Novinarstvo juce i danas

Pozitivne promene u srpskom novinarstvu za poslednjih deset godina najvise se ogledaju u stvaranju velikog broja novih medija i njihovom zapazenom tehnoloskom napretku. Ali neke negativne stvari ostale su iste kao i u ranijem, jednopartijskom poretku, ili su, s obzirom na nove okolnosti, postale jos uocljivije: manipulisanje novinarima i glasilima, represija rezima, ekonomska neizvesnost, ugrozavanje objektivne informacije i zabrinjavajuce opadanje profesionalne spremnosti novinara

Republikina tribina, odrzana pocetkom septembra 1997, bila je ovoga puta posvecena temi o stanju novinarstva u Srbiji i na njoj su ucestvovali istaknuti novinari i publicisti iz raznih redakcija. Cilj nam je bio da se analiticki istrazi sta se poslednjih godina stvarno promenilo u srpskom novinarstvu, u poredjenju sa ranijim periodom. Koliko su te promene stvarne, a koliko prividne; koji su glavni problemi i iskusenja danasnjeg srpskog novinarstva?

U skladu sa ovakvom orijentacijom odlucili smo se i za odredjen sastav skupa, odnosno pojedinaca koji, s obzirom na svoj polozaj, iskustvo i dosadasnji angazman, mogu najbolje svedociti o eventualnim promenama u novinarstvu Srbije. Izlaganja ucesnika Tribine donosimo u opsirnim izvodima.

Sunovrat srpskog novinarstva

Mnogi analiticari skloni su zakljucku da je istinska kriza, cak i agonija srpskog novinarstva zapocela negde sredinom 80-ih godina, u vreme kada je vladajuca politicka oligarhija u Srbiji, na celu sa Slobodanom Milosevicem, krenula u zestok i nemilosrdan obracun sa svojim neistomisljenicima i protivnicima ne samo u svojoj sredini, vec i sire, u bivsoj jugoslovenskoj federaciji. Dogadjaji na Kosovu i oko cuvene 8. sednice CK SKS smatraju se prelomnim trenucima koji su obelezili narednu deceniju i cije ce se posledice osecati jos dugi niz godina. Kriza stvorena pre svega u sukobu dve struje u srpskom politickom vrhu za prevlast, nastavila se masovnom instrumentalizacijom naroda, nacionalistickom homogenizacijom, sirenjem konflikta na citav jugoslovenski prostor, raspadom zajednicke drzave, ratom, sankcijama i sveukupnom (politickom, ekonomskom i socijalnom) agonijom srpskog drustva. I danas ta kriza ne samo sto ne daje povoda za ocekivanje nekih povoljnijih raspleta, vec se i dalje komplikuje, produzava i reprodukuje.

Jedna od najtragicnijih i najsumornijih cinjenica (i rezultat) tog razdoblja jeste sto je novinarska profesija najvecim delom dozvolila da bude uvucena u obracun odigravsi neslavnu ulogu cak barjaktara-predvodnika onih politickih snaga koje su krizu jugoslovenskog drustva posle smrti Josipa Broza iskoristile za nametanje svoje politicke, ideoloske i vlastodrzacke matrice. I taj trenutak se javlja u vidu sudbonosnog razmedja dva procesa. Jednog koji je tek poceo i vec zavrsavao i drugog koji je dobijao na intenzitetu. U prvoj polovini osme decenije, posle Titovog nestanka sa scene, zapocelo je, po mnogima, ohrabrujuce oslobadjanje dela novinarske profesije iz dotadasnjeg cvrstog politickog zagrljaja. Kako su politicki sporovi u federaciji rasli, a sa njima i politicka konfuzija, tako se umnozavao broj medija koji je odvazno isao u demistifikaciju politickog i ideoloskog koncepta koji je vladao Jugoslavijom. Poverovalo se cak da je srpsko novinarstvo, kao i u nekim drugim republikama, pre svega Hrvatskoj i Sloveniji, na dobrom putu da se bezbolnije nego sto se ocekivalo oslobodi politickih stega i raskrsti sa pozicijom puke politicko-ideoloske transmisije. Nazalost, sredinom 80-ih taj pocetni polet grubo je ugusen, vodeci mediji su punom snagom uleteli u politicki mlin koji ih je naprosto samleo.

