O granama sasusenim

Hriscani moraju umeti da odsecaju »suve grane« i da se oslobadjaju mrtve proslosti

Negde pred sam kraj despotovine, suocen sa katastrofom koja se priblizavala, stari despot Djuradj Brankovic je zapadnim izaslanicima koji su mu dolazili ponudio svoj legendarni odgovor koji se do danas sacuvao kao neka vrsta pra-obrasca. »Ma sta me cekalo«, glasi taj odgovor, »zelim ostati u veri predaka«.

I zbivanja u nasoj Crkvi - a dobrim delom i u drzavi - bolje se mogu razumeti ako se ima na umu trajanje ovakvog arhetipa.

Mihajlo Janketic

Losa ostavstina za buducnost

Nema nijedne prilike u Crkvi koja se bukvalno ritualno ne koristi da se istakne kako je proslost bila bez senke. Kada je rec o srednjovekovnom periodu Nemanjica, ritualno se ponavlja kako je »sve sveto i cestito bilo i milome Bogu pristupacno«. Sjaj deseteracke retorike nudi se umesto istorijske istine koja je - i u nasem srpskom slucaju i uopste - u srednjem veku bila mracna i tesko je poverovati da ljudi u Crkvi o tome nista ne znaju; ocevidno je, dakle, da su razlozi za to mnogo dublji, o cemu govori i cinjenica da se u slicnom svetlu vide i savremena zbivanja. Moze se, recimo, o B. Plavsic suditi razlicito - ovde i nije rec o politickom sudu - ali neke njene rasisticke izjave nisu smetale mitropolitu Amfilohiju da je smesti u nacionalni ikonostas koji podseca na jedno robovanje proslosti koja se prosudjuje izvan svakog kritickog pristupa. »Ja sam je jos davno, u vrijeme onih pritisaka i raznih planova kojima je ona rekla NE u casu kada su svi glavari bili spremni da potpisu, nazvao savremenom Kosovkom devojkom i tu rijec ni do danas ne povlacim«, kaze mitropolit koji ostaje dosledan jednom takvom vidjenju istorije koje je - to je sasvim u duhu onog pra-obrasca - daleko od svakog pokusaja kritickog suda.* U nasoj Crkvi ta i takva proslost predugo traje i upravo to trajanje opterecuje njene relacije sa svetom i duhom novih vremena.

Neki su primeri izazvali - i danas izazivaju jer su ostali nerazjasnjeni - velike sporove i najvece nesporazume.

Stihovi lepe himne - zvanicne himne SPC - Uskliknimo s ljubavlju povremeno se menjaju, popunjavaju se po potrebi trenutka, cesto na nacin koji je neukusan, ali politicki sasvim jasan - u najnovijim "izmenama" je ratom rastrzana »Bosna i Hercegovina, svetog Save dedovina«. U svakom slucaju, proslost vidjena nekriticki i na legendaran nacin je mera svega pa i sadasnjosti i buducnosti, sto je daleko od smisla i sustine hriscanstva. O tome govori i famozna »teorija zavere« za koju se pogresno misli da je delo partijskih ideologa vladajuce partije a ona je - to je jos jedan izvor nesporazuma - nastala u Crkvi i to upravo prema obrascu legende koja se kultno neguje. I ona je deo one svojevrsne eidetske slike koja kod nas sluzi kao zamena za kriticko promisljanje istorije, a ona je svojstvena malim, zatvorenim zajednicama koje se uporno ne odmicu od obrazaca proslosti, koje se opiru modernizacijskim procesima i odbijaju »da sazru i da civilizacijski odrastu« kako taj fenomen nauka i tumaci. Sve je podredjeno obrascu proslosti, sve je okrenuto eshatonu ili uskonacionalnom mitu, a sasvim je zanemaren Hristov i hriscanski izbor buducnosti. Hristos je bio onaj koji duh vremena ne zanemaruje i najbolje o Njemu svedoci jevandjelista Matej - u 11. 19 - koji kaze - »Dodje sin covecji, koji i jede i pije, a oni kazu: gle covjeka izjelice i pijanice, druga carinicima i grjesnicima«. Taj Hristos ne pripada mrtvoj proslosti i ne smesta se u legendu i mrtvi pra-obrazac, ali je kod nas jaka i struja koja ga samo tako vidi. A ona - moralo bi se jednom i to reci - zagovara jedno »pravoslavlje« ispraznjeno upravo od hriscanske sadrzine i svedeno na nacionalnu legendu i nacionalisticku politiku.

