Postkomunisticka pseudoonomastika i onomatofobija

Mi nemamo ni levice ni desnice, a posebno ne neki demokratski centar

Vecina stranaka (partija) nase politicke scene lazna imena nose; elitisticka konzervativna stranka krupnih neokapitalista imenovala se Jugoslovenskom levicom i (ili) komunistima, narodnjacka konzervativna stranka na vlasti - Socijalistickom partijom, a stranka sitnih posednika - Novom demokratijom, i one su udruzene u tzv. levu koaliciju iako su sve one nosioci i imaoci politicke i ekonomske moci i grceviti branioci sopstvenih privilegija, dakle desnicari i konzervativci.

Svetlana Bojkovic

Nase demokratske i liberalne stranke, posebno one dve najvece, umesto najelementarnijeg postovanja drugacijeg misljenja, odn. frakcija, sto im imena nalazu, stalno se dele, te tako partenogenetskim pupljenjem obogacuju nasu politicku scenu novim demokratskim strankama i centrima. Pre neku godinu, potpredsednik Gradjanskog saveza, stranke verne svom, sirokodefinisanom imenu, izdrzati nije mogao sto mu se gradjanski ne spori pravo na drugacije misljenje i (ili) frakciju ali mu se spori da protiv volje vecine bude predsednik, osnovao je sopstvenu Socijaldemokratsku uniju u nadi da ce postati clan evrosocijalista.

Samo retki poznavaoci nase politicke scene, pojedini nastrani hobisti i mazohisti, mogu nabrojati sve one radikalne stranke sto se, pozivajuci na Nikolu Pasica, prostiru od hiperpseudocetnistva do ultrapseudokomunizma, osim, naravno, one najmocnije koja od tradicionalnog srpskog radikalizma samo ime ima a zapravo je stranka »ponizenih i uvredjenih«, koja krivca ne vidi prevashodno u sistemu vec u drugim narodima i etnickim manjinama koji su za nju »muve u mleku«, te je zapravo klasicna »skin hed« druzina. Postenije bi bilo da se imenuje Srpska nacionalisticka partija, sto joj niko ne bi smeo sporiti, te da tako njen savez sa Socijalistickom partijom otkrije puno i pravo ime pokreta, odnosno principijelne koalicije.

Pokretima (srpske) obnove, kako onom prvobitnom (SNO), tako i ovom snaznom (SPO), bar sto se imena tice, nista se ne moze prebaciti, buduci da odgovara proklamovanim programskim ciljevima, ali stvarnu zelju za obnovom tek treba dokazati.

Studentski protest 96/97. je, prema ocekivanjima poznavaoca slicnih »gibanja«, iznedrio masu pojedinaca, instant-espreso lidera, koji opstim, sveobuhvatnim »katholikos-ekumenikos« imenima (poput SPK - Studentski politicki klub, neke vrste otmenog parnjaka nekadasnjeg Srpskog politickog kluba; postoji, doduse, i neki sadasnji srpski kulturni klub preotmen do necujnosti) mimikrisu svoje namere i stvarne zelje umesto da se jasno i posteno nazivaju prema strankama cije programe zastupaju, npr. Demokratska studentska stranka - Ceda&Ceda i sl. Studenti su u zemljama gde je autonomija univerziteta stvarna, grupisani u stranke jasnih naziva (anarhisti, trockisti, maoisti, komunisti, nacionalisti, etno-socijalisti, monarhisti, mladi demokrati, mladi socijalisti itd.), a odnos snaga u studentskom parlamentu (onom pravom - visestranackom) nikada ne odgovara odnosu u Narodnoj skupstini, posto su u prvom uvek jace one raspevano-razbludne levicarske orijentacije sto je i normalno za mlade ljude jer je studentska inteligencija po pravilu revolucionarna dok ne zavrsi studije i zapocne sa karijerom i »mucnom borbom za opstanak u dzungli na asfaltu«.

Kod nas mladi ljudi zapocinju politicku karijeru pre profesionalne, upravo samo zato da se ne bi bavili mucnom profesionalnom (dok gradjanski orijentisana omladina cak i kad zadje u »srednje« godine sa gadjenjem ili stidom odbija profesionalnost u politici kao da je to neka venericna zaraza, i principijelno je upravo posto je bavljenje politikom najbolje kada je to dokolica slobodnog coveka, neka vrsta amaterskog dobrotvornog rada na prosvecivanju nacije) sto je skroz suprotno rusoovskom poimanju postene mladezi, koje je naravno velika zabluda, ali ipak, mladi ljudi, makar u tom kratkom periodu mladosti a relativne zrelosti i nerazvijene beskarakternosti, trebalo bi da budu neobuzdani i nepragmaticni posto ih svrstavanje po interesu, a ne po ubedjenju, ionako neumitno ceka.

Ova pseudoonomastika nije ni slucajna ni formalna - ona je odraz dvostrukog morala iz prethodnog perioda.

Mi nemamo ni levice ni desnice, a posebno ne neki demokratski centar (iako nekolicina dobrodrzecih dzentlmena tako naziva svoju stranku), vec samo one koji se grcevito bore za odrzavanje ovakvog stanja, one druge koji su za svoj deo kolaca (to se obicno naziva kompromis - srednji put - pomirenje) i one trece, najmnogobrojnije, koji stvarno zele promenu, ali koji u ovom moru stranaka laznih imena ne mogu da uoce one prave koje bi tu promenu ostvarile. Nadajmo se da ce dogadjaji pred nama skinuti lazne obrazine, kao sto je i obicaj na kraju maskenbala.

Ednjard Deutsch