Bilo bi, medjutim, manjkavo tvrditi da su koreni krize srpskog medijskog prostora samo u vremenu koje smo opisali. Bez obzira na cinjenicu da je drasticna i po mnogo cemu definitivna politicka podela i cepanje profesije nastalo u vreme zacetka i razvoja tzv. antibirokratske revolucije, pre bi se moglo govoriti da je to bilo razdoblje vulgarne manifestacije novinarske poslusnosti i podanistva. Dakle, gruba i dramaticna realizacija jednog starog politicko-ideoloskog i birokratskog koncepta informativnog sistema ciji koreni poticu jos iz vremena konstituisanja poratne komunisticke vlasti i ciji su razvoj i nivo nekakve demokraticnosti zavisili iskljucivo od (samo)volje vladajuce politicke elite. Uz maksimalan napor da se povremeno stvori privid slobode, a, s druge strane, da se spreci da novinarstvo ne predje zamisljene i precizno odredjene granice samostalnosti.

Medijska »stvarnost« vaznija od same stvarnosti

Milosevic je, istina, uneo i neke novine u sistem manipulacija, zadrzavajuci pri tom sve glavne oslonce jednopartijske vladavine kao sto su, primera radi, simbioza drzavne, partijske i privredne vlasti i informativni monopol nad drzavnim medijima, dodajuci tome nacionalizam kao supstitut ranijoj socijalistickoj ideologiji.

Milosevic je brzo shvatio, da ako vec ne moze da spreci dolazak stranackog pluralizma, da ipak moze ostati na vlasti ako zadrzi monopol nad medijima. Raniju Lenjinovu tezu »Dajte mi partiju pa cu prevrnuti Rusiju«, Milosevic je dosta uspesno zamenio tezom »Dajte mi medije, posebno TV, i vladacu koliko zelim« (uspesno je to cinio, bar do sada, a to je vec punih deset godina!).

I njegov uspon na vrh vlasti zapoceo je borbom za osvajanje lista Politika, Televizije i radija. Nije slucajno da je strategiju osvajanja vlasti gradio sa cetvoricom tadasnjih celnika kljucnih medija (Zivorad Minovic, Politika; Dusan Mitevic, RTS; Ratomir Vico, RTS; Slobodan Jovanovic, Ekspres Politika). I slucaj Dragise Pavlovica, tadasnjeg predsednika Gradskog komiteta Beograda otvorio je jedan novinar Politike Ekspres (Dragoljub Milanovic) koji se sada nalazi na polozaju direktora RTS.

Zanimljive su neke »novine« u tehnologiji manipulacije tog vremena. Za Milosevica je bilo primarno kako ostvariti medijske efekte. Deviza je te vlasti da je vaznija medijska »stvarnost« od same stvarnosti. Medijskom slikom mogu se nadomestiti oskudice stvarnosti (npr.: imacemo uskoro svedski standard, imamo najbrzu stopu rasta u Evropi i sl.).

Manipulacije kadrovima: brza medijska promocija kad mu je neko bio potreban i isto tako brza ali i brutalna medijska satanizacija kada mu se ta licnost pocela suprotstavljati ili kada je odigrala za njega neophodnu ulogu (Milan Panic, Dobrica Cosic, Dragoslav Avramovic, Borisav Jovic).

Milosevic je veoma usavrsio i tehniku kombinovanja politike za javnost i politike skrivene od javnosti. U vreme njegovih kosovskih uzleta umeo je da neke funkcionere salje na Kosovo sa zadatkom da za javnost napadaju srpski nacionalizam dok u isto vreme neki drugi funkcioneri odrzavaju tajne sastanke sa srpskim nacionalistima (Solevicem i kompanijom) na kojima su se planirali tzv. mitinzi istine, pomocu kojih je smenjeno vojvodjansko rukovodstvo (»jogurt revolucija«), pa zatim i crnogorsko rukovodstvo. Ta politika duplog koloseka ostala je karakteristicna od Kosova do Dejtona i danasnjih dana. Nju je, nadamo se, svet konacno prozreo.