Miodrag Radovanovic

Strah od buducnosti

Odnosi SPC i MPC su za nasu Crkvu - iako ona jos nije spremna da tako vidi problem - odnosi sa spoljasnjim svetom, sa Crkvom u drugoj drzavi. Najnovija zbivanja u Makedoniji to jasno potvrdjuju i ne ticu se ni samo nase ni samo makedonske crkve, vec imaju siri hriscanski znacaj. Ponovo nastaju nesporazumi, posebno u beogradskoj stampi, u kojima nije lako razlikovati sta je zaista plod nepoznavanja stvari, a sta smisljeno kalkulisanje - politicke prirode - sa Crkvom i oko Crkve. A na tom se primeru vidi, pored onog vec naglasenog, i onaj strah od buducnosti koji opterecuje ne samo nasu Crkvu vec i druge crkve na pravoslavnom Istoku. U vezi s tim - to cemo samo pomenuti - u Rusiji vlada pometnja kakve nije bilo u hiljadugodisnjoj tradiciji njene Crkve. Nedavno je - jula meseca ove godine - u Ohridu osvecena crkva - katolicka crkva - posvecena uspomeni slovenskih prosvetitelja Cirila i Metodija, sto ne bi trebalo da cudi - a cudjenja pravog u stampi je bilo - jer su veliki prosvetitelji pripadali Crkvi jos nerazdeljenoj i kao takvi su proglaseni za zastitnike moderne Evrope jednom specijalnom papskom bulom koja je publikovana na bezmalo svim evropskim jezicima i oglasena urbi et orbi. Tom nesumnjivo znacajnom dogadjaju prisustvovao je specijalni izaslanik Rimokatolicke crkve, uticajni kardinal Roze Ecegaraj koji je imao uspesnu misiju i u Beogradu - ne tako davno - koji kao Baskijac dobro poznaje konfliktna podrucja Evrope i probleme »manjina« u danasnjoj Evropi, pa je u delu stampe ponovo zapocelo nagadjanje o nekakvom toboznjem »blagoslovu« i to iz Rima, koji se salje MPC; medjutim, stvari upravo stoje obrnuto - kardinal je osvetio katolicku crkvu, u probleme na relaciji SPC-MPC nije ni ulazio jer bi to bilo nedopustivo, a na samom cinu osvecenja akcenat je stavio na ulog za buducnost koja je vaznija - tako uvek oprezni i dobro obavesteni L'Osservatore romano to i istice - i od katolika i od pravoslavnih kao ljudi u svom vremenu; crkva prosvetiteljima mora biti - naglasio je kardinal Ecegaraj - »most izmedju istocnih i zapadnih naroda«. Taj je most vazniji od istorijskog nasledja proslosti koja je bila »mracna i mucna« ne samo na Balkanu vec u svetu sire - ali se o tome kod nas uglavnom pisalo iz ugla dnevno-politickih potreba i po diktatu partijske drzave koja Crkvu ne ispusta iz »konstantinovskog zagrljaja«.

Taj odnos prema buducnosti, u smislu oslobadjanja od mucne proslosti, i jeste probni kamen buducnosti hriscanstva uopste.

Mi ga vidimo i u odnosima sa SSC i u medjusobnim odnosima crkava a posebno u odnosima izmedju Crkve i drzave; najugledniji pravoslavni mislioci danasnjega sveta - Olivije Kleman i Sergej Averincev, recimo - misle da veceg problema i nema. Nedavno se - a on to cini godinama u svojim poslanicama i svojim predavanjima i u Parizu i u Atini - na tu temu oglasio i patrijarh Ignjatije koji se nalazi na katedri drevne patrijarsije u Antiohiji, sa napomenama koje se kod nas precutkuju ili se sasvim zanemaruju. Savremeni hriscani moraju »veru prosvetliti razumom a razum oplemeniti verom« jer se drugacije ne moze izaci iz kobnog kruga u koji nas proslost jednako vraca; nama nije data »samo proslost vec i sadasnjost pa i buducnost« a buducnost je jedini izbor hriscana ako ne zele da im se Crkva pretvori u »nacionalni muzej« sa zvucnim titulama i naslovima iza kojih ne stoje zivi ljudi; i u samoj liturgiji - kaze ovaj sedamdesetsedmogodisnji jerarh sa ogromnim iskustvom i enciklopedijskim znanjem - postoji mnogo toga sto je prezivelo, sto je oponasanje vizantijskog imperijalnog rituala koji je »pozlacivao« tiraniju i samodrzavlje.

Sazimajuci svoja zapazanja »mudrac iz Antiohije«, sveti Jovan Zlatousti, pominje da hriscani moraju umeti da odsecaju »suve grane« i da se oslobadjaju mrtve proslosti. Sam mislilac u vezi sa ovim ne citira jevandjelje ali se lako zapaza da misli na zapovest koju Hristos sledi kao nesto najvrednije primljeno od Oca koji ce - po svedocenju Jovanovom u 15. 2 - »svaku lozu na meni koja roda ne daje odseci«.

Bez tog oslobadjanja od mrtve proslosti nema nade u bolju buducnost u samoj Crkvi.

Mirko Djordjevic

*) Svoju staru izjavu - iz vremena zbivanja na Kosovu - u kojoj je i general Mladic dobio mesto savremenog Obilica, mitropolit je cesto ponavljao, a to cini i u intervjuu listu Sloboda koji izlazi u Americi, koji prenosi Svetigora u vidovdanskom broju 61 za 1997. godinu. Nesumnjivo je da je i ovde pra-obrazac vazniji od cinjenica i da je sjaj legende zamena za istinu.