Vladavina Slobodana Milosevica 1987-1997.

Srbija je u poslednja dva veka imala i bune i ratove, drzavne udare i kraljeubistva, okupacije i periode mira, ekonomske uspone i padove, ali za ovih dve stotine godina drzavnosti nikada nije dozivela takav civilizacijski sunovrat kao u Milosevicevom periodu. Nikada ova zemlja nije tako nisko pala i tako lakomisleno zalozila celu svoju sadasnjost i buducnost za jedan avanturisticki nacionalisticki projekat

Dragos Ivanovic

Posle neuspesnog srpsko-turskog rata 1876. godine, u koji je Srbija usla vojnicki nepripremljena i pretrpela poraz, trebalo je sazvati Narodnu skupstinu radi zakljucenja mira. U narodu se podiglo veliko nezadovoljstvo, uz burne zahteve da se postavi pitanje vladine odgovornosti. Tadasnji srpski knez Milan Obrenovic, uplasen da narodni gnev ne stigne i do njega, posluzio se vestim lukavstvom. Umesto redovne skupstine, sazvao je takozvanu Veliku narodnu skupstinu, koja je, sa svojih 420 poslanika, bila cetiri puta veca od obicne.

Veliku skupstinu, koja je zasedala u tek zavrsenoj zgradi Narodnog pozorista u Beogradu, otvorio je knez, ne prestonom besedom, nego kratkim usmenim pozdravom, sto je odudaralo i od Ustava i od Poslovnika. Posto se knez povukao, predsednik liberalne vlade Jovan Ristic obratio se poslanicima opsirnim izlaganjem koje je zakljucio ovako: »Eto, postovani poslanici, na kojim osnovama mozemo povratiti odnosaje sa Otomanskom Portom. Primite li te osnove, imacemo castan mir, ne primite li ih, imamo opet rat, i to neodlozan, jer primirje istice danas. Zato je potrebno da odmah pristupite delu, kako bi se, u slucaju pristanka na mir, mogao telegrafski izvestiti veliki vezir i otkloniti svako dalje neprijateljstvo na granici nasoj«.

Poslanici, voljni da najpre razgovaraju o odgovornosti, sve vreme su glasnim upadicama izrazavali nezadovoljstvo protiv Ristica, ali kada je galama postala nepodnosljiva, ustao je ministar unutrasnjih dela Radivoje Milojkovic i kratko odbrusio skupstinarima: »Ako necete mir, imacete nocas rat!«. Na pitanje da li Skupstina prima uslove mira, poslanici su odgovorili da prima. A i sta bi drugo. Vesti reziseri skupstinskog skupa upravo su taj trenutak i cekali. Pred poslanicima se iznenada opet pojavio knez (sve vreme je cekao u jednoj pokrajnjoj sobi), koji je potvrdio skupstinsko resenje o miru i objavio da je Velika narodna skupstina zakljucena. Celu pricu zavrsio je upravitelj varosi beogradske Jakov Tucakovic, koji je strogo opomenuo poslanike da sa zakljucenjem Skupstine oni vise nisu poslanici nego obicni gradjani, pa da se odmah razidju da se ne bi izlozili policijskim merama. Izigrani u svom najvaznijem zahtevu da se poloze racuni o vodjenju rata, zapanjeni poslanici su se jedva pribrali tek kada su se nasli na ulici.

Letopisi kazuju da je posle toga, po beogradskim kafanama, sve trestalo od nezadovoljnih poslanika. Cak su, njih nesto preko stotine, sastavili jednu predstavku, koju je predsednik Velike skupstine Djordje Topuzovic, inace bogati sabacki trgovac, predao knezu. Sve je bilo uzalud. Ministar Milojkovic je upozorio Topuzovica da pazi sta govori od Beograda do Sapca jer ce mu »zavrnuti siju ka' vrapcu!«.

