Vise od strucne revije: Ogled o biografiji

Povodom »Jugoslovenske revije za medjunarodno pravo«, br. 1-2, Beograd 1996, ili: kako to umeju dobri pravnici

Jedna zanimljiva strucna revija i u njoj jedna nadasve uzbudjujuca biografija coveka duboko odanog nauci ponudili su povod za razmisljanje o strucnosti, posvecenosti pozivu, usamljenosti, povrsnosti, moci klanova i porazu profesije. Naime, proslogodisnji dvobroj Jugoslovenske revije za medjunarodno pravo posvecen je sedamdesetogodisnjici zivota i cetrdesetogodisnjem radu naseg poznatog strucnjaka za medjunarodno pravo, dr Milana Sahovica. Trideset autora iz zemlje i inostranstva, postovaoci i prijatelji Milana Sahovica, prilozili su radove. U njima se, kao u nekoj vrsti ogledala, reflektuje bibliografija radova Milana Sahovica, svedoceci o raznovrsnosti i sirokom interesovanju ovog naseg vrsnog strucnjaka. Uljudnoscu, simpatijama i profesionalnim uvazavanjem kojom zrace uvodna rec sada pokojnog dr Vladana Vasilijevica i biografija Milana Sahovica, koju je napisao dr Konstantin Obradovic, cine da ova revija toliko odudara od sirovosti svakodnevice da citalac stice utisak da pred sobom ima starinske tekstove iz nekih proslih vremena i da slusa glasove iz velike daljine.

Tako Vasilijevic pise o »jednoj zivotnoj prici ciji se sadrzaj moze sazeti na najlepsi nacin: posvecenost nauci i zatocenistvo postulatima profesionalne cestitosti i ljudskog dostojanstva«. Obradovic nas, pak, uvodi u jednu drugu problematiku, koju je Vasilijevic u citiranoj recenici samo naznacio. Sahovic je diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde je doktorat stekao u tridesetoj godini disertacijom o kodifikaciji medjunarodnog prava, cijim ce se problemima baviti celog zivota, neposredno ucestvujuci u uoblicavanju niza univerzalnih ugovora i konvencija.

Vojin Stojic

Karijeru je zapoceo 1948. godine u tek osnovanom Institutu za medjunarodnu politiku, a zbog doprinosa afirmaciji te institucije smatra se njenim osnivacem. Institutu je ostao veran uprkos raznim mogucnostima koje su mu se pruzale. Sahovic je stvorio i Centar za medjunarodnu politiku i privredu, kojeg, nazalost, vise nema. Mladje kolege Milana Sahovica zbog pedagoskog i nesebicnog rada smatraju za svojevrsnog »meneur d'hommes«, pise Obradovic. Iako su mnogi mladi kadrovi Instituta doktorirali vodjeni njegovom pazljivom rukom, nikome nije bio zvanicni mentor ili clan komisije. Takav odnos Pravnog fakulteta prema Sahovicu bio je vise nego neuobicajen, a »krunisan« je toliko jakim otporima kada je Sahovic pre dvadesetak godina pokazao nameru da predje na Pravni fakultet, da se ovaj strucnjak okanio tog posla. Za razliku od domacih etabliranih grupa, kolege u inostranstvu veoma su uvazavale Sahovica pa su ga birale u komisije (Sorbona, Zeneva) vec i zbog cinjenice sto su kandidati za doktorat samo pripremali tezu pod njegovim mentorstvom.

Nase naravi, pise dalje Obradovic, sprecile su Sahovica da postane sudija Medjunarodnog suda, uprkos velikom ugledu koji je uzivao u Ujedinjenim nacijama. Mada od mladosti komunista (rodjen u uglednoj gradjanskoj porodici), Milan Sahovic nikada nije pripadao »nomenklaturi«, istice Obradovic iznoseci intimno uverenje da je to bio razlog sto Jugoslavija nije istakla Sahovicevu kandidaturu. Kao sto nije bio pripadnik komunisticke »nomenklature«, Sahovic nije pripadao ni koterijama i grupama na suprotnoj strani, u kojima se imidz cesto gradi na odnosu inferiornosti i malih zajednica u kojima se zna ko je gospodar a ko famulus. Odbio ga je Pravni fakultet, ali ne samo on. Sahovic je dva puta bio predlagan u Srpsku akademiju nauka i umetnosti, ali je ona smatrala da nije dostojan njenih redova. Cenjeniji u inostranstvu nego u Srbiji, Milan Sahovic je predavao na uglednim univerzitetima van zemlje, dva puta (1972. i 1986.) drzao je kurseve na Haskoj akademiji za medjunarodno pravo, najprestiznijoj ustanovi u svetu na kojoj se predaje ta oblast prava. Njegov doprinos na uoblicavanju medjunarodnog prava vrednovan je u svetu tako sto je 1977. godine izabran u Institut de droit international, svojevrsnu akademiju nauka za medjunarodno pravo, kao i u Institut za medjunarodno humanitarno pravo u San Remu. Ovaj ugledni strucnjak nikada nije primio nijednu zvanicnu nagradu u zemlji.

Na kraju citanja ovakve biografije neke stvari koje izazivaju cudjenje postaju logicne, kao sto je na primer pojava »dvorskog pravnika«, nasuprot casnih profesionalaca i cestitih ljudi.

Olivija Rusovac