Pacifizam

Mir shvacen kao ratni cilj rata moze da bude samo ona vrsta »mira« koja je, u stvari, stanje pobede (»nase« pobede i »njihovog« poraza) i, prema tome, pobednicki mir, onaj koji se drugima namece kao poraz. To onda, u stvari, i nije nikakav mir, jer iza njega uvek, po pravilu, besni latentni, buduci rat

Danas postoje razni pokusaji kritike pacifistickog stava koji ovoga, najpre, pretvaraju u jedan neobican teorijski i moralni postav, po pravilu fanatican, da bi ga, zatim, podvrgli »razornim« prigovorima! Pri tom se, najcesce, tvrdi da ti prigovori pogadjaju pacifisticko stanoviste kao takvo. U tekstu koji sledi pokusacemo da razmotrimo neke od tih pogresnih tumacenja i prigovora pacifizmu. Dobar primer takve kritike imamo u tekstu Jovana Babica »Pacifizam« (treca verzija ovog teksta objavljena je u Srpskoj politickoj misli, br. 2_3, 1995).

U tom tekstu Babic izlaze jednu krajnje neobicnu interpretaciju pacifizma, po kojoj to stanoviste govori samo o posebnoj vrednosti ili vrednosti po sebi rata, a manje-vise apstrahuje od njegove instrumentalne vrednosti. U tom registru se, onda, rat »posmatran sam po sebi, vidi tako rdjavim da se cini po sebi nedopustivim (bez obzira na njegovu instrumentalnu vrednost)«. Pacifista je, u skladu s tim verovanjem, jedan gospodin koji otkriva Ameriku, tj. ono sto vec svako zna: da je rat »veoma rdjavo stanje«, a »da bi se tako sudilo nije potrebno posebno vrednosno stanoviste, vec je dovoljna obicna moralna svest i minimum intelektualnog postenja«. Naravno, pacifista, po Babicu, tezi da od ove obicne moralne svesti nacini jedno ekskluzivno stanoviste ciji je cilj paradoksalna »borba protiv borbe«. Naime, on svoje »posebno vrednosno stanoviste« temelji na principijelnom odbijanju da stvar, u bilo kojem trenutku, pogleda i s druge strane (sto obicna moralna svest po pravilu cini), sa strane moguce instrumentalne uloge i vrednosti rata. Posto je na takav nacin odredio pacifizam, nas autor ga, zatim, odbacuje kao poziciju cije kljucne teskoce i unutrasnje protivurecnosti proizlaze iz toga sto se u njoj zanemaruju nesumnjive instrumentalne vrednosti rata.

Vazno je napomenuti i sledece. Babic u vise navrata napominje da deli misljenje po kojem je rat »nesto veoma rdjavo« i da tu stvar tesko moze bilo ko da ospori. Medjutim, u njegovom tekstu ovo misljenje ima samo, rekao bih, dekorativnu vrednost. Naime, iz njega, po Babicu, niposto ne sledi (pacifisticki) zakljucak da, onda, svakako ne treba ratovati. Svako moze, s pravom, da misli da je rat veoma rdjava stvar, ali iz toga ne sme da izvlaci praktican (politicki i moralni) zakljucak kakav izvlaci pacifista. Drugim recima, misljenje da je rat veoma rdjava stvar manje-vise ostaje bez prakticnih implikacija, jer prakticna pitanja su pitanja odnosa sredstava i ciljeva, a kada se u igru uvedu i ciljevi rata onda se slika o njemu kao necemu »veoma rdjavom« (rdjavom »po sebi«) nuzno menja.

Zasto bi pacifista morao da zanemaruje instrumentalnu vrednost rata? Da li postoje ciljevi koji pruzaju nepobitno opravdanje rata kao odgovarajuceg sredstva za njihovu realizaciju? Svakako da postoje! Pacifista nema nikakvog razloga da osporava istorijski osvedocenu cinjenicu da su moguci brojni ciljevi (recimo, genocid, etnicko ciscenje, osvajanje teritorija itd.) za ciju realizaciju rat predstavlja jedino moguce, vrlo dobro ili cak idealno sredstvo. Ali to sto neki cilj na takav nacin opravdava svoje sredstvo jos uvek nista ne znaci. Mora se postaviti pitanje: sta se tim prakticnim resenjem dobija, a sta gubi? Pacifista smatra da se instrumentalnom apologijom rata uvek, po pravilu, iskljucuje mogucnost ostvarenja neke druge sprege ciljeva i sredstava koja podrazumeva mirno resenje sukoba. Po njemu, takvo resenje je uvek bolje od ratne opcije.

