Privikavanje na nemoc: Gradjanske inicijative u Srbiji

O sudbini i uticaju gradjanskih inicijativa u Srbiji i njihovim najvaznijim nosiocima - nevladinim organizacijama

Djordje Pavicevic

Gradjansko drustvo je dovoljno demokratsko kada smo, najmanje u nekim od njegovih delova, sposobni da prepoznamo sebe kao ovlascene i odgovorne ucesnike (Njalzer, M., »The Concept of Civil Society«, in: Njalzer, ed., Tonjard a Global Civil Society, Odzford, 1995, str.24)

Raspravljati o gradjanskom drustvu, u nekoj konkretnoj zajednici, znaci analizirati skup konkretnih aktivnosti koje gradjani te zajednice praktikuju da bi prema vlastitoj zamisli uredili sopstveni zivot i stvarni zivot zajednice. Jacanje i zastita individualnih sloboda i slobodnog udruzivanja na solidarnim osnovama preduslovi su za ostvarenje ovog cilja. Ideja je da se razvijanjem nepolitickog podrucja ostvari efekat demokratizacije - odnosno, pune i slobodne participacije gradjana u javnom zivotu ostvarene preko mreze autonomnih i samoorganizovanih udruzenja i organizacija koje svoj uticaj plasiraju preko autonomno konstituisane javne sfere. Radi se o veoma privlacnoj ideji slobodnog samoodredjenja gradjana svodjenjem bilo koje vrste prinude (licne, organizacijske, drzavne itd.) na minimum neophodan za funkcionisanje same zajednice. U isto vreme ovakva ogranicenja ne bi smela da guse pozitivne sadrzaje - sadrzajan i raznovrstan zivot, uz puni pristanak i ucesce svih zainteresovanih gradjana.

Ali iz same ideje gradjanskog drustva javlja se vise problema. Nabrojacu neke. Prvi je unutrasnja dinamika aktera unutar gradjanskog drustva. Ovaj aspekt obuhvata sadrzaj aktivnosti aktera, kao i unutrasnji raspored moci i uticaja koji se proizvodi unutar samog drustva - neuravnotezeno gradjansko drustvo sa neravnomerno rasporedjenim sredstvima i uticajem moze razoriti samo sebe. Drugi je odnos prema politickim akterima. Pitanja su: U kojoj meri gradjansko drustvo zahteva drzavnu podrsku? Kakva vrsta drzavne akcije prema gradjanskom drustvu i u kojim granicama je dopustena? Kakva je vrsta kooperacije izmedju politickih aktera (stranaka npr.) i gradjanskih asocijacija dopustena ili pozeljna? Ali i druga pitanja koja su uglavnom bliska politickoj teoriji i praksi. Konacno, treci problem, ali mozda i najvazniji, jeste sa kakvom vizijom individualnog i zajednickog zivota akteri ulaze u prostor gradjanskog drustva. Da li su ideje i vizije koje iznose nosioci inicijativa sposobne da za svoju realizaciju obezbede neprinudni pristanak i ucesce zainteresovanih gradjana? Problem se odnosi na smisao angazmana gradjana, resurse i raspolozivi prostor koji im pri tom stoji na raspolaganju i kulturnu pozadinu kojom raspolazu. Od razumnog uravnotezenja ovih cinilaca zavisi moc i uticaj gradjanske sfere na ukupna drustvena zbivanja.

Nemam nameru da ovde raspravljam o normativnim pitanjima pojma gradjanskog drustva. Svi gorepomenuti problemi trebalo bi da sacinjavaju okvir od kojeg cu krenuti u raspravi o jednom konkretnijem problemu - gradjanskom drustvu u Srbiji, ili odredjenije o sudbini i uticaju gradjanskih inicijativa u Srbiji i njihovim najvaznijim nosiocima - nevladinim organizacijama (u daljem tekstu NVO). Pretpostavke od kojih cu krenuti ticu se, po mom misljenju, nekih neproblematicnih teza o (nezahvalnom) mestu i ulozi gradjanskog drustva u Srbiji, da bih stigao do one teze za koju mi se cini da nije tako samorazumljiva. Najpre teza da su uticaj i moc NVO ili veoma mali ili da ne poticu iz unutrasnjih resursa - zainteresovanosti i ucesca gradjana u njihovim inicijativama. Dalje, da ne samo da ne postoji politicki okvir koji bi unapredjivao sferu gradjanskog drustva, nego da postojeca srbijanska vlast ignorise postojanje sfere gradjanskog drustva ili da u najboljem slucaju pokusava da dominira ovom sferom tamo gde to smatra za realnu opasnost. Inicijativa u pravcu demokratizacije drustva morala bi u ovom smislu biti deo aktivnosti kao nuzan uslov najpre za funkcionisanje a zatim i za unapredjenje gradjanskog drustva u Srbiji. Konacno, teza do koje mi je najvise stalo glasi da dobar deo krivice za ovakvo stanje snose same NVO, koje, pored realnih teskoca, najcesce nisu sposobne da za svoje ideje vezu veci broj gradjana, niti da odgovore na njihove realne probleme i potrebe. U tom smislu su resursi gradjanskog drustva u Srbiji mozda mnogo siromasniji nego sto bismo to prizeljkivali. Posledica toga je da gradjansko drustvo u Srbiji jos uvek nije sposobno da se izbori za vlastito priznanje. Medjutim, neuvazavanje kako od strane vlasti, tako i u dobroj meri od strane gradjana, vise se dozivljava kao dokaz ispravnosti vlastitog stava u sredini koja jos nije spremna da ga prihvati, nego kao povod za razmisljanje.

Cime smo se bavili

Ostatak, koji jos uvek cini veliki broj, uglavnom je nastao na iskustvima disidentskih pokreta i aktivnosti ili bastini tradiciju novih drustvenih pokreta na Zapadu. Autenticni oblik organizovanja predstavljaju specificne deformacije gradjanskog drustva u Srbiji, koje su nastale kao odgovor na, malo je reci, autenticne deformacije vlasti. Ali i pored velikog broja NVO, nastalih tokom i nakon pada socