Kradja i prekradja trona

Rasko Dimitrijevic

I Crna Gora sve vise lici na uzburkani antitet, kao sto je u proslom broju Republike primeceno za »entitet« RS. Najburnije je oko vrha vladajuce partije kao posvecenog trona oko kojeg se otimaju sukobljene grupacije, bez odvaznosti da se uoblice u legalne frakcije ili stvore nove, razlicite stranke. Zbog toga ova otimacina izgleda kao kradja i prekradja »svetoga grala«, u stvari, glavnog stuba partijske drzave. Sve bi to, reklo bi se, bila obicna farsa, da sukobljene strane ne potezu podupirace tog trona - policiju i vojsku - i da ne mobilisu i naoruzane kortese. Farsicno bi bilo ako bi makljaza medju dinastijasima ostala njihova privatna stvar, ako bi samo njih kostala, kada ne bi pretilo nesagledivo prosirenje tuce i meteza.

Ako se od rigidne vladajuce partije tesko moze ocekivati nenasilan rasplet sporova i sukoba, ocekivalo se od demokratske opozicije da ponudi realnu alternativu metezu. Takvo ocekivanje je tim vece ukoliko se ozbiljno uzimaju najave da nastaje sve snazniji savez stranaka demokratske opozicije. Medjutim, izgleda da i vladajuca partija i opozicione stranke imaju zajednicku matricu u politickoj i socijalnoj tradiciji - plemenskoj i autoritarnoj - od koje se jos niko nije dovoljno emancipovao.

Haosmajstorima, kako bi rekao Misa Stanisavljevic, bas i godi metez. Meteznost na obema stranama vodi u vanredno stanje, a u njemu slede vanredne mere. A tu se zna ko je - jaci. Tako nesto vec mozemo da pratimo »uzivo« u RS, gde se, prema poznatim azijskim i africkim modelima, vec govori o »trupama vernim« ovoj ili onoj komandi. Fale jos hajduci, harambase i dolicna bulumenta. Zavadjene i sukobljene strane, nespremne za legitimisanje istinskim i produktivnim razlikama, utoliko vise lice na puke kradljivce retkoga dobra - trona, ne samo u Crnoj Gori. Tako nesto samo naivne moze da trone.

Vasilije Popovic