U ratu postoje razliciti takticki i strateski ciljevi. Kljucni strateski cilj je pobeda nad neprijateljem. Rat je sredstvo kojim se ostvaruje taj krajnji cilj, a ovaj je, jos uvek, sastavni deo rata. Naime, pobeda nad neprijateljem je ratni cilj rata i ona se, kao takva, mora razlikovati od politickih ciljeva rata. U stvari, rat se nikada ne vodi samo zato da bi se ostvarili ratni ciljevi i, u krajnjoj liniji, pobeda, vec i zbog nekih posebnih materijalnih i politickih ciljeva. Cak i staro geslo »pobedniku pripada pljacka« je svojevrsno politicko geslo koje govori o vanratnim, materijalnim ciljevima rata. Ukratko, rat nije nikada cilj po sebi ili vrednost po sebi, tako da i prica o tome kakav je on »posmatran sam po sebi« ima vrlo malo smisla. Sama po sebi ratna pobeda ne znaci nista, ako nije, ujedno, sredstvo za ostvarenje nekog politickog cilja. Ukratko, neumesno je govoriti o bilo kakvoj vrednosti po sebi ili posebnoj vrednosti rata, jer bi to znacilo ocenjivati tu vrednost lisavajuci je njenog stvarnog konteksta. Prica o posebnoj vrednosti rata ima isto toliko epistemicke relevantnosti koliko je ima i neka prica o ratu na filmskom platnu ili u romanima. Pripisivati bilo kome jedno takvo shvatanje znacilo bi naciniti od njega zanesenjaka lisenog veze sa stvarnoscu. Zato pacifist, nasuprot Babicevom verovanju, ne osudjuje nikakvu posebnu vrednost rata, vec njegovu prakticnu, instrumentalnu ulogu u stvarnom zivotu.

Medjutim, kao i mnogi drugi kriticari pacifizma, Babic veruje da postoje svetli ciljevi koji bez pogovora afirmisu instrumentalnu vrednost rata. Ti ciljevi se, s jedne strane, mogu konstatovati, a, s druge strane, oni su postulirani kao aksioloska nuznost koja proizlazi iz same strukture odnosa rata i mira. Naime, »rat nije finalna, ciljna, vec instrumentalna vrednost, dok je mir jedna vrednost po sebi, i uvek se nalazi medju ciljevima rata« (istakao M. B.). Samu instrumentalnu vrednost rata nije moguce zaobici zato sto se desava da on »bude efikasno, kvalitetno, ili mozda cak jedino sredstvo za ostvarenje onog skupa ciljnih vrednosti koje se uzimaju kao minimum pretpostavki za vrednost zivljenja« (na drugom mestu se kaze da postoje ciljne vrednosti za koje je rat dobro, nuzno ili efikasno sredstvo). O kakvim ciljnim vrednostima je rec? Babic navodi dve: bezbednost i mogucnost predvidjanja i planiranja!

Tvrdnja da se mir uvek nalazi medju ciljevima rata je zavodljiva, ali problematicna i, rekao bih, opasna, jer vrsi, takoreci a priori, apologiju rata kao »dobrog, nuznog ili efikasnog« sredstva za resavanje drustvenih sukoba. Medjutim, mir nije nikakav happy end koji, bez obzira sto dolazi post festum, uvek vec biva upisan u same ciljeve rata. Kada bi on, zaista, bio unutrasnja svrha rata, onda bi ovaj mogao da se smatra srecnom delatnoscu koja na najbolji moguci nacin resava date drustvene sukobe. Potrebno je samo opustiti se ili prepustiti ratu i on bi sve sam stavio na svoje mesto! Ali takvo shvatanje bi bilo samo jos jedna teodiceja rata.

Mir shvacen kao ratni cilj rata moze da bude samo ona vrsta »mira« koja je, u stvari, stanje pobede (»nase« pobede i »njihovog« poraza) i, prema tome, pobednicki mir, onaj koji se drugima namece kao poraz. To onda, u stvari, i nije nikakav mir, jer iza njega uvek, po pravilu, besni latentni, buduci rat. Podjednako iluzorno bi bilo tvrditi da je mir uvek politicki cilj rata. Vojni i politicki ciljevi rata (ukljucujuci tu i navodni »mir« koji je, zapravo, politicka i vojna pobeda u ratu) imaju, bez sumnje, funkciju da opravdavaju rat. Ako se »mir uvek nalazi medju ciljevima rata«, kako misli Babic, onda je pacifisticko insistiranje na miru nasuprot ratu vec unapred besmisleno, jer nas sam rat pre ili kasnije sigurnim korakom vodi u tu luku spasa. Pa ipak, pacifista stoji na stanovistu da istinski mir nije nikakav »intrinsican« cilj rata, vec sredstvo da se on spreci. Opredeljenje za mirno resenje konflikta, recimo putem pregovora, nudi uvek politicki mogucu i s moralne tacke gledista neophodnu alternativu ratnoj opciji: perspektivu da se rat uopste ni ne dogodi ili, ako se vec dogodio, da se sto pre zavrsi.