Paradoks je nase medijske scene, iako imamo pluralnost i brojnost medija, da je gradjanin ipak manje na pravi nacin obavesten nego sto bi s obzirom na mnozinu medija moglo i trebalo ocekivati. Drugim recima, kvantitet ali ne i kvalitet informacija.

Dok je u prethodnom sistemu bio dozirano i jednosmerno informisan, sada je gradjanin zbunjen, raspamecen, ogorcen ili apatican. Zapitajmo slucajnom anketom bilo kog gradjanina kakva je situacija u nas i kakve izlaze vidi, dobice se strahovi od gradjanskog rata, socijalne eksplozije, besperspektivno stanje svesti, sto je dobra podloga za autoritarni sistem i autoritarnog vodju.

Drzavni mediji su takvi kakvi su. Ali, mislim da i novinarstvo opozicionih stranaka koje cine jezgro demokratske alternative, pate od nekih boljki od kojih pate i drzavni mediji (sindrom vlasti, kult licnosti, nacionalizam i sl.). Nedemokratska struktura tih stranaka i autoritarne vodje nisu dobre pretpostavke za stvaranje slobodnog novinarstva.

Slobodno novinarstvo svakako nije novinarstvo bez odgovornosti. Ali, to ne sme da bude ona vrsta odgovornosti koja se namece spolja, stranackim direktivama ili administrativnim i finansijskim merama drzave. Ta odgovornost nije neka vrsta indukovane autocenzure. Ona mora biti izraz autonomnog prosudjivanja redakcija i novinara bez straha od represija bilo koje vrste (smenjivanja, suspenzije i sl.).

Pozicija bespogovorne lojalnosti

Ukinuti su svi oblici kolegijalnog promisljanja programske uredjivacke politike. Ne znam da li se u vecim kucama uopste nekada sastane redakcija. Da li se uopste neko, sem nekoliko ljudi, pita o uredjivackoj politici tog glasila. Ranije su se programi i uredjivacka politika lista pomnije pratili, tekstovi i emisije su se analizirali, veci broj ljudi bio je ukljucen u redakcijsku kreativnost. Imam, takodje, utisak, mada ne radim u operativi, da je visestruko umnozen broj malih gazda sa ovlascenjima, koji u korenu ubijaju svaku inicijativu, svaku stvaralacku ideju i pomisao o nekom otporu.

Sve sto nam se dogadja u oblasti medija od strane vlasti strateski je osmisljeno, kadrovski pokriveno i na duzi rok nepobedivo. Znajuci poreklo i mehanizme ove vlasti nikada nisam verovao u postojanje nekog posebnog propagandistickog staba koji sve planira i diktira. Nikakav agitprop ni u starom, ni u nekom novom smislu reci ne postoji. Pravila organizacije vlasti koja ima apsolutni kontinuitet u organizacionom smislu ne dopusta stvaranje bilo kakvog organizma koji misli. To je ono sto je za mene karakteristika: pozicija bespogovorne lojalnosti. Ona se nije uspostavljala samo po liniji partijske discipline, vec mnogo vise po liniji sasvim odredjenih individualnih pritisaka, ucena, obicne korupcije, balkanskog spijuniranja i ostalih marifetluka koji su prisutni svuda gde se manipulise. Kada sam svojevremeno jednog od talentovanijih pripadnika mladje novinarske generacije, koji se dvoumio da li da se pridruzi tom fiktivnom stabu rezimskih propagandista, upitao za razloge zbog kojih bi to ucinio on je odgovorio da ima porodicu, nema stan, nema kola, da mu vreme prolazi, da mu je zena nervozna i da tesko moze vise da ceka. Pridruzio se, igrao dva-tri leta, stekao ono sto mu je nedostajalo, materijalno ili nesto drugo, i evo ga danas gde opozicionari, ogovara, drzi lekcije o slobodnom novinarstvu itd.

