Na stranputici istorije

Milenko Markovic: »Srpsko pitanje izmedju mita i stvarnosti«, izdavac Beogradski krug, 1997.

Oduvek se vrednost publicistickih radova merila po tome koliko su u stanju da izdrze probu vremena. Milenko Markovic, autor nedavno izasle knjige Srpsko pitanje izmedju mita i stvarnosti, moze da se pohvali upravo ovom vrstom istorijske satisfakcije. U knjizi je sakupljeno pedesetak priloga - od kracih, hronicarskih, do analiticki produbljenih eseja - koji su objavljivani u poslednjih deset godina u raznim listovima, najvise u Borbi (kasnije Nasa Borba). U tim gotovo dnevnim reagovanjima na aktuelne dogadjaje, paznji ovog publiciste sirokog raspona interesovanja, ne izmice nijedna tema od znacaja za politicki zivot bivse Jugoslavije i danasnje Srbije: nedostaci i sanse nekadasnjeg federalistickog ustrojstva, ozivljavanje i snazenje nacionalistickog mita, sto je dovelo do rata, istorijski koreni sadasnjih dogadjanja, uloga nacionalnih i politickih elita, pa sve do argumentovanog razmatranja mirnog alternativnog raspleta krize umesto ponudjene ratne opcije.

Neosporno najveca vrednost Srpskog pitanja izmedju mita i stvarnosti nije u pukoj deskripciji onoga sta nam se svih tih godina dogadjalo, pre svega u tome zasto nam se to dogadjalo. Markoviceve ocene pre svega precizno dijagnosticiraju stanje federalizma nekadasnje SFRJ sto je, krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih, i bilo polazna tacka krvavog raspleta jugoslovenske drame. Njegove procene iz tog vremena apsolutno su sacuvale aktuelnost i do danasnjeg dana: Prvo, »Jugoslavija je, nakon Titove smrti i raspada SKJ, mogla mozda da prezivi samo kao neki oblik asocijacije drzava koji daje veci stepen samostalnosti republika, nego sto im je davao Ustav iz 1974. godine«. I drugo, da se u politickom ustrojstvu tadasnjeg federalizma »ispravi krupan defekt« po kojem su »zanemareni i drustvo i gradjanin, kao pojedinac«. Nazalost, na srpskoj strani nije bilo »uvazavanja takve realnosti«.

U toku serije razgovora republickih celnika devedesetih godina o mogucnoj novoj kompoziciji federalnih odnosa »srpske vlasti... odbijaju nekoliko ponuda za mirno resenje jugoslovenske krize: asimetricnu federaciju (ponuda Slovenije), konfederaciju (ponuda iz Hrvatske) i konacno savez suverenih drzava, koji su zajednicki predlozili bosansko-hercegovacki i makedonski predsednici Alija Izetbegovic i Kiro Gligorov. Srpska vladajuca struktura htela je ili federaciju, sa dominantnom ulogom Srbije, ili Srbiju, ali ne u tzv. avnojevskim granicama, vec u novim drzavnim granicama, koje bi obuhvatale i teritorije sa srpskom vecinom u Hrvatskoj i BiH (platforma 'svi Srbi u jednoj drzavi')«.

Drzavni vrh Srbije i dobar deo naroda bili su vec uveliko obuzeti idejom velike Srbije. Povodom toga zasluzuje da bude citirana jos jedna misao koju je Milenko Markovic izrekao 1990, dakle jos pre nego sto je rat poceo: »Kad nacionalizam postane drzavna politika, nacionalno pitanje se pretvara u ratno pitanje«. Sudbinu bivse Jugoslavije Markovic vidi i kao svojevrsni istorijski paradoks: »Savez komunista koji je svoj uspon na vlasti ostvario pobedom nad nacionalizmom, internacionalisticku legitimaciju zamenjuje nacionalizmom, kao novim legitimitetom svoje vlasti. Vladajuce elite, nastale iz njegovog raspada, nisu bile zainteresovane za demokratsku reformu drustva, vec im je u prvom planu bilo nacionalno pitanje i drzavna prekompozicija zajednicke jugoslovenske drzave«.

Ostajuci veran svom gledistu o uzrocima tragicne sadasnjosti i neizvesnoj buducnosti, Markovic u jednom svom prilogu iz 1995. postavlja ovakvo zanimljivo pitanje: »Kako izaci iz ove istorijske unazadjenosti? Izlazi zasigurno nisu ni u jugonostalgiji ni u socijalnostalgiji. Nadajmo se da su sa ovim tragicnim ratom, dakako uz visoku cenu, konacno pokopane dve velike istorijske zablude o srpskom jugoslovenstvu i o velikoj Srbiji koje su srpski narod odvele na stranputice istorije. Samo demokratijom mogu se pobedjivati konzervativni tradicionalizam, mitomanija i nacionalizam«.

D. I.