Ideje s pocetka ovoga veka*

Vera u zivot

Danas se narodi ne grupisu po religiji; istorija i filologija, arheologija i paleografija danas ne resavaju o nacionalnim sporovima; prvu rec danas vode realne potrebe, realni uslovi zivota jednoga naroda. Manje jedinice nacionalne, u velikoj borbi koja se vodi, same za se ne mogu opstati i napredovati, i one, mesto borbe za opstanak, stvaraju udruzenja za opstanak. Iz pokrajinske anarhije kristalisale su se velike drzavne aglomeracije: Saksonac i Bavarac, Malorus i Velikorus, Francuz sa severa i Provansalac, Lombardjanin i Kalabrezac danas su lokalna imena. I tako je moralo biti; u tome je bilo pitanje biti ili ne biti!

Te tako proste i pojamne istine mi mali, budzaklijski narodici nikako ne mozemo da shvatimo. Iz iste materije od koje bi se na Zapadu napravio jedan zdrav i snazan narod, kod nas se stvorilo tri ili cetiri slaba narodica, pretenciozna, netrpeljiva, iskljuciva, slepa prema rodjenim interesima. Borba koju vode medju sobom to je apsurd koji se jedva moze pojmiti, komedija isto toliko zalosna koliko i smesna. [...]

Valjalo bi se jednom za svagda oduciti od onih plesnivih fraza o staroj slavi, pradedovskim kostima, Dusanovu carstvu, srpskim guslama i vili Ravijojli. Jedan narod ne zivi od retorike. Time su se u svom neradu ljuljuskala starija pokolenja, koja nam daju u nasledje ovakav haos i nazadak u mnogim granama. Jedan patriotski list nosi neverovatan, potpuno fantastican naslov: Nasa proslost! Nasa proslost, kao da je organ kakvoga arheoloskog drustva, a ne jednoga naroda koji grca mozda u poslednjim borbama, i koji nije siguran da ce odrzati svoje mesto pod suncem u strasnoj borbi za opstanak. Nasa proslost, danas, kada su se tolika zla skovitlala na srpski narod, kada ima da se odrzi borba za osnovna prava opstanka protiv siromastine, protiv degeneracije, protiv neznanja, protiv alkoholizma, protiv raseljavanja. [...] Nesreca je nas malih naroda bila sto nas je DzIDz vek zatekao u ropstvu, u nevolji i bedi, sto nam je sadasnjost bila crna, i sto nismo imali snage da pogledamo u napred, no smo ostali hipnotisani uspomenama iz proslosti. Da se probudi nacionalno osecanje, svest i ponos; da se ova amorfna masa podigne na stupanj naroda, obratilo se proslosti, staroj slavi, pobedama srednjovekovnih vladara. Prvu rec su imali istorici i filozofi, istorijske uspomene uzete su za ideal buducnosti, jezicne zackoljice imale su da stvaraju nacionalnu osobenost, udarilo se putem istorizma i nacionalnoga romantizma. Na taj nacin doslo se do besmislice: da se vera u zivot trazi u grobovima, i da proslost ukazuje pute sadasnjosti i buducnosti.

Nije se narodu govorilo: kao i svi drugi, zato sto zivis, zato si covek i svesno stvorenje, i ti imas prava kao i svi ostali, da opstanes, da se razvijas da sto bolje zivis, kao ravnopravan clan ljudske zajednice, da ides do punog razvica i do pune slobode. Umesto reci inicijative i vere u zivot, pozvala se u pomoc epigrafika i heraldika, srednjovekovno vitestvo i prasljivi pergamenti, vaskrsao se i Dusan, i Simeun, i Zvonimir, pustile su se opasne ideje da se ti dani daju i trebaju povratiti, i narodi koji nista nisu imali, koji su trebali da izvojuju osnovna covecanska i politicka prava, bitno pravo na opstanak, opijali su se ludim imperijalizmom, manijom za velicinom, u svim tim orgijama ugrejane maste romanticarske.

Aleksandar Zarin

Vaspitanje volje

Politika, ne zanat ili sport, no bavljenje javnim poslovima, duznost je svakog razvijenog i savesnog coveka, i svakodnevno iskustvo je pokazalo da se iz »neutralnih« ljudi, to jest onih koji nemaju svojih uverenja i interesovanja za javni zivot, uvek regrutuju najbezobzirniji pomagaci svakih reakcija. [...]