Poslednjih godina broj nezavisnih medija povecan je uz sve ekonomske i politicke pritiske vlasti. Oni predstavljaju veliki demokratski potencijal. U slobodnim gradovima elektronski mediji mogu podstaci osvajanje gradjanske kulture i ponasanja. Medjutim, drzava je namerno odlagala uvodjenje tehnoloskog i pravnog reda u frekventnom spektru zbog toga sto se u haosu lakse manipulise. Najbolje frekvencije sacuvane su u drzavnom i pridrzavnom rezimu eksploatacije. To su Pink, Palma i ne znam koliko svega toga ima, za situacije »ne daj boze«, za povlacenje. To ti je neka vrsta opstenarodne odbrane. Mozda cemo mi taj film zauzimanja rezervnog polozaja uskoro gledati.

Zorica Markovic

Tri opasnosti za nezavisne

Najuticajniji mediji - Radio i Televizija Srbije, Tanjug, list Politika i jos neki - pod potpunom su kontrolom najvisih vlastodrzaca, vise nego pre jedne decenije. Rukovodi se po ugledu na agitpropovsko »jednonacalije«, a moc rukovodilaca je veca od moci privatnih izdavaca na Zapadu. Nekad su glavne urednike i direktore birali nekakvi komiteti i nekakve ideoloske komisije, uz uvazavanje profesionalnih vrednosti kandidata i raspolozenja u redakcijama. Danas direktore i glavne urednike najuticajnijih medija biraju iskljucivo Slobodan Milosevic i Mirjana Markovic.

Prodore ka slobodi izrazavanja napravili su nerezimski mediji, ali su i oni predmet svojevrsne manipulacije.

Uz materijalne nedace i stalne, otvorene ili prikrivene pritiske rezima, ovo novinarstvo se suocava sa jos tri opasnosti. Prva je, u slucaju materijalne nezavisnosti, izvesna nagodba sa rezimom: pisi sta hoces i javljaj sta hoces, ali u bogove ne diraj. Druga je nekriticki odraz nase politicke pozornice koja se cesto pretvara u kaljugu u kojoj je i objektivna informacija podjednako nevazna kao i laz ili kleveta i u kojoj je svako cudo za tri dana. Treca je poistovecivanje sa opozicijom, sto nije isto sto i nezavisno i slobodno novinarstvo (neka iskustva sa opozicionim strankama koje imaju vlast na lokalnom nivou vec su dosta poucna).

U ovakvoj situaciji predstoji nam dodatno raslojavanje i podvajanje u novinarskim redovima. Imacemo, sve vise, sluge rezima i slobodne i samostalne novinare medju kojima ce, verovatno, dijalog biti sve tezi, iako ce se obe strane pozivati na profesiju i kodeks.

U osvajanju slobode i iznosenju istine glavna uloga pripada, dakle, onima koji su u najvecim teskocama. To ne zvuci mnogo utesno, ali je malo verovatno da bi moglo da bude drugacije. Bilo bi dobro kad bi ovi mediji imali ekonomsku samostalnost kao primarni cilj. Oslanjanje na stranu pomoc je, mozda, vazno za pocetak, ali nije dobro da dugo traje - ako se zeli puna samostalnost i pun nacionalni i medjunarodni ugled.

