Bosna nije umrla zbog onih koji je vole

Zeljka Basic

»Od aprila 1992. godine hocu da umrem. Nisam umro samo zato da ne bih povrijedio one koje volim«, rekao je sarajevski pesnik Izet Sarajlic pocetkom septembra 1997. u Crikvenici (Hrvatska) na Letnjoj skoli za demokratiju i socijalnu pravdu koju su cetvrti put organizovali Hrvatsko i americko udruzenje za prelaz ka demokratiji (TOD).

Najvise strpljenja skolaraca iz nevladinih organizacija, sindikalista i medija potrosilo je proricanje o buducnosti BiH. Sve je natkrilio utisak da su Sarajliceve reci bile upucene Bosni. BiH je, kako rece Gajo Sekulic, profesor iz Sarajeva i postratno i posle komunisticko i postjugoslovensko drustvo, koje ne daje prostora civilnom drustvu. Nekoliko socijaldemokratskih stranaka u BiH ne moze pridobiti birace aktiviranjem socijalnih pitanja, a demokratska politicka opredeljenja u BiH, Hrvatskoj i Srbiji su kolebljiva prema etnickom ciscenju, odnosno prisilnoj asimilaciji, kaze Sekulic.

Jovan Divjak, oficir JNA, a penzionisani general Armije BiH danas radi u Fondaciji za ratnu sirocad BiH. Fondacija je u Federaciji BiH pronasla oko 3400 dece bez oba roditelja, 31 000 dece bez oca ili majke, 16 000 dece koja su invalidi. Kao bivsi oficir Divjak vidi danas u BiH tri nacionalne vojske, sudeci po sastavu i komandnom kadru. Vojska RS drzi 49 odsto teritorije BiH, Hrvatsko vijece obrane (HVO) 27 odsto, a Armija BiH kontrolira 24 odsto bivse BiH. To su jednonacionalni i jednostranacki ratnicki sklopovi. Svjetlana Fabijanic iz Unije bosansko-hercegovackih socijaldemokrata kaze da se od 98 stranaka koliko se u BiH prijavilo za lokalne izbore, 38 proglasava »socijaldemokratskim«, a medju njima ima i stranaka nacional-socijalistickog poimanja. Rezultate septembarskih lokalnih izbora u BiH Fabijanic prognozira na osnovu cinjenice da su od deset kantona u Federaciji BiH svega tri nacionalno sarolika. U RS nema ni toga. Desetak dana pre izbora u BiH minirana je katolicka crkva na bivsoj srpskoj sarajevskoj Grbavici. Zagrebacki Vjesnik, produzena ruka Pantovcaka je vest o miniranju naglasio na prvoj strani. Poruka je bila da eto Hrvati ne mogu ziveti ni sa Bosnjacima u Sarajevu, iz kojeg je vecina Srba otisla nakon rata. Vjesnik je tom prilikom zaboravio da 80 odsto korisnika pomoci koju je delila ova crkva za vreme rata nisu bili katolici. Mozda je i zbog toga zagrebacki profesor Ivan Siber govorio o »etnickom samoociscenju«, kada se »teritorija napusta ne zbog pritiska drugog naroda, vec na pritisak lidera iz vlastite nacije. JNA je u novembru 1991. naterala oko 50 000 Srba da napuste istocnu Slavoniju. Dve godine kasnije je HVO prisilio izmedju 15 000 i 30 000 Hrvata iz srednje Bosne da odu«, kaze Siber.

Alija Hodzic, sociolog iz Zagreba, uocava da od pocetka jugoslovenske krize Hrvatska ima dva opredeljenja prema BiH: »Jedan stav je podjela BiH sa Srbijom, drugi je da raspad Jugoslavije znaci Hrvatsku do Drine. Hrvatska oporba kritizira Tudjmana zato sto se dogovarao sa Milosevicem, a ne zato sto je ratovao u BiH«.

Tamara Kaliterna