Mracna, porazavajuca istost

Sa zakasnjenjem sam procitao - ali, vreme tako malo znaci na nasim prostorima, ono je gnjecavo, i uvek isto, donosi sve, samo ne promene ni u nasem stavu, ni u misljenju - clanak »Cudan durbin Bogdana Bogdanovica«, potpisan sa N. P., pa uzimam sebi slobodu pretpostaviti da ga je napisao uvazeni urednik Republike, gospodin Nebojsa Popov. Drzeci se dobrih obicaja, pokusacu razgovarati sa N. P., zeleci da i ja kazem poneku o cudnoj poziciji srpske opozicije, danas i ranije, i o zamucenom pogledu, iz inostranstva. Sa stanovista da se, u Srbiji, i na Balkanu, vreme ne menja, vec mulja, da trajanje, prolaznost, da licni stavovi i osecanja drustvene i ljudske odgovornosti imaju drukcija, sasvim mutna, mracna znacenja nego u ostatku sveta.

Zamera N. P. uvazenom arhitekti, koji vec godinama zivi u carstvujuscoj Vienni, kako bi rekao Crnjanski, a ipak na privremenom boravku, da je nesto pobrkao kada tvrdi da nema razlike izmedju vladajuce stranke i opozicije, da je sve to jedan zamuceni pogled, ili durbin, coveka koji ne vidi iz te srednjoevropske daljine sve te nijanse, ogromne otpore koji vladajuci rezim ima u samoj Srbiji, a osobito u Beogradu.

Pa navodi, svakako divljenja dostojne, napore Gradjanskog saveza Srbije, Centra za antiratnu akciju, pa i samog lista Republika, koji vec godinama vodi borbu protiv stihije straha, mrznje i nasilja, i koji je nedavno objavio zbornik analitickih ogleda Srpska strana rata, zapazenu knjigu koja upravo osporava Bogdanovicevu tezu - tvrdi N. P. - da u Beogradu svi jednako misle.

Uz sve postovanje koje imam za napore ovih institucija, a pre svega casnih pojedinaca, koji dosta zorno svedoce o postojanju, makar u zametku, druge Srbije, moram priznati da delim misljenje B. Bogdanovica; pogled iz inostranstva, iz tudjine i iz daljine, jeste neka vrsta fokusiranja, nesto sto potresno citave politicke, ljudske, kolektivne i pojedinacne naravi svodi na pravu meru. Ne mora se biti do grla u blatu da se oseti njegova ustajalost, njegov zadah.

Arsic

Postoji, istina, otpor, pa i opozicija, ona ozbiljna i stvarna, vladajucem rezimu, ona je postojala uvek, i za vreme rata i u toku ovog traljavog mira, i u misljenju pojedinaca i u prigusenim energijama naroda i gradjana, pa opet to nista nije izmenilo mracnu, sumornu istost desavanja, istost koja srpsku politicku zbilju trajno boji u sivilo. Zar je za to potreban neki drugi dokaz od samoizbora S. Milosevica i njegovog samopostavljenja na celo Jugoslavije, o upornom opstojanju, pa cak i snazenju njegove satrapije? Stavise, izgleda nama, posmatracima tih desavanja, iz inostranstva, za koje samu grozu predstavlja i pomisao da smo tamo, u onespokojavajucoj svakodnevici Beograda, i Srbije, da se stvari odvijaju nagore, da Srbija tone u unezverenosti, da gubi ne samo energije, nego i krvi, a sto je najvaznije, vreme koje je najskuplje, i perspektivu koja je potpuno zamagljena, na pragu novog veka, a ne pogled B. Bogdanovica, iz tudjine.

N. P. je, nema sumnje, razborit covek, i najmanje mu je stalo do samozavaravanja. Stvaran, dubok, znacajan gradjanski otpor koji nudi nadu da Srbija nije potpuno potonula u mrak, da u njoj tinjaju energije koje ce jednog dana eksplodirati, gotovo da ne postoji, jer ne menja bitno samu sumornu zbilju Srbije. Objektivno, Srbija se nasla izmedju Seseljevog odvratnog, ciganjskog fasizma i Milosevicevog drskog, uzurpatorskog despotizma, bez tipa i karaktera, bez idejnih, moralnih i duhovnih osnova, a Beograd, i fizicki zatvoren, i pritisnut sa dva kraja, sa zapadne i istocne strane, kao u kljestima ta dva coveka, te dve - ne bih se usudio reci: filosofije, jer degradiram sam pojam promisljanja sveta - vec dve destruktivne pragme, i to na pragu novog veka...