Pa ipak, kljucne i vec klasicne primedbe pacifizmu, koje zastupa i Babic, ticu se njegove unutrasnje koherentnosti. Zapleti nastaju onda kada se postavi pitanje o pravu na odbranu. Navodno, po pacifisti niko nema pravo na odbranu, jer svako ko koristi to pravo, u stvari, samo dodaje ulje na vatru, odnosno nasilju dodaje jos nasilja... Rat je zlo; ako se neko brani, on takodje ratuje; i, prema tome, takodje cini zlo. Iz toga, zatim, sledi da bi pacifista, ukoliko je dosledan, morao da odricanje od odbrane smatra ne samo dopustenim nego i obaveznim. Ukratko, za pacifistu bi, prema tome, postojala »zabrana i samog pokusaja odbrane«. Babic, kao i mnogi drugi autori, smatra da je takvo odbacivanje prava na odbranu, u stvari, paradoksalno, jer se njime ustanovljuje »otpor upravo prema samom otporu«, odnosno »borba protiv borbe«. S druge strane, smatra Babic, stav o obaveznom odricanju od odbrane implicira jednu preteranu, »maksimalisticku« pretenziju pacifizma zbog koje on ne moze da postane predmetom opste moralne obaveze, odnosno ne moze da se univerzalizuje. I zato, onda, on nije nikakvo moralno, vec samo privatno stanoviste onih koji ga zastupaju.

Ako je pacifista na ovaj ili onaj nacin prinudjen da bude ucesnik rata, da li to onda cini njegovo zalaganje protiv rata nekoherentnim, protivurecnim i neodrzivim? Odgovor na ovo pitanje mora da bude _ ne. Jer, u situaciji rata, pacifista moze da odlucuje o svemu samo ne o osnovnom, da li on jeste ili nije u ratu. Sta god da odluci i ucini, on ce uvek biti ucesnik rata, posto to, ocigledno, nije stvar njegove odluke. Za njega je rat fait accompli, odnosno cinjenica koja mu je spolja nametnuta i u koju je on uvucen. Zato, koju god odluku da donese (da se brani ili ne), ona nece biti odgovorna za postojanje samog tog rata, vec za odredjeni tip ponasanja u njemu. Prema tome, ta odluka nece protivureciti njegovom osnovnom stavu koji je stav protivljenja ratu.

Sada bi, medjutim, neko mogao da primeti: ako je rat gotova stvar, kakvog onda ima smisla protiviti mu se. Sta bi znacilo protiviti se cinjenici da kisa pada?

Taj argument je pogresan, jer rat nije cinjenica u onom smislu u kojem je to kisa koja pada. On nije nikakva ontoloska fatalnost. On je skup odluka, naredbi, iskaza koji (performativno) grade svoju stvarnost, koji nju (stvarnost rata) ne zaticu kao spoljasnju, antecedentnu realnost ili nuznost, vec je ustanovljuju kao nesto sto u svakom trenutku povlaci za sobom politicku, pravnu ili moralnu odgovornost. I, bez sumnje, u sudnjoj instanci, rat je odluka da se vrsi kolektivno ubijanje, odnosno zadavanje smrti neprijatelju.

Ako se rat vec dogodio, ako je fait accompli, onda, svakako, nije moguce uciniti da se on nije dogodio! Zbog ove nemogucnosti moglo bi se pomisliti da je rat nesto fatalno. Ali ta »fatalnost« ima samo znacenje ireverzibilnosti proslog vremena. Kada je, medjutim, rec o jednom »sada« i, zapravo, o svakom nasem »sada«, rat se, onda, u njemu javlja kao dogadjanje koje uvek moze i da se zaustavi, da prestane. Zato je pacifisticki stav protivljenja ratu, u bilo kojem »sada«, nuzno legitiman i moralno obavezujuci. Primirje i pregovori su uvek moguca alternativa ratu.

Neko ko ne bi bio zadovoljan ovom vrstom argumentacije mogao bi tvrditi sledece. Pacifista nije na prvom mestu protivnik rata, vec protivnik odbrane. Naime, ako bi hteo da bude dosledan, on, bez obzira sto sam nije zapoceo rat, ne bi smeo da se brani, jer odbrana je aktivno ucesce u ratu koji je, to je van svake sumnje, zadavanje smrti neprijatelju. Kakav bi to pacifista bio koji spokojno ubija svoje neprijatelje?! Ma koliko ovakvi argumenti delovali uverljivo, oni su, u stvari, problematicni. Evo zasto.