Radenko Milosevic

Ignorisanje odgovornosti za rat

Dabome, rat je bio samo pocetak propadanja Srbije. A kakvu je sve degradaciju dozivela ova zemlja i u ekonomskom, i u politickom, i u kulturnom, i u drustvenom, i u moralnom, i u prosvetnom i u svakom drugom pogledu, upravo je sada pravi trenutak da se govori jer se ovih dana navrsava deset godina vladavine Slobodana Milosevica. Srbija je za poslednja dva veka imala i bune i ratove, drzavne udare i kraljeubistva, okupacije i periode mira, ekonomske uspone i padove, ali za ovih dve stotine godina moderne drzavnosti, od Karadjordja do danas, nikada nije dozivela takav civilizacijski sunovrat kao u Milosevicevom periodu od 1987. do 1997. Nikada ova zemlja nije tako nisko pala i tako lakomisleno zalozila celu svoju sadasnjost i buducnost za jedan avanturisticki nacionalisticki projekat.

Miloseviceva politicka doktrina

Mesec dana kasnije, marta 1989, Milosevic je promenio Ustav Srbije, fakticki je ukinuo pokrajine, sto je predstavljalo grubu povredu federalnog Ustava i prvi korak ka rasturanju ondasnje Jugoslavije. U junu iste godine, na Vidovdan, na masovnom mitingu na Kosovu polju, on je jos jednom potvrdio svoj kurs ka »vaninstitucionalnom i vanstatutarnom delovanju«, ali ovoga puta uz neskrivene pretnje »da i oruzani obracuni nisu iskljuceni«. Celu ovu atmosferu bezakonja upotpunilo je i divljanje »antibirokratske revolucije«, kada su nahuskane mase obarale legalnu vlast na ulici, narocito u Crnoj Gori i Vojvodini. Pokusali su i drugde, u Sloveniji i Hrvatskoj, ali su zaustavljeni kontraakcijom. Kao odmazdu Srbija je Sloveniji odmah uvela blokadu, odnosno zabranu kupovanja njene robe.

Stojan Celic

Stare i nove autokrate

I Milosev sin, knez Mihajlo, odbojno se odnosio prema liberalnim idejama Omladine. Vazio je za prosvecenog despota. Bio je uveren da on treba da bude taj koji podstice progres, a ne, kao sto su drzali liberali, da prosperitet treba da zavisi od politickih sloboda.

Uprkos svemu, ideja parlamentarizma je kako-tako hvatala maha. Prvi Zakon o Narodnoj skupstini donet je 1858. Jedanaest godina kasnije, 1869, za vreme namesnicke vlasti, Skupstina je, pored kneza, postala jedini nosilac zakonodavne vlasti. Dotle su o zakonima resavali knez i Savet, a od Skupstine se samo trazilo misljenje. Sada je odnos promenjen: o zakonima su odlucivali knez i Skupstina, a Savet je samo davao misljenje. To je bilo jos daleko od parlamentarizma, ali je prodor novih ideja pokazao da se bez naroda ne dâ vise vladati.