Zabrinjavajuce opadanje zanatskog nivoa

Cime se pravda teza da smo zakoracili u duboku tranziciju? Prvo, struktura vlasnistva u medijskom prostoru izrazito je povoljnija nego u svim drugim oblastima delatnosti u ovoj zemlji. Broj privatnih medija, ma koliko oni bili mali, govori o tome da ljudi osecaju da je to posao koji donosi perspektivu, a ovde nije rec samo o medijima nego o informatici uopste. Njuzvik je nedavno objavio poredjenja koja govore da novoamericki bogatasi, u odnosu na tradicionalne, one s pocetka veka, nisu u podrucju celika (citajte: Sartida i drugih stvari) nego se sele na podrucje medija, advertajzinga i ukupno informatike. Drugo, kad pogledate tehnoloski aspekt ove zemlje, ono sto se zove prestrukturiranje privrede, videcete da je u medijima, sto se tehnologije tice, znatno bolje. Danas i male lokalne novine imaju vrlo solidnu opremu, mlade ljude vicne radu na kompjuterima, novim idejama, propulzivnim granama, i tu situacija iz dana u dan napreduje. Znam dosta ozbiljnih nezavisnih medija koji svaki slobodan dinar i svaku ekonomsku pomoc ulazu u tehnoloski razvoj znajuci da od njihovih tehnoloskih sposobnosti zavisi u velikoj meri i njihova politicka nezavisnost.

Treca stvar u kojoj se vidi da je situacija znatno bolja nego u drugim granama to je sto u novinarstvu i dalje postoji trziste. Danas, kvalitetnih novinara je nedovoljno i oni sami kazu da u Beogradu sada postoje samo dva trzista - jedno je trziste stanova, a drugo trziste novinara. Ovde vlada otimanje za novinare i spremnost da se kvalitetnim novinarima da izrazito veca plata nego sto su je imali. Kad bude postojalo trziste za inzenjere, lekare i profesore, ova ce zemlja krenuti napred. Cetvrta stvar koja nije za potcenjivanje, to je da su mediji uspeli da sacuvaju odnose u medjunarodnim relacijama. Pri tom ne mislim samo na svet, nego i na susede iz bivse Jugoslavije. Na profesionalnom i ostalom nivou to su vrlo korektni odnosi, koji su sacuvani i koji u perspektivi mogu doprineti da se radi kvalitetnije i da se pojavljujemo na vecem trzistu.

Prema tome, uopste ne mislim da je situacija tragicna, ona je samo grozna. Depresija je ocigledna, ekonomska iznudica je tolika da je, kad je rec o stampi, situacija katastrofalna, tirazi su prosto prepolovljeni zbog ekonomske besparice ljudi. Ali, realno je ocekivati da ce rezim biti prisiljen na odredjena popustanja, reformisanje i u toj varijanti mediji bi morali da iskoriste svoju sansu. Najvise me, medjutim, brine nedostatak zanata. Sve je manje novinara koji poznaju pravila zanata. Neverovatna je kolicina neznanja i to kod ljudi koji su vec srednje generacije novinara. A iz zanata proistice i etika, odnos prema sagovorniku, odnos prema javnosti. To bi trebalo da bude pravac angazovanja NUNS-a i Media centra, da zanatski unapredimo novinarstvo.

Konferencije za stampu kao imitacija zivota

Pristajuci na istinu konferencija za stampu nase novinarstvo je otislo tako daleko da pokazuje da mu citaoci/slusaoci/gledaoci uopste nisu vazni (iako su oni izvorno smisao njegovog postojanja), vec da ono postoji zbog organizatora konferencija: partija, drzavnih organa, organizacija, klubova. I vrlo cesto cete cuti kako se urednici uglavnom brinu o minutazi, stupcima rasporedjenih partijama, a gotovo nikad o tome da to citaoca nece zanimati.

Ovakav novinarski pristup ukida novinarsko istrazivanje - ono sto se u zapadnom novinarstvu naziva »in-depth«. A bez istrazivanja, kopanja, trazenja, novinari su u krajnjoj liniji samo mediji/prenosioci propagandnih poruka razlicitih »ribara ljudskih dusa«. Posledice ovakvog stanja su dugorocne. Mladi ljudi koji pocinju da rade ovako svoj posao postaju isti profil novinara kao oni sto su donedavno pratili partiju, sindikat, vojsku, SSRN, omladinu. A takva vrsta novinara cesto je odanija partiji koju prati, nego listu za koji radi.