Kod nas Srba ta slovenska apaticnost i pasivnost jos je pojacana uticajem orijentalskoga fatalizma. Na nasu neizmernu nesrecu mi smo cetiri ili pet vekova robovali pod jednom orijentalskom rasom. I turski javasluk i muhamedanski ksmet ostavili su jaka traga na nasem narodnom karakteru. Na nasu slovensku pasivnost nakalemljen je orijentalski fatalizam - i po osobinama nase rase i pod uticajem spoljnih prilika, mi smo postali jedan narod, cija se energija uvek samo pokazivala na mahove, koji u radu ne pokazuje istrajnost, koji jos nema onoga sto moderne narode cini cini jakim i velikim: licno pregnuce, istrajnost u radu.

Mozda nista nije zalosnije no promatrati nas javni i dusevni zivot poslednjih nekoliko desetina godina. Ako bi se htela da dâ kratka karakteristika dusevnoga stanja danasnjega Srbina, moglo bi se reci da on racuna pre na sve i na svakoga samo ne na sama sebe. Godinama su nasi politicari, nasi listovi, celo nase javno mnenje, ocekivali spas srpskoga naroda od nepredvidjenih politickih katastrofa, od dobre volje careva i kraljeva i od resenja kabineta i kongresa. [...]

Licna i narodna inicijativa

Nas mudri i dobri ucitelj Dositej Obradovic prvi je video koliko je nacionalno opasno ostavljati zenu u tami, i prvi je trazio da se srpska zena podigne do svesnog i razumnog zivota. On je uzvikivao svojim suvremenicima: »Nek se ne uzda ni jedan narod doveka k prosvesteniju doci, u kojemu zene u prostoti i varvarstvu ostaju«. [...]

Ne moze se reci, gospodo iz vecine, da svaki onaj koji ne misli kao vi nije patriot. Jedan od vasih poslanika rekao je da oni koji su se poslednjih izbora borili protiv Radikalne stranke, to su cinili za racun neke tudje drzave, trosili tudjinske pare. Kad bi se redjala sva imena onih ljudi koji su u vladinom listu osumnjiceni kao nepatrioti, to bi iznelo jednu citavu veliku knjigu. Ali nije dovoljno, gospodo, reci da je nepatriota svaki onaj koji ne govori kao vi. Valja priznati da danasnje stanje izaziva duboko nezadovoljstvo, i to na svim stranama, i vi mozete govoriti kako hocete, mozete braniti ovoga ili onoga kapetana, smenjivati ovoga ili onoga sumara, zlo je tu, ono je duboko usadjeno, i to zlo truje organizam svih nasih politickih stranaka i cele nase zemlje.

A kad je rec o socijalnoj borbi koja se pocinje voditi i u nasoj zemlji, mi se necemo isticati ni kao branioci jedne klase ni kao branioci druge klase, mi necemo braniti iskljucive interese radnika ni iskljucive interese poslodavaca. Iznad interesa pojedinih staleza mi cemo voditi racuna o interesima celine, o interesima cele zemlje. Izmedju dve krajnje struje koje se bore, jedne koja propoveda socijalnu revoluciju i druge koja se zaglibljuje u socijalnu reakciju, mi smo odlucno za razuman i pouzdan socijalni napredak.

Moma Stevanovic

Protiv partizanije

U Skupstini je bilo reci o zlostavljanjima i ubijanjima koja su se u ratu desavala. Cinjenica je da su cele cete i celi eskadroni bili batinani; cinjenica je da su ljudi iz sumanutoga besa bili ubijani. I najstrasnije je u celoj stvari da krivce za to nece nikakva kazna stici. Ako je zemlja odista ustavna i nacionalna drzava, ostrim kaznama za ovaj mah, strogim uredjenjem za buduce, trebalo bi preseci sve te necovecne i gnusne zloupotrebe nad cascu i zivotom oruzanih srpskih gradjana.

Gospodo, sudbina je stranaka koje vise ne drze programi ni istinsko poverenje narodno da drzavu stave u svoju sluzbu. Ono sto mi danas imamo u Srbiji to nije parlamentarni rezim, to nije ni partijski rezim, nego je to partizanski rezim. [...]

Vi mozete produziti vladanje sistemom partijskog pritiska, izazivanja i iskljucivim zadovoljavanjem svojih partijskih interesa. Vi mozete i dalje postupati sa Srbijom kao da ste je na sablji dobili, kao da je ona vas spahiluk. Ali takav vas rad ukoliko bude gori, utoliko ce nam pre doneti oslobodjenje od vase partijske tiranije. Takvim radom vi cete dici buru, koja ce doci i slistiti vas mnogo brze no sto vi mislite.

*) Iz: Jovan Skerlic, Feljtoni, skice i govori, Prosveta, Beograd 1964, str. 35, 83, 85-86, 92-93, 120, 273, 275-276, 281, 311, 327, 386, 389, 403, 405.