Naravno, sa takvom skupstinom i vlade i knezevi su lako izlazili na kraj i tu se upravo otkrivaju zanimljive zajednicke crte izmedju ondasnjeg i danasnjeg vremena. Obrenovicevska Skupstina je smatrala da je njena patriotska i ustavna duznost da pomaze vladi, a ne da joj odmaze; ova ideja laznog patriotizma je sve vreme vodila i ovu milosevicevsku Skupstinu. U skupstini, sve do kneza Milana Obrenovica, nije bilo stranaka i klubova, jer se smatralo da su stranke zlo. Ova je predrasuda svesrdno prihvatana i u ovom desetogodisnjem periodu uprkos formalno uvedenom visestranacju. Socijalisti su sve cinili da stranke ogade narodu. Setimo se samo sta sve cine pred svake izbore, kada se odjednom, i ne slucajno, namnozi i do 150 raznih stranaka, koje pretenduju na svoje televizijsko predstavljanje. Njihove ideje i nazovi programi su takvi da pre kompromituju ideju visestranacja i parlamentarizma, nego sto je unapredjuju. Postoji jos jedna upadljiva slicnost izmedju ondasnjih i danasnjih skupstina, kao da je vreme stalo. Vrlo cesto, u skupstinama DzIDz veka preovladjivali su vladini poslanici i dinastijasi. Oni su svaki vladin predlog spremno docekivali sloznim uzvicima: »Tako je« i »Prima se«, a one koji su govorili protiv vlade nazivali su »elementima nereda« i »smutljivcima«; danasnji »dinastijasi« opoziciju najcesce nazivaju »neprijateljima« i »eksponentima stranih sila«. Sve sto Milosevic, s obzirom na prirodu svoje funkcije, ne dorekne do kraja, jos otvorenije saopsti njegova supruga Mirjana Markovic. Ona je u jednoj svojoj nedavnoj kolumni sve te stranacke prvake i clanove parlamenta, koji odrzavaju kontakt sa svetom, zigosala kao »spijune« i »obicne potkazivace«. Cak neuvijeno kaze: »Problem je drustvo u kome se ti spijuni ne tretiraju kao izdajnici, vec kao lideri opozicije«. Problem su i oni »koji agituju za svetske standarde, za pravila ponasanja koja vaze u svetu«. Za takvu njihovu aktivnost, kaze Mira Markovic, oni, drugde, »ne bi bili na slobodi ni nedelju dana«.

Devalviranje parlamentarizma

Otkako je 1990. uveden politicki pluralizam Skupstina Srbije je vise radila bez opozicije nego sa njom. Pritesnjene diskriminatorskim i ponizavajucim merama vlasti, opozicione stranke su u tom periodu nekoliko puta bile prinudjene da napustaju Skupstinu i da se u njoj ne pojavljuju i po vise meseci. Kod nase vladajuce stranke, za sve ovo vreme, nije primecena ni trunka onog duha parlamentarne tolerancije, da vlast i opozicija moraju u Skupstini zajednicki da rade na dobrobiti naroda, cak i kad ostaju suparnicki takmaci. U sustini, neprikosnoveno je i dalje vladala jednopartijska iskljucivost, kakva je vazila i prethodnih 45 godina za vreme SKJ.

Mogucnost izborne smene vlasti toliko je daleko od Milosevica, da se svaki izbori kod nas pretvaraju u traumatican dogadjaj. Resena da po svaku cenu sacuva vlast, Miloseviceva vlada i skupstinska vecina je za svake izbore menjala izborne zakone. Za pet skupstinskih izbora, od 1990. do danas, svaki put su bila na snazi nova izborna pravila. Sve je zavisilo od toga kako vlast procenjuje svoje sanse. Cak i kad je, u borbi za ravnopravne izborne uslove, uspela da isposluje Okrugli sto (1992. godine), opozicija je na kraju ostala izigrana.

Rezim se za sve ovo vreme nije libio ni od otvorenih izbornih kradja. Vrhunac su u ovom pogledu lokalni izbori iz novembra 1996. kada je vlast, otvorenim falsifikatom, osporila pobedu koalicije Zajedno u cetrdesetak gradova Srbije. Planuo je i studentski bunt, a Miloseviceva bruka pukla je sirom sveta. Prinudjen tromesecnim neprekidnim protestom, Milosevic je pristao na popustanje i pozvao komisiju OEBS-a, koja je, naravno, lako utvrdila kradju. Legalitet za opstinske izbore je tako uspostavljen, ali koreni zla nisu pocupani. Nijedan pojedinac, drzavni organ ili sud, a u izbornu kradju su bili upleteni sudovi od opstinskog do Vrhovnog, nisu povukli nikakve zakonske konsekvence. Sto je najgore, vlast za ove septembarske izbore 1997. nije prihvatila nijedan bitan zahtev OEBS-a u pogledu ravnopravnih izbornih uslova. Zbog toga je najveci deo demokratske opozicije po drugi put odustao od ucestvovanja na izborima (prvi put se to desilo u maju 1992).

