»Iskusenja opozicije«

U dvobroju Republike za mesec jul 1997. godine g. Desimir Tosic pise:

»Za nas je uvek bio problem u tome sto ne treba samo da zudimo za promenom sistema i promenom licnosti nego i za promenom naravi u drustvu, za promenom koja bi se spontano razvijala uporedo s promenama u sistemu i licnostima«.

Promena sistema je radikalna i jedina koja moze dati zadovoljavajuce rezultate, dok se promenom u sistemu i licnostima, kako predlaze autor, u stvari stiti postojeci politicki sistem. Umesto spontane promene neophodna je promena vlasti na izborima, uz prethodno obavezno stvaranje uslova da izbori budu fer i demokratski, sto kod nas nije bio slucaj u prethodnih 50 i vise godina. U daljem tekstu g. D. T. kaze:

»Opozicija, ne samo stranke, nalazi se pred iskusenjima da li ce u ovom polozaju i razvoju zastati i otici u apatiju, ili ce neko cudo kao i 17. novembra prosle, 1996. spasiti ovo drustvo?«. Jedinstven i po duzini kod nas nezabelezen protest gradjana protiv kradje glasova 17. novembra prosle godine nije nikakvo cudo. Gradjani su pokazali pri tom sta misle o »uspesnoj« desetogodisnjoj socijalistickoj vlasti. Umesto odlaska opozicije u apatiju i spasavanja gradjana Srbije putem cuda, treba svakako nastojati da se ova vlast smeni na legalan nacin. Bilo bi to dobro i obostrano korisno, kako za gradjane tako i za ovu krajnje losu vlast.

O vodjama politickih stranaka g. D. T. pise:

»... vodji nasih politickih stranaka, sa izuzetkom mozda dvoje ili troje, jesu ljudi bez iskustva, ljudi bez biografija, ljudi koji su pali sa grane i useli u sedlo«.

Iz teksta se tesko dâ zakljuciti ko bi mogao biti izuzetak. Ako se tome doda da se to svodi na »mozda dvoje ili troje«, sto u stvari znaci nijedan, situacija sa »vodjama nasih stranaka« postaje jos ozbiljnija. Pozicija ima samo jednog vodju, dok se njihov preostali broj meri desetinama. Gde spadaju vodje stranaka koje rezim formira pred izbore i cije se trajanje meri danima? Sto se tice nedostatka iskustva moze se pouzdano reci da sem vodje ili vodja pozicije, koji imaju iskustvo, ali lose, ostali su prakticno bez duzeg iskustva s obzirom na cetrdesetpetogodisnje jednoumlje. Protesti studenata i njihovo ponasanje pri tom daju nam za pravo da mozemo biti umereni optimisti. Do izbora koji nisu daleko saznacemo ko je »pao sa grane«, a ko je »useo u sedlo«! Nadamo se!? Na kraju »Iskusenja opozicije« autor teksta zakljucuje:

»U nasoj zemlji sve je moguce, uz potrebnu napomenu da je dosadasnje iskustvo pokazalo da takozvane leve snage nemaju ni volje ni znanja da vrse reforme u drustvu i drzavi, a opozicione snage su nemocne da same vladaju«.

U daljem tekstu ostavlja se mogucnost koalicije »izvesnih opozicionih« i »sadasnjih vladajucih snaga« u »istorijskoj perspektivi«.

Nastavio bi se tako kontinuitet socijalisticke vlasti. »Vladajuce snage« bi, naravno, vrsile odabir od »izvesnih opozicionih« snaga. Iako leve snage nemaju ni »volje ni znanja da vrse reforme«, kako kaze autor, uz jednu temeljitu »selekciju« opozicije sto je sasvim »demokratski«, moglo bi se vladati bar jos nekoliko decenija! Uostalom, od Osme sednice do sada proslo je tek deset godina!

Vladeta Dimitrijevic