Otvoreno pismo Svetom arhijerejskom saboru

Internetsko izdanje Radio B-92 od 29. juna donelo je kratku izjavu mitropolita Amfilohija Radovica u kojoj on obavestava javnost o svojoj zelji da Srpska pravoslavna crkva istupi iz Svetskog saveta crkava. Jedini razlog za takvo istorijsko resenje koji mitropolit navodi je njegovo neslaganje sa drugim clanicama Svetskog saveta crkava da se dozvoli vencanje parovima istog pola, jer su to, kako on kaze, protivprirodne stvari. Svakog Srbina trebalo bi da vrlo ozalosti eventualno napustanje te visokomoralne i demokratske svetske hriscanske organizacije, narocito u ovom istorijskom trenutku kad nam je svaki prijatelj dobrodosao. Ima mnogo ironije i hipokrizije u recima mitropolita Amfilohija, jer to govori jedan monah, u ime muskaraca Sabora ciji se zivot i odvija van opste ljudske norme, tj. na protivprirodan nacin. S obzirom da je poznato da medju monasima svuda u svetu - a to je istorijska tradicija - postoji vrlo visok procenat homoseksualaca, to onda znaci da je u pitanju neki drugi razlog za moguce napustanje Svetskog saveta crkava. O tom drugom, za njih daleko vaznijem razlogu, diplomata-mitropolit Amfilohije zna da nije pozeljno govoriti u javnosti. A evo o cemu se radi: sve veci broj crkava u Svetskom savetu crkava poceo je da dozvoljava zenama da postanu svestenici, tj. svestenice, te da se na taj nacin bar donekle izjednace sa muskarcima, tj. da povrate polozaj koji su imale u toku vise od prva tri veka hriscanstva. Da se podsetimo: cim je hriscanstvo postalo zvanicnom religijom u IV veku, muskarci su odmah obezvlastili zene u crkvi i stavili ih u podredjen polozaj. U tom grmu, dakle, lezi zec, a ne u mitropolitovom navedenom razlogu koji je iznet samo da zavede publiku (iako bi za njih, nazalost, i njegov razlog izgleda bio dovoljan za tu drasticnu odluku).

S. Mihajlovic

Vladari nase crkve postali su vise politicari nego pastiri. U toku poslednje dekade procitao sam u srpskim crkvenim casopisima ovakve dve izjave, koje parafraziram: onaj ko nije svetosavac, ne moze da se smatra Srbinom i onaj ko se ne krsti (sa tri prsta), ne moze da bude Srbin. (Prva je nastampana u casopisu Hilandar, a druga pre jedno godinu dana u kanadskom Istocniku. Nigde nisam procitao zvanicnu ispravku tih izjava. Mozda je doslo vreme da se to ucini da bi nepravoslavni Srbi znali svoj polozaj, bar u tom pogledu.)

Danas kad znamo postanak i istoriju svih hriscanskih dogmi, kad znamo i bolje razumemo volju za moc i odrzavanje na vlasti, danas posle svih grozota koje su ucinjene u ime hriscanstva, samo oni koji imaju zatvoreno srce, oci i um, samo oni koji neopravdano uzimaju sebe isuvise ozbiljno, i samo oni koji srljaju u propast u ime neke nepostojece nebeske Srbije i u ime jedino ispravnog tumacenja hriscanskih dogmi - te sa sobom vuku u propast i svoj narod - samo takvi mogu i dalje da insistiraju - na nesrecu svih nas - na odrzavanju tragicnog, neopravdanog i neodrzivog statusa ljuo.

Preko ovog pisma molim sve one Srbe - ako takvih ima - koji se slazu sa gornjim da nadju nacina da uticu na Sveti arhijerejski sabor da zadrzi Srpsku pravoslavnu crkvu u Svetskom savetu crkava; da traze da izjednace zene sa muskarcima u sluzbi i u rukovodjenju Srpskom crkvom; da imaju jedan zaista hriscanski (sto znaci i demokratski) odnos prema svim rasama, prema clanovima svih etnickih i religioznih grupa, prema pripadnicima oba pola i svih seksualnih orijentacija (jer je sve od Boga!), i prema zenama i muskarcima svih nivoa obrazovanja i bogatstva. Isto tako molim bilo koga iz Svetog arhijerejskog sabora da mi javno ukaze na netacnosti u ovom mom pismu, da bih se i ja malo prosvetio i omoralio.

S dubokim postovanjem,

Vladimir Milicic
Professor Emeritus Njestern Njashington University