Kada bi se uporedili onaj ograniceni parlamentarizam iz DzIDz i prvih decenija DzDz veka, i sadasnja skupstinska praksa, nije tesko utvrditi na ciju bi stetu ovo poredjenje ispalo.

Moma Antonovic

Naslednik negativne tradicije

Ustavobranitelji su sredinom proslog veka polazili od uverenja da narod mora da postuje vlast, »jer u cinovnistvu ima vise pameti nego u seljackoj masi«. Liberali su insistirali na principu vladavine u narodnom duhu, sto znaci da cinovnike treba staviti pod kontrolu Narodne skupstine. Radikali su, pocev od sedamdesetih godina proslog veka, nasuprot liberalizmu, bili nosioci narodnjacke ideologije. Milosevic je u svojoj licnosti spojio najgore osobine istorijskog nasledja - knezevski autoritarizam i radikalski populizam. Najizrazitija crta te ideologije bila je strah od sveta, odnosno njegovih duhovnih i tehnoloskih novotarija, i duboko patrijarhalno ukopavanje u konzervativne narodne tradicije. Radikalni celnici nekada su optuzivali liberale i naprednjake da »Srbiju hoce da preobraze u zapadnu malu drzavu«. Milosevic je uvodjenje sankcija SR Jugoslaviji i njenu potpunu izolaciju doziveo sa inadzijskim optimizmom: »Sankcije nam ne mogu nista hiljadu godina".

Ova se linija razgranicenja i borbe dva pogleda na drzavno uredjenje nastavlja kroz ceo devetnaesti i dvadeseti vek, sve do nasih dana. Izmedju dva svetska rata ona je poprimila dramaticnije oblike. Kralj Aleksandar Karadjordjevic je 1929. godine ukinuo Ustav i uveo licnu vlast, govoreci da su za teske prilike u zemlji odgovorne politicke stranke. Kada je 1990. prvi put izabran za predsednika Republike Srbije, Milosevic je po novom Ustavu dobio gotovo monarhisticka ovlascenja. Ni do danas, a od toga je proslo punih sedam godina, taj republicki Ustav nije usaglasen sa saveznim, mada je s njim u koliziji. Kralj Aleksandar nije hteo da cuje za sve cesce zahteve da se tadasnja Jugoslavija preuredi na federalistickoj osnovi. Uprkos tome sefovi opozicionih stranaka, mada uz velike teskoce, uspeli su da 1937. potpisu jedan sporazum u kojem je priznat prioritet drzavnopravnog pitanja. Tada je odluceno da se novi Ustav ne moze doneti bez vecine Srba, vecine Hrvata i vecine Slovenaca. Milosevic je, cim je zaseo na vlast, udario drugim putem - hteo je da anulira ceo postojeci federalni sistem. U ime nekakve »moderne« federacije. To je jos vise podstaklo krizu Jugoslavije jer su tadasnje republike, a narocito Slovenija i Hrvatska, odlucno zahtevale, bar u pocetku, da se zemlja preuredi na konfederalnoj osnovi.