Kada se pacifisti pripisuje stav nacelnog odbijanja prava na odbranu, onda se kaze: zato sto je protivnik rata, pacifista ne bi trebalo ni na koji nacin da u njemu aktivno ucestvuje, pa ni da se brani. To se onda zove doslednost. Logika ove doslednosti nam, ipak, govori da je pacifista na prvom mestu protivnik rata. Ali, sta znaci biti protivnik rata? Zasto je on to? Zasto bi iz osnovnog pacifistickog zalaganja protiv rata, u ime doslednosti, nuzno sledio zakljucak da on, u ovoj ili onoj konkretnoj situaciji, ne sme da koristi pravo na odbranu?

Pripisati pacifisti zahtev za apsolutnim odbacivanjem odbrane, kako to cini Babic, znacilo bi, zaista, pripisati mu nesto sto ne proizlazi iz njegovog osnovnog stava. Naime, odustajanje od odbrane savremeni pacifista, s dobrim razlozima, ne smatra nikakvom nuznoscu, vec odlukom koja je samo u nekim situacijama najbolji individualni ili grupni izbor. Ukratko, on ima, videcemo ubrzo, dobre razloge da se ne zalaze za apsolutno odbacivanje odbrane.

Zasto je pacifista protivnik rata? Zato sto je, po njemu, rat zlo. A mir, ako u svom konkretnom liku i nije neko narocito dobro, jeste, bar, odsustvo tog zla. Zasto je rat zlo? Zato sto proizvodi destrukciju i smrt ljudi. A onaj rat koji to vise cini je vece zlo. Ako je prinudjen da se opredeljuje za rat koji donosi manje zlo i rat koji donosi vece zlo pacifista ce se, bez sumnje, opredeliti za ono prvo, s jasnom svescu da je i to prvo samo jedan malo manji zlocin. Zato, u situaciji kada se suocava s pitanjem da li treba ili ne treba da se brani, ako je dosledan, nece sebe promovisati u apsolutnog protivnika odbrane, vec ce, pre, sebi postaviti sledece pitanje: hoce li se mojim ucescem u odbrani uvecati ili smanjiti kolicina zla koju rat proizvodi? A kriterij za procenu da li protivnik rata treba ili ne treba da se brani jeste manja steta koja se dobija izborom jedne od te dve opcije. Shodno konkretnim okolnostima, pacifista ce izabrati onu opciju koja najmanje steti njegovom osnovnom opredeljenju. Ali samu stetu time nece izbeci, jer ona ne zavisi od njegove odluke. Rat je sudbina koju su, u datom trenutku, drugi izabrali za njega. Ipak, ta »sudbina« nije konacna, jer ona u svakom trenutku moze da se izmeni. Cak i ako ucestvuje u odbrani, pacifista ce uvek biti spreman da mir i pregovore pretpostavi destruktivnoj logici rata. O takvoj spremnosti kod militariste i nacionaliste ne moze biti ni govora. Iskreni protivnik rata zna da je rat pre iznudjen zlocin nego herojski cin. On se svojim ucescem u ratu, odnosno odbrani nece ponositi i bice spreman da na njega zaboravi istog trenutka kada se rat zavrsi.

Tvrditi da je pacifista, zbog neke umisljene doslednosti, duzan da se zalaze za apsolutno odbacivanje odbrane bilo bi, dakle, isto sto i pripisati mu jedno neosnovano stanoviste koje se, onda, moze sasvim lako kritikovati. Takva kritika, koja je u Babicevom kao i u mnogim drugim antipacifistickim tekstovima vrlo ekstenzivna, prepuna »sjajnih« finesa i spekulativnih zackoljica, naprosto _ promasuje svoj cilj! Pa ipak, u konkretnim okolnostima balkanskih ratova na kraju DzDz veka, ova kritika moze biti na specifican, vanteorijski ili, ako hocete, ideoloski nacin prilicno svrsishodna. I ona to, bez sumnje, jeste, ukoliko ima za cilj kulpabilizaciju onih, nazalost malobrojnih, osoba na ovom brdovitom Balkanu, koje se s pravom nazivaju pacifistima ili mirovnjacima, jer su od pocetka i sve vreme bili protivnici ratne opcije, zalazuci se da sukob bude resavan putem pregovora i da, pri tom, oruzje cuti. Ironija situacije je da su, posle potpuno uzaludnih stradanja, smrti, destrukcije, progona, zlocina i patnji, i poslednji balkanski militaristi i nacionalisti morali da prihvate, doduse bez entuzijazma, s gundjanjem, resenje sukoba mirnim putem, putem pregovora.

Milorad Belancic