamo pravo da »izumljujemo« pricu kakva bi Lydia Sklevicky danas bila, sta bi danas govorila, na koju bi stranu stala i gde bi se uopste nasla u silovitoj promeni i nastanku novih privatnih i javnih, individualnih i kolektivnih identiteta?

Pazljivo cu se kloniti apodiktickog odgovora na ovu zagonetku, jer on moze sluziti samo interesima onih koji su ostali, ali, ipak ne mogu mu odoleti. Duboko verujem da bi Lydia Sklevicky i ovom vremenu, kao i onom pod socijalizmom, bacila analiticku rukavicu izazova njegovim novim/starim ideoloskim dogmama, simbolickim strategijama, ritualima tradicije/promene, i tako pokusala da izbegne »zamku iskrivljenih ogledala«. Takodje, njeno, za ono vreme, najartikulisanije feministicko osluskivanje glasova zena, isticanje nuznosti upisivanja zena u staru/novu povijest, kao i kontekstualno formulisana kritika iskljucenja zena iz proslosti/sadasnjosti, donela bi Lydiji setno priznanje dalekoseznosti njenih analitickih i praktickih uvida. U slomu novih i starih tradicija, i u novoj/staroj perspektivi promene drustvenog i drzavnog ustrojstva potvrdio se znacaj Lydijine problemske trijade _ jos jednom Konji, zene i ratovi traze svoju hronicarku, lucidnu i hrabru analiticarku koja bi iznova krojila »mape alternativnih strategija za istrazivanje i pisanje« (str. 70).

Zbog toga je danas od dragocenog znacaja Lydiju Sklevicky citati iz jednog posebnog ugla, kao analiticku strategiju i strukturu misljenja u tri kljuca: u kljucu istorije roda, u kljucu »izuma stvarnosti« i u kljucu istorijskih preseka sinhronije i dijahronije. Ova tri kljuca za razumevanje naucnog i duhovnog poduhvata Lydije Sklevicky u njenom vremenu nisu bili dovoljno transparentni jer smo se nalazili u staticnosti jednog ideoloskog poretka kojem se kraj jos nije nazirao. Tek je njegov slom ukazao na dubinu analitickih uvida i duhovni/aktivisticki potencijal njenog misljenja koje je nastalo u jednom vremenu ali nije bilo nekriticki fascinirano njegovom »bengalskom vatrom revolucije« vec se _ »bez osjecaja stida i kajanja« (66) _ odvazilo na temeljit, feministicki i postmoderni otklon od njegovih dominantnih politickih paradigmi.

Feministicki senzibilitet

U tom smislu, njena intelektualna delatnost kao feministicke istoricarke, etnoloskinje, socioloskinje i publicistkinje nikada nije ostavljala netaknutim tradicijske obrasce socijalistickog patrijarhata, vec je svoj angazman oblikovala kao politicki projekt osvescivanja zena o ideoloskom poretku moci koji determinise njihove istorijske potencijale drustvenog subjektiviteta, granice identiteta i sanse licnih sudbina. Hrabrije i doslednije od mnogih Lydia Sklevicky je nevidljivost zena pretvarala u samoprepoznavanje moci zenskog subjekta u nastajanju i to ne samo u konkretnoj drustvenoj zbilji, vec i konstrukciji naucnog saznanja. Projekt izgradnje zenskog subjekta se stoga za nju javlja kao neodvojiv od dve kljucne autonomije subjekta _ autonomije znanja i politike, jer se »autonomija subjekta istrazivanja cesto pokazuje kao potencijalna opasnost od autonomnog politickog subjekta« (20). U tom smislu, njeno mesto u duhovnoj i politickoj dekonstrukciji paradigmi komunizma nije znacajno samo po tome sto je izvukla iz arhivske tame istorijsku aporiju izmedju zenske emancipacije i »vatre revolucije«, vec sto je, jos presudnije, aktivno ucestvovala u istoriji hrvatskog i bivseg jugoslovenskog feminizma, i to od vremena staticne neprozirnosti jednog ideoloskog sistema pa do pocetaka njegovog raspada.

