Neko mora otici

Stotinama godina mnogi ljudi odlaze iz zemlje, privremeno ili trajno, u svet. Govorilo se idu »trbuhom za kruhom«. Pre vise decenija krenuli su, tako, talasi radnika, pricalo se, na »privremeni rad u inostranstvo«. Proteklih godina stotine hiljada ljudi otislo je iz zemlje da se sklone od vrtloga rata; tokom rata milioni ljudi su bezali od nasilja.

Za razliku od mnostva obicnih gradjana, retki su ljudi iz vlasti koji su pod prinudom menjali mesto i nacin zivota. Jos uvek je rasprostranjeno verovanje da ovi potonji odlaze samo pod prinudom bioloskih zakona (o Titu se cak nije ni pominjalo da ce umreti vec _ otici). Ni sami vlastodrsci nisu bili spremni da pristanu na manje dramaticnu promenu od odlaska iz zemlje, na odlazak sa vlasti. Nisu spremni ni danas.

Ako je razumljivo da ljudi moraju da odlaze zbog siromastva i bede ili se sklanjaju pred nasiljem, tesko je razumeti one koji ostaju da zive naporedo sa pociniocima zlocina zbog kojih su mnogi stradali ili pobegli. Prema sadasnjem stanju javnog mnenja, pre bi se moglo ocekivati da se nastave masovne selidbe. Nekako se jos i probija spoznaja da su zlocini pocinjeni, ali su snazni otpori polaganju racuna, i pred sudom, domacim ili medjunarodnim. U istoriji nije poznata koegzistencija zlocinaca i zrtava na istom mestu. Neko i dalje mora otici, ovako ili onako.

Dusan Mojsin