Na slican nacin, nastojeci da prigrabi sto vecu moc za »svoju drzavu«, vec godinama, od 1992, izaziva stalne nesporazume i u ovoj trecoj Jugoslaviji, srpsko-crnogorskoj federaciji. Dogadjaji su kulminirali u otvorenu drzavnu krizu u julu ove godine kada je za svoj polozaj predsednika Jugoslavije nameravao da promenom Ustava i neposrednim izborom osigura sebi i novi legitimitet. Uvidevsi opasnost za ravnopravnost i integritet svoje republike, crnogorska skupstina je odbila predlog. Milosevic se tada upustio u citavu seriju ustavnih vratolomija. Umesto da se najpre utvrdi predlog za predsednika SRJ, pa da se tek kroz najmanje sedam dana obavi izbor, kako je vazecim poslovnikom predvidjeno, Savezna skupstina je ceo postupak svela na jedan jedini dan. Ovom iznenadnom brzinom bio je neprijatno zatecen i koalicioni partner SPS-a, crnogorski DPS koji ni o cemu unapred nije bio obavesten. Drugo, prilikom izbora na mesto predsednika SRJ, Milosevic nije podneo nikakvu formalnu ostavku na raniju duznost predsednika Srbije, vec je samo uputio pismo predsedniku Skupstine Srbije, kao da je rec o nekakvom unutrasnjem administrativnom odnosu, a ne o ustavnom cinu. I najzad, svoje prve delatnosti na mestu predsednika Jugoslavije posvetio je razgovorima sa sefovima stranaka o uslovima predstojecih izbora u - Srbiji!

Slom alternativnih mogucnosti

Na drugoj strani, Slobodan Milosevic i celnici jos nekih jugoslovenskih republika sve su ucinili da sto pre skrse ovaj reformski kurs. Politicke vlasti Srbije, tih devedesetih godina, upale su u platni bilans zemlje i nezakonito digle, drugim recima ukrale, oko 2 milijarde dolara (gotovo trecina saveznog budzeta). Ova je kradja donela ogromnu materijalnu stetu, ali su glavne posledice Miloseviceve samovolje tek trebale da dodju - rat u Sloveniji, zatim u Hrvatskoj, potom u Bosni i Hercegovini. Jos jednom je, ali ovoga puta na najtragicniji nacin pokazao da ga ne zanimaju nikakve reforme, vec pre svega teritorijalna osvajanja na racun susednih jugoslovenskih republika.

Elementi vladalacke konstrukcije

Prisutnost snaga bezbednosti u javnom zivotu je tolika da je Srbija odavno dobila epitet policijske drzave. Gotovo nijedan veliki protestni skup ne prodje, a da policija ne premlati nekog demonstranta. Za vreme velikih ulicnih buntova gradjana i studenata 1991. i 1996/1997. bilo je i mrtvih i ranjenih. Na Kosovu je u martu 1989. godine posle jednostranog ustavnog ukidanja autonomije, u sukobu sa policijom nastradao 21 Albanac.

Kod nas se policija ne tretira kao organizacija za cuvanje reda i sprovodjenje zakona, vec kao faktor drzavne samovolje. Zato je i bilo mogucno da u jesen 1992. godine pripadnici promilosevicevskog Republickog MUP-a na prepad, u stilu pravog drzavnog puca, osvoje zgradu Saveznog MUP-a koju do tada jos nisu drzali pod kontrolom. Na ovu nevidjenu povredu Ustava, ni Skupstina, ni drzavni organi nisu se oglasili nijednom reci protesta. Jos jednom je, u stvari, potvrdjena precutna istina da policija nije tu da bi suzbijala kriminal, koji neobuzdano cveta na sve strane, nego da bi se obracunavala sa politickim protivnicima rezima.

Drzavni mediji, narocito RTS, drugi je stub mocne vladavinske konstrukcije rezima. Na Radiju i Televiziji je pocetkom 1993. izvedena drasticna cistka, kada je s posla izbaceno preko hiljadu nepozeljnih novinara i drugog osoblja. Represija je kasnije pogodila i citav niz medija po Srbiji. Najnoviji talas disciplinovanja novinara dosao je pred ove septembarske izbore zabranom rada 55 nezavisnih i privatnih radio i TV stanica. Na veliki pritisak domace i inostrane javnosti zabrana je privremeno povucena, ali mediji jos nisu dobili pismene garancije da ce svoj rad moci nesmetano da nastave i posle izbora. Za razliku od druge polovine DzIDz veka, a narocito prve decenije DzDz, kada je postepeno sirenje slobode stampe bilo znak politicke emancipacije Srbije, sada su na delu retrogradni procesi u kojima, za drzavne medije, vazi samo jedno pravilo: jedan vodja, jedna partija, jedna istina.