Danas, kada je taj sistem definitivno izgubio bitku sa globalizacijskim ozbiljenjem koncepta demokratije na podrucju Istocne i Centralne Evrope, istorijski znacaj onih teorijskih i politickih pregnuca koja ideoloski status ljuo nije uspeo da zarobi, postaju posebno dragocena. Kada je rec o feministickim inicijativama (od svih liberalnih struja najmarginalizovanijoj struji), njihovoj demarginalizaciji Lydia Sklevicky je fundamentalno doprinela. Takodje, danas, kada se ozbiljno javlja potreba za pisanjem jedne nove feministicke istorije zena pod komunizmom, njen doprinos predstavlja prethodnicu, glas osvescenog subjekta u vremenu neosvescenih alternativa. A danas kada smo svedokinje aporija novih demokratskih puteva u Istocnoj i Centralnoj Evropi u kojima je zavladala »muska demokratija« koja zenama oduzima elementarna demokratska i ljudska prava, bolno nedostaje doprinos Lydije Sklevicky koja bi, jos jednom, »bez osjecaja stida i kajanja«, zastupala interese zena, bez obzira koliko se to u novom ideoloskom konsenzusu cinilo nepodobnim. I na kraju, danas, kada smo na prostoru raspadnute, razdvojene i ratom okrvavljene bivse zemlje svedokinje uspostavljanja jednog novog, ideoloski »oprirodjenog« nacionalnog/nacionalistickog patrijarhata u kojem zene dobijaju novu/staru misiju kao instrumentalizovano mesto izgradnje i legitimacije jednog novog nadsubjekta, jos sumornije nedostaje Lydijin zenski glas razuma, hladnokrvne analiticnosti i ironicne distance.

Simbolicka (samo)upotreba zena

Ovaj »obrazac pucke kulture poznat iz zivota mucenika« (173) posluzice Lydiji Sklevicky da postavi pitanje o simbolickoj (samo)upotrebi zena kada one same vrse resemantizaciju svoje istorije kako bi legitimizovale jedan dan posvecen vlastitoj borbenosti. Postupak legitimizacije drustvene vidljivosti od strane samih zena pokazuje se tako kao postupak »u procijepu izmedju borbe i mucenistva« (173), cime se implicitno postavlja pitanje zar zaista pravo i legitimnost zena kao subjekata nije moguce »izmisliti« manje drasticno, vec samo u slici zakljucanih i izgorelih strajkacica? A te simbolicke i prakticke tegobe (samo)upotrebe zena u utemeljenja vlastitog prava na drustvenu vidljivost su, kako nam to Lydia Sklevicky jasno govori, najbolji pokazatelj »lakoce« obratnog postupka upotrebe zena za izgradnju kulturnog sveta u kojem njeno mesto nikada nije mesto subjekta vec prazno mesto dominantnih (muskih) simbolickih strategija moci. Od tih strategija Lydia Sklevicky s posebnom paznjom izdvaja dve. Prva je strategija dvoznacnog »klizanja« simbolickog potencijala zena u rasponu izmedju ekstrema svetice i vestice: »dvoznacnost koju slika zene sadrzi u kulturama judeo-krscanskog ishodista _ izmedju tave i pakla, kuhinje i kosmosa, zastitnice i zderacice vlastite djece _ ucinise je pogodnim objektom za projekciju straha, 'neobuzdane zelje' (Baroja), uzrocnika svih zala sto pogadjaju pojedinca i zajednicu« (277). Druga je strategija identifikacije tela zene sa »telom« domovine, nacije, drzavne teritorije: »atak na cast zena pojavljuje se ... kao motivacija za borbu protiv okupatora ... (kao) koristenje simbolickog izjednacavanja tijela zene s (tijelom) domovine, koja se cesto metaforicki izjednacava s majkom« (44). Time je Lydia Sklevicky pionirski ukazala na dubinu ideoloske/delatne veze izmedju dve simbolicke trijade _ zena/silovanje/cast i domovina/agresija/borba, pri cemu samoociglednost nasilja u trijadi zena/silovanje/cast ima funkciju legitimacijske i pokretacke osnove trijade domovina/agresija/borba.