Nema odlazaka novinara na lice mesta. KZS kao imitacija zivota postaje neprikosnoven tumac samog smisla zivota. Manipulatori skladaju zivot (kakav njima treba), novinari to nekriticki prenose, a publika saterana u cosak to pasivno i sa sve vecom mucninom prima. Spas nalaze u zabavnim programima: »Kasandra« je po gledanosti potukla TV Dnevnik. TV Pink uvece postaje najgledaniji program.

Vreme je, cini se, da se novinarstvo osamostali, jer je to logika drustva koje eventualno izgradjujemo. Medij jeste vazan deo politickog zivota, subjekat politickih poslova, ali on mora da zivi svoj samostalan zivot i da gleda pre svega svoja posla - ako hoce da izadje iz sfere propagande.

Jelisaveta Sabljic

Nezavisnost kao izgovor za diletantizam

Druga stvar koja nije pomenuta, a prilicno je opasna, jeste zelja medija, koji nisu pod drzavnom kontrolom, da budu politicki akteri. Da se stavljaju na ovu ili onu stranu, da presudjuju u odredjenim situacijama, da daju legitimaciju o moralno-politickoj podobnosti, ali sada sa druge strane. To je podjednako opasno kao sto se radilo i u komunizmu, ili sto rade drzavni mediji danas.

Treca opasnost po nezavisne medije dolazi od opozicije koja ce izaci na izbore na kojima ce verovatno da propadne i posle toga ce se uspostaviti nepovoljan odnos snaga. Recimo, Studio B moze da ceka da bude odstreljen. Znamo kakva je struktura vlasti u unutrasnjosti koja drzi pod kontrolom dosta veliki broj radio i TV-stanica. Mislim da postoji realna opasnost da se broj nedrzavnih medija radikalno smanji.

Studio B - iskustvo javnog preduzeca

Informativnu kucu koja se finansira iz javnih prihoda tretiram kao kucu koja vodi racuna o najsirem javnom interesu. Kod nas se, nazalost, taj odnos svodi na relaciju raznih partija prema budzetu. U tom smislu pokusaj opstanka nezavisnog ili profesionalnog novinarstva u takvim preduzecima je rudarski posao. Ne verujem da je dobitan, ali mislim da je vredan truda i ulaganja.

Mislim da ne postoji svest o cinjenici da u budzet svi daju pare nezavisno od toga za koga su glasali, da li veruju ili ne veruju, da li su apstinirali ili bojkotovali. Mislim da ljudi malo gledaju sa stanovista opsteg interesa, interesa svih gradjana da budu o svemu informisani. Mnogo je vaznije da na RTS-u ili Studiju B imate informaciju da su pokradeni izbori ili da je prodata posta, nego da imate konferencije za stampu, intervjue, saopstenja i slicno. Potpuno je jasno da postoji glad za informacijama, ali i problem da se dodje do vesti. Vesti u profesionalnom smislu, bilo da je rec o tome sta se desava u Crnoj Gori, Beogradu, u privredi, ekonomiji.

Nas pokusaj da se pravi program na nacin da bude informativan pada u sudaru sa tumacenjem uloge javnog preduzeca, a to znaci praviti balans: »Ako je moja konferencija za stampu dva minuta, onda je tvoja minut i po« itd. Moram priznati da u tom balansiranju Studio B ima iskustvo i nije nemoguce napraviti varijantu u kojoj svi znaju sta dobijaju. Medjutim, uzasno je tesko napraviti varijantu da Vesti sacuvate posto su izlozene pritisku s raznih strana. Jer, Vesti su najgledanije, a samim tim i najpozeljnije. Prema tome, uvek imate jedan obrnuti proces od onog koji ocekujete. One su gledane zato sto se trudimo da budu informativne, a bas zato sto su gledane, na njih se jurisa i svako hoce svojih pet minuta. I tu je taj problem koji mnogi znaju.