Ne treba zanemariti ni ono, na prvi pogled neupadljivo, kapilarno prodiranje rezima u sve pore drustva. Nema gotovo nijedne ustanove ili organizacije, bilo u administraciji ili pravosudju, u prosveti ili zdravstvu, u privredi ili sportu, na cijem celu nisu provereni kadrovi bliski vlasti. Taj princip sveopste i svemocne kontrole nad svim i nad svacim, koji je neprikosnoveno vladao prethodnih 45 godina, ostao je neokrnjen i u ovom poretku.

Prvi posao Milosevica, kada je dosao na vlast pre deset godina, bio je da ukine opstinsku samoupravu. Ovo je bio udar ne samo na jedno demokratsko pravo, nego i na civilizacijsku tekovinu. Danasnje opstine, po mnogo cemu, a narocito po ogranicenim finansijskim izvorima, pale su otprilike na nivo onih iz polovine proslog veka. Sve do sedamdesetih godina proslog veka opstinska samouprava nije postojala, a policija je imala pravo da zbaci kmeta. Zato se i govorilo da »kmetovi vise lice na kapetanske pandure, nego na opstinske staresine«. Danas nema pandura i kmetova, ali ima druge vrste rigorozne drzavne kontrole u kojoj republicka vlada moze arbitrarno i pristrasno da uvede privremene mere u opstini. Ona je to u prethodnom periodu obilato i koristila kada nije nalazila drugi nacin da smrsi konce opozicionoj opstinskoj vlasti. Sa ovim novim zakonom o lokalnoj samoupravi, koji je upravo u skupstinskoj proceduri, priprema se jos ostriji rez za opstinsku samoupravu. Njegov je cilj, a to i vlast tesko moze da sakrije, da se anuliraju izborni rezultati u cetrdesetak slobodnih gradova koje je opozicija osvojila na novembarskim izborima u Srbiji.

Srbija nad ambisom

Istina, siromastvo je bilo stalni pratilac naroda i u toku ove dve stotine godina moderne srpske drzavnosti. Ali je srpsko drustvo, narocito za vreme liberalnih i naprednjackih vlada, znalo da pribere snage oko nekih projekata reformi i privrednog prosperiteta. Jos u toku sedamdesetih godina proslog veka javljaju se izvesni znaci privrednog uspona. Osnivaju se novcani zavodi, stvaraju se proizvodjacka i potrosacka udruzenja, nastaju prve fabrike, regulisu se varosi. Osamdesetih godina reformska modernizacija drustva i drzave je jos znacajnija. Doneti su zakoni o sudskoj nezavisnosti, zakon o slobodi stampe i zakon o slobodi izbora i udruzenja. Osnovana je Narodna banka, zakljuceni su strani zajmovi i izgradjena je prva zeleznicka pruga.