Medjutim, zbog toga sto u zenskoj perspektivi koju je Lydia Sklevicky dosledno gradila u svom interdisciplinarnom ukrstanju socijalne istorije, etnologije, sociologije (pa joj se stoga moze s punim pravom dodeliti opstija i primerenija titula drustvene naucnice), nije bilo ni najmanje sklonosti ka esencijalizmu zenske »prirode«, ona je bila u stanju da dubinu i rasprostranjenost simbolicke i prakticke upotrebe zena u izgradnji poretka moci sagleda izbegavajuci zamku samoidealizacije zena. Na tragu najsavremenijih feministickih tendencija u istrazivanju istorije zena ona se bez teskoca uspeva »oduprijeti sentimentalnoj napasti uzdizanja zene kao pateticne zrtve i 'prirodne' cuvarice zivota« (283) i okrece se problemu saucesnistva zena u vlastitom porobljavanju i porobljavanju drugih. Podstaknuta knjigom Claudie Koonz1 koja otvara pitanje odgovornosti zena u razdoblju nacizma Lydia Sklevicky istice da su zene, povlaceci se u »zensku sferu« bez odgovornosti i dom kao utociste ubilackom rasizmu, time iznova utemeljile presudnu ulogu porodice kao mesta oprosta, kao »mjesta solidarnosti u svijetu koncentracionih logora, i to ne samo za njihove zrtve nego i za mucitelje _ jedino je 'zenska ruka' mogla ocuvati 'ravnotezu' masovnih ubojica« (285). Odnos strukture (moci) i akcije, subjekta (zena) i istorije, Lydia Sklevicky je posmatrala i analizirala i u trecem, njenom mozda analiticki najplodotvornijem kljucu _ kljucu preseka sinhronije i dijahronije. Pokusaj da se upusti u tumacenje odnosa izmedju statickih obrazaca tradicije i dinamicke paradigme promene, to jest njen kreativni uvid da tek u njihovoj isprepletenosti mozemo razumeti istorijsko trajanje/kretanje, predstavljaju centralno mesto njene analiticke strastvenosti _ zelje da dokuci kako, iz cega i preko cega se promena najavljuje, nastaje, legitimizuje se i uspostavlja kao »nova« tradicija. Na prvom nivou analize ona ukazuje na dinamicki dualitet izmedju sintakse i semantike, izmedju »tradicijskih okvira komunikacije« koji predstavljaju strukturalno mesto promene, i »novih poruka i sadrzaja« pomocu kojih promena postaje »novi« princip unutar tradicijskog modela. Na taj nacin, istice ona, zapravo nikada nemamo posla ni sa iznenadnom »novinom« promene koja nastaje ni iz cega, niti, s druge strane, do nas dopire neizmenjena i trajno nepokretna »starina« tradicije. Tradicija s kojom se aktuelni subjekti susrecu je, dakle, svaki put, »izumljena tradicija« jer je njeno znacenje konstruisano u novom kontekstu, a promena, s druge strane, nije moguca izvan okvira tradicijske kulture koja predstavlja delatnu formu za izrazavanje »nove« energije.

U tom smislu, pozivajuci se na Herskovitsa, Lydia Sklevicky karakter kulturne promene definise kao proces dvostruke reinterpretacije »starog« i »novog«: stara znacenja pripisuju se novim elementima a nove vrednosti menjaju kulturno znacenje starih oblika. Analiticki prostor za izucavanje dinamike »starog« i »novog« u drustvenom trajanju/promenama ona je potrazila u simbolickim strategijama unutar strukturalno i semanticki bogatog polja rituala kojima se stvaraju i organizuju kolektivne reprezentacije, modeli kulturnih/politickih paradigmi i njihov nacin funkcionisanja. Buduci da ritualni proces i njegovi simboli u sebi sadrze lepezu ili spektar referenci u kojima dolazi do »medjusobnog povezivanja razlicitih signifikata« (Turner) izvedenih iz razlicitih podrucja drustvenog iskustva (etickih, normativnih, ideoloskih struktura) moguce je, stoga, u okviru rituala razumeti i protumaciti kulturne mehanizme promene. Stavise, istice Lydia Sklevicky, tek suceljavanjem dveju tradicija, rasvetljavanjem zamene »starog« »novim« i obratno, postaje transparentnija i sama temeljna struktura rituala. Takodje, istovremeno postaje ocevidnom i njegova konstantna otvorenost za resemantizaciju njegovih elemenata iz razlicitih podrucja drustvenog iskustva, sa razlicitim porukama i ishodom. A pri tom jos prozirnije postaje strukturiranje, organizacija i izvedba promene putem stabilne tradicijske forme _ ritualnih obrazaca i svih njegovih funkcija: reprezentativne, saznajne, integrativne, imaginativne, mobilizacijske, itd.

Lydije vec sedam godina nema. Od tada su iscezle mnoge realnosti koje su joj pripadale, a mnoge su nasilno unistene. Mnogo ljudi je nasilno iscezlo a mnogi su se, bez icije prisile, pretvorili u nove/stare ljude i stare/nove ljude. Izgledi demokratizacije nakon rata, zlocina, razaranja na tlu bivse Jugoslavije, a narocito nakon sveopste desuverenizacije ljudskih, a narocito zenskih individualnih sudbina u svakoj od novonastalih drzava, sumorniji su nego sto je Lydia Sklevicky mogla i zamisliti kada se prorocanski poigravala zloslutnom istocnjackom kletvom »zelim da zivite u zanimljivom vremenu«. Znala je da su zanimljiva vremena nedefinisana, pretpostavljala je da su bremenita neocekivanim mogucnostima, a predosecala je da njihova »pogibeljnost nije na prvi pogled lako prepoznatljiva«. Medjutim, nije mogla ni pomisliti da ce je, u punoci zivota u zanimljivom vremenu koje jos nije pokazalo svoje najcrnje lice, zadesiti vlastita pogibelj. Za nas koji smo ostali, ovih sedam godina je bilo surovo suocavanje koliko zanimljiva vremena mogu da budu pogibeljna. Medjutim, ta pogibeljnost nas nije zakacila. Nju jeste. Banalna okuka.

*) Iz: Erasmus, br. 20, Zagreb 1997 (skracena verzija).

1) Koonz, Claudia Mothers in Fatherland: Njomen, the Family and Nazi Politics, Methuen, London 1987.