Studio B se zasad vidi na oko 30 odsto teritorije Srbije, a ako bude sve kako treba, mislim da cemo postaviti nas predajnik na Gocu i tada ce gledanost biti veca. Prednost Studija B je nesporna frekvencija i ne postoji nijedan papir koji nedostaje, sve emitujemo sa sopstvenih uredjaja i sopstvenih gradjevina.

Zamke privatizacije

Nadjena je jedna slobodna frekvencija za Radio 021, ali su na samom pocetku iskrsli problemi. Skupstina grada je imala dosta dobru ideju da privatizuje taj radio i da kao trecinski vlasnik ponudi vlasnistvo dvojici privatnika, kako niko ne bi imao vecinu. To se dogodilo, i jedan od privatnika je covek iz Beograda, o cemu su novine pisale. Sve je to nekako krenulo, ali je puklo posle 13 dana. Novine su pisale da je to zbog sukoba koncepcije »urbano-komercijalno«, ali shodno potezima poslednje dve nedelje i Skupstine i ostalih vlasnika, ocigledno sukob nije bio tako banalan, oko muzike i prica urbano-komercijalno, vec se ispostavilo da je jos jednom doslo do pokusaja gusenja medija u Novom Sadu koji je inace medijski zatvoren i vrlo mracan prostor.

Nasa grupa novinara pokusala je da prezentuje informacije sa prostora sadasnje i bivse Jugoslavije i to nam je na neki nacin osporavano. Nismo zeleli da promovisemo ovu ili onu partiju, pa ni one koje su autohtono vojvodjanske i koje su bile zanemarene svih ovih godina u nekim medijima na prostoru Beograda i u Srbiji. I doziveli smo to da smo bili osporavani od same Skupstine grada koja je prvobitno stajala iza nas u liku ministra za informisanje gradske vlade Duska Bogdanovica koji je i sam novinar. Celnici u gradskoj vladi su, da li iz licnih ili drugih razloga, podlegli pritiscima privatnih vlasnika. Znaci i sama privatizacija kao pokusaj da se mediji osamostale i budu demokratskiji, ponekad moze da bude zamka, narocito ako vlasnici vrlo dobro igraju na svim kolosecima od levih, preko centralnih do desnih, dakle svuda imaju pustene pipke. Oni na vrlo perfidan nacin, narocito u sredini koja nije naucila da se suocava sa slobodnim novinarstvom, mogu da ospore i svaki pokusaj uspostavljanja nezavisnog novinarstva.

Informacija u centru paznje

Eto zasto mislim da, sada i ovde, informacija jeste, i mora da ostane, u centru paznje. S tog stanovista, gledajuci samo jedan »sektor rada«, ne bih smatrao za veliku nesrecu to sto mladi novinari (narocito novinarke!), medju kojima je, kako izgleda, sve vise darovitih i odvaznih, toliko vremena provode na konferencijama za stampu. Sve te silne konferencije nisu obavezno iste, dosadne ili beznacajne. A nije iskljuceno da i od novinara zavisi kako ce biti iskoriscene, zar ne? Sto, dabome, ne znaci da prekori kolege Reljica nisu na mestu. Ovo sto sada gledamo na televizijama kao konferencije za novinare, precesto, zaista, deluje kao »spoukmensko« paradiranje »na zadate teme« uz novinarsko, voljno ili nevoljno, saucestvovanje. A to, naravno, nije dobro ni za novinare - ni za redakcije.

Napore za potiskivanje monopola u informisanju sputava, dodao bih, i to sto nam je vlast cija je monopolska moc najveca, nametnula jalove rasprave o tome da li neko nerezimsko glasilo prima podrsku iz spoljnjeg sveta, koliko i od koga. Providna, ali, nazalost, dosta uspesna zamena teza. Nekontrolisanim medijima se pripisuje, maltene, izdaja drzave i naroda, umesto da autokratski zatvorena vlast bude naterana da se sama brze otvara prema svetu (od kojeg inace iste i ocekuje spasonosnu politicku i materijalnu podrsku za sebe). Pa da, uz brze otvaranje i ovdasnje ekonomije, stvori uslove za strano ulaganje i u domace medije. Zasto da ne? Da li su propale zemlje - ukljucujuci nama komsijske - u kojima su takve mogucnosti iskoriscene? Naprotiv. Ko pita odakle kapital, ako ne ugrozava profesionalni integritet... I tamo, dakako, postoje opasnosti od monopola i drugih napasti, ali se o tome vodi racuna, raspravlja na pravi nacin (u slobodnim medijima, takodje!). Kamo lepe srece da toga i ovde ima malo vise...