To, sigurno, na dobro ne sluti a kamoli da utehom moze ispuniti coveka, dobronamernog, a lucidnog posmatraca kakav je B. Bogdanovic - istost o kojoj govori samo je poruka ocajanja; diversifikacija koja se nadaleko cuje, i oseca, bila bi prava vest iz Srbije, sto bi doleprsala do carstvujusce Vienne - osobito ako se ima u vidu da je i srpsko javno mnenje upravo podeljeno, da ne kazem zarobljeno izmedju tih kljesta. Ne vidi B. Bogdanovic finese, ne vidi ona fina gibanja sto ipak znace kako demokratski duh Beograda, i Srbije, nije umro? Mozda, ali je vazno, menja li to bitno politicku sliku Srbije?

On, cenjeni N. P., odbija shvatiti da je Srbija mrtva, a taj nas, voljeni Beograd, tek je malo jeknuo kada je Milosevic drsko uzurpirao vlast i zaseo na jugoslovenski tron, jeknula je kao sto se tek slabim uzdahom oglasi moribunt, pred izdisanje.

Neka mi N. P. oprosti, kao i B. Bogdanovic, greh neobavestenosti, ali nisam cuo da su ni g. Vuk Draskovic, ni g. Zoran Djindjic, ni gdja Vesna Pesic podneli izvestaj, ili tacnije, da su zatrazili oprost ili izvinili se tim istim Beogradjanima, cije su nade proigrali, cije su energije zloupotrebili.

Ne, nista od toga nisu uradili, posvadjali su se, nisu uspeli raspodeliti vlast izmedju sebe i ministarske resore, delovali su u ime svojih stranaka, i glasaca, a svadjali su se celni ljudi, po principu komitetskog odlucivanja, ne osecajuci se duznima toj javnosti da o svojim raskolima, razilazenjima, o svom stavu naspram Beograda i Srbije, u ime makar i najtemeljnijeg, inicijalnog gradjanskog postenja ili licne savesti kazu koju rec objasnjenja, ili pravdanja.

Onda, pitao bih cenjenog N. P. u cemu je razlika izmedju opozicije i vladajuce stranke? Isto im je politicko ponasanje, isti nacionalni ciljevi, isti vrednosni sistem, ista zelja za vlascu, ista manipulacija javnoscu i biracima, isto nepostovanje tog naroda u cije, navodno, ime nastupaju i za cije se interese bore. Svi ti slobodni intelektualci, ta druga Srbija, demokratski, antiratni, liberalni ili ih kako god vam drago oznacavali, forumi, u ovoj i ovakvoj Srbiji, sa ovom i ovakvom opozicijom, samo je egzotican zacin, miris u jednolicnom zadahu blata u kojem je Srbija, do ociju.

Treba se setiti koliko je devetih martova, Vidovdana i Djurdjevdana, Bozica i Uskrsa, uspenja sv. Bogorodice i njenih padova, koji su bili oznacavani kao datumi prevratnicki, pada ove tiranske, Miloseviceve vlasti, proslo a da se nista nije dogodilo; tacnije, da je sve postajalo gore i beznadnije. Proroci su danas nistavni fantasti, oni su dvorske lude tiranske politike, bez onog subverzivnog duha dvorskih luda, proroci danas ne umiju otrpeti ili u prvi plan istaci svoju smesnost, duh razgradnje vrednosti, poigravanja tabuima koje namece vlast i njena ideologija.

Nije sasvim u pravu N. P. iako je njegova ljutnja razumljiva ali ne i opravdana. Morao bi, svakako, shvatiti da se ne radi o zamucenoj slici ili pogresno odabranom fokusu, vec o cinjenici da je u Srbiji, odavno, valjda sa dolaskom Milosevica na vlast umro duh finese, da su fasizam i despotizam, ciganjski fasizam i balkanski despotizam odneli pobedu i jos dugo ce muciti, vampirski, i Beograd i Srbiju, ostavljajuci iza sebe pustos. Mozda je u pravu Luj Blan koji je, u drugoj, ali slicnoj situaciji, ukazao na sumnju da je mozda potrebno iziveti sve najgore mogucnosti da bi se krenulo napred. Otuda, taj prividno zamuceni pogled, iz daljine, zapravo porazavajuce slika mracne istosti, kao kada se, umesto posmatranja nebeskih maglina, zagledamo u valjanje blata.

Miodrag Rackovic