Naravno, napredak je bio ogranicen na gradove, dok je selo za sve to vreme tavorilo u velikoj bedi. Zelenastvo koje je ekonomski upropastilo mnoge porodice i pojedince, bilo je toliko razvijeno da je postalo i cest literarni motiv. Ali, sve to, ma koliko strasno, ipak zvuci amaterski u poredjenju sa pljackom naroda danasnje Srbije, koju je, proteklih godina izvrsila ova drzavna vlast. Samo preko piramidalnih banaka Dafine Milanovic i Jezdimira Vasiljevica od naroda je izvuceno nekoliko milijardi dolara, koje ulagaci vise nikada nece videti. Kada joj je zafalilo svezih sredstava za finansiranje rata, drzava se upustila u novi hazard, svesno podsticuci nevidjenu inflaciju 1993. godine i tako iz naroda iscedila i poslednju deviznu rezervu. Racuna se da je u svim ovim hajduckim drzavnim operacijama ekonomski osteceno oko deset miliona ljudi. Posto i drzava i gradjani vec odavno grebu dno serpe ne bi li nekako preziveli, vlast je, nemajuci drugog izbora, nedavno rasprodala stranim firmama telefonsku mrezu za 1,5 milijardu DM. Pare su upotrebljene za smirivanje socijalnih tenzija, a jedan deo, kazu, za nova ulaganja. Nasuprot zvanicnoj propagandi koja na velika zvona razglasava ove investicije, strucnjaci logicno postavljaju jedno pitanje: kako ce ova preduzeca, buduci potpuno nelikvidna i nerentabilna, uopste moci da vrate pozajmljena sredstva? Posle zavodljivih prica o europolisu, kineskim cetvrtima, brzim prugama, silikonskim dolinama, to, ocigledno, nece biti poslednji projekat koji je potonuo u zivi pesak laznih rezimskih obecanja.

Od mnogih ekspertskih nalaza - gde je sada Srbija i sta joj dalje valja ciniti, najvise paznje privlaci procena grupe francuskih bankarskih strucnjaka, koja je, posle nedavne posete Beogradu, zakljucila sledece: »Srbija se moze uporediti sa malom, lose vodjenom firmom. Ona se u ovom trenutku nadvija nad ambisom. Zemlja i njena administracija nalaze se pred jednostavnim izborom: reforme ili potop«.

Najugrozenija - mlada generacija

Iz jedne nedavne ankete, koju je nas list sproveo medju najuglednijim zdravstvenim radnicima, proizlazi da je opste zdravstveno stanje naroda u zabrinjavajucem opadanju, ali su mladi ljudi najugrozeniji. Pre osam godina bilo je samo deset odsto nedovoljno uhranjene dece i to sa blazim stepenom neuhranjenosti. Na pocetku ove godine broj pothranjene dece, i to sa vecim stepenom pothranjenosti, popeo se na 20, pa cak i 25 odsto. Zbog nedovoljne ishrane, danasnja deca, a narocito sedmogodisnjaci, po nekoliko su santimetara niza od svojih vrsnjaka pre devedesetih godina. Anemicne dece ima i do 80 odsto. Oko 17 do 18 odsto mladica koji dolaze na regrutaciju je pothranjeno. U ovom nizu alarmantnih podataka najzad i ovaj lekarski nalaz: obim glave novorodjencadi se za poslednjih sedam godina smanjio za pola santimetra, dok su muska deca laksa za 150 grama, zenska cak i za 300 grama.

Sve je to, dabome, posledica opsteg ekonomskog unazadjivanja zemlje. To, i te kako, utice i na demografske prilike. Krajem proslog i pocetkom ovog veka, u godinama relativnog demokratskog i ekonomskog progresa, Srbija je postigla najvisu stopu prirodnog prirastaja stanovnistva. Od 1 900 000 stanovnika 1884. godine stanovnistvo je 1910. poraslo na 2 900 000. Radjanje deteta u danasnjim prilikama je citav podvig skopcan sa nepremostivim materijalnim izdacima. Bez finansijske podrske citave sire porodice, gotovo nijedan mladi par danas ne moze se odvaziti da stvara svoje potomstvo.

Na vrhu lestvice nepismenosti

Obrazovanje i status visokih skola prica je za sebe. Jos 1837, zakonom o preustrojstvu Velike skole zajemcena je i njena autonomija, pa je pravo izbora rektora sa ministra prosvete preneto na profesorski kolegijum. Rektora Beogradskog univerziteta sada bira Savez u koji polovinu clanova delegira vlada, a drugu polovinu fakulteti, odnosno naucni instituti. Za univerzitete je, medjutim, ne manje vazno pitanje da imaju kreativne mogucnosti za naucna istrazivanja. U tom pogledu nasi univerziteti nisu autonomni jer njihovi projekti zavise od pogodbe s vladom, koja, na kraju, uvek ispadne jaca strana. Ova vrsta arbitrarnosti i proizvoljnosti dovela je do toga da nase nauke danas znatno i sve vise zaostaju za evropskim standardima.