Ako dobro razumem neke novije dileme koje zadiru u buducnost novinarstva danasnje Srbije, rec je o skupu okolnosti u krugu, uslovno receno, trojne medjuzavisnosti: vlast, opozicija, profesija. Ilustrovao bih to licnim iskustvom malo starijeg datuma. Kad sam se 1991. vratio u zemlju, prihvatio sam poziv da ucestvujem u komisiji koja je trebalo da sugerise nacine za potiskivanje nesnosnog monopola drzavne televizije. Neki predstavnici opozicionih stranaka, posebno najjacih, predlagali su da opozicija trazi Drugi kanal RTS, a da vlast zadrzi Prvi za sebe. Nas nekoliko se tome suprotstavljalo, ali nisam siguran da smo bili uverljivi dok smo tvrdili da podela TV-monopola ne bi obavezno znacila i »oslobadjanje medija«. Imao sam utisak da se to dozivljava kao duboko nerazumevanje »realne situacije«...

Da li je to nerazumevanje danas manje? Nisam bas siguran. U raspravama - da ne kazem politickim pogadjanjima - oko medija jos traje svojevrsni ispit demokratske zrelosti.

Aktuelna vlast, sva je prilika, neopozivo je na tom ispitu pala. Ili je diskvalifikovana zato sto je konstituisana po uzoru koji iskljucuje prihvatanje slobodnih medija: odustajanjem od monopolske pozicije u glavnim, posebno elektronskim medijima, rizikuje da se lisi privilegija bez kojih politicki ne bi opstala kao dominantna sila. A ona ne pokazuje ozbiljne znake da bi prihvatila ista manje od dominacije. Za opoziciju se ne bi moglo reci da je diskvalifikovana, ali ni ona, u celini gledajuci (cast izuzecima) nije taj ispit polozila. Ne samo zato sto nije jedinstvena (ili je to manje nego sto je doskora bila), nego zato sto i u njenim redovima ima jakih tendencija da se na »sredstva informisanja« gleda bukvalno tako: kao na puko »sredstvo« politicke borbe, samo, razume se, u korist opozicije.

U nacelu se, doduse, ne osporava da mediji moraju biti nezavisni da bi bili objektivni, nepristrasni i sve ostalo sto bi trebalo da ih krasi ako su dosledno profesionalni. Ali u praksi, kao sto, primerice, pokazuju iskustva ovogodisnje izborne trke, cesto se postupa drukcije, pri cemu nerezimski mediji trpe pojacane pritiske.

Kao da se priblizno ovako rezonuje: vlast ima svoje medije, zavisne, a posto se opozicija bori i za slobodu informisanja, nezavisni mediji su duzni da budu na njenoj strani. Kao, biva: ko nije za vlast, mora biti za nas jer samo tako dokazuje da je slobodan.

Da ironija bude potpuna, takav pritisak na nesvrstane medije najjaci je u onim opozicionim partijama ciji su kandidati u izbornoj utakmici izdasno, pa i dosta blagonaklono, »pokriveni« i u najmocnijim medijima pod kontrolom vlasti.

Valjda se podrazumeva da je otpornost na takve i slicne pritiske, ma s koje strane da dolaze, uslov za opstanak i napredak medija kojima bi istinita, objektivna informacija, tj. profesionalna etika, morala biti vaznija od svih drugih, tudjih ili vlastitih, kalkulacija i taktiziranja...

Priredili:

Olivija Rusovac
Dragos Ivanovic