Sic transit gloria mundi

Vest o smrti princeze od Velsa, na mocnim talasima elektronskih medija, je za tren obisla svet i zaista je »bacila u zasenak sve druge svetske dogadjaje«; prepuni novinski stupci najbanalnijih tirada o potamnelom sjaju britanske Krune »koja je ostala bez najlepseg dragulja«, cudna i neshvatljiva poredjenja, nisu samo banalna bajka, vec i losa nagrada jednoj nesrecnoj zeni ciji humanitarni trud nije ostao nezapazen - no, umorna nasa potrosacka civilizacija stvara bajke po svojoj meri. Takvim bajkama se i tesi, pa ipak i za suze miliona ljudi nad odrom nesrecne princeze treba imati nekog razumevanja; potreba za identifikacijom na nekom visem nivou je deo covekovih potreba. Ne znamo, i nikada doznati necemo da li je vrla pokojnica razmisljala o tome kako prolazi zemaljska slava, ali te reci izgovorene u kapeli Vestminsterske opatije nisu bile ni banalne ni suvisne. To je opomena zivima. Ostalo je bajka i »materijal« za novine, a novine su je - govori se - i ubile.

Nekoliko dana iza toga tiho je sklopila umorne oci i legendarna majka Hrabrost ove nase civilizacije na izmaku milenijuma.

Ona je celog zivota radila za druge jer je dobro znala kako prolazi zemaljska slava; nju nije ubio publicitet jer za nesto slicno ni marila nije - iako su i nju svemocni mediji u stopu pratili; slavna Albanka iz Makedonije, pod imenom svog monaskog izbora majka Tereza, ostace zapamcena medju leproznima Kalkute, medju gladnom decom Afrike i invalidima Bosne. Na skromnom odru, okruzena svojim vernim monahinjama, s one strane dobra i zla, ona slusa ono Nunc dimittis u kojem nada zvuci kao poziv na trud za druge i drugacije.

M. Dj.