Egzodus skolovanih

Tri prekretnicke dileme

Nasi odnosi sa svetom su danas na najnizoj tacki u toku cele ove skoro dve stotine godina duge drzavnosti. Dok je bila vazalna knezevina, Srbija je imala bolje odnose sa stranim zemljama i uzivala je njihovu blagonaklonost. Kasnije, u obe Jugoslavije ovaj se krug prijatelja sirio, potvrdjujuci se pobednickim saveznistvom u dva svetska rata. Nasa drzava, slicno Turskoj na pocetku ovog veka, danas je bolesnik na Balkanu koji, kao posle kolektivne totalne amnezije, treba ponovo da se uci demokratskim pravilima igre, postovanju gradjanskih i nacionalnih prava, lojalnom ispunjavanju medjunarodnih sporazuma, razdvajanju neduznih od odgovornih za ratne zlocine. Bez toga nema izlaska iz izolacionog geta i spoljneg kruga sankcija.

U unutrasnjim odnosima ceka nas citavo breme briga, a svaka od njih je s posebnim eksplozivnim nabojem. Izvlacenje privrednih kola iz gliba i obuzdavanje socijalnih napetosti, cega nema bez podvrgavanja rigoroznim medjunarodnim pravilima ponasanja, raskid s partijskom i vaspostavljanje demokratske i pravne drzave. Razresenje kosovskog cvora i naraslih autonomnih i samoupravnih teznji, sto pretpostavlja novo shvatanje partnerstva i unutrasnje tolerancije.

A sto se tice nase nove orijentacije u danasnjem vremenu i tu cemo svakako morati radikalno da raskrstimo s nekim dugotrajnim zabludama. Srbija je samo u ovom veku ratovala pet puta - 1912. s Turskom, 1913. s Bugarskom, 1914-1918. sa centralnim silama (Austro-Ugarska i Nemacka), 1941-1945. Jugoslavija sa silama Osovine (Nemacka i Italija) i ponovo Srbija od 1995. do 1995. sa Slovenijom, Hrvatskom i Bosnom i Hercegovinom, bez obzira sto nase vodjstvo tvrdi da u tom ratu nismo ucestvovali. Kada bi se zrtve svih ovih ratova zajednicki zbrojale ispalo bi da se samo u ovom stolecu citava jedna mala Srbija nasla na groblju. Naravno, nasi su raniji ratovi bili vecinom oslobodilacki i odbrambeni, ali je problem u tome sto su drzavna vodjstva, uz podrsku uticajnih intelektualnih krugova, kroz duge decenije neprekidno ucili narod da je smisao patriotizma u teritorijalnom sirenju. Te anahrone ideje da »Srbija gubi u miru, a dobija u ratu« nasle su svog slepog predstavnika i tragicnog izvrsioca upravo u Slobodanu Milosevicu. Pred buducnost sada svi zajedno izlazimo sa jednim pitanjem: hoce li Srbija smoci snage da u odnosu sa susedima i sopstvenim nacionalnim manjinama, umesto pretnje oruzjem, zraci trezvenoscu i sporazumevanjem?

Mozda je ove tri dileme na najlucidniji nacin sveo na jednu jedinu Jovan Skerlic, jos pre devedeset godina: »Sudbina Srbije zavisi od iskorenjivanja tog patrijarhalnog konzervativizma i reakcionarne demagogije, od koje dolazi sve sto je rdjavo ne samo u radikalizmu, no i u celokupnom politickom zivotu nasem. I sa te tacke gledista sa punim pravom se moze reci: demokratija u Srbiji ili ce biti evropska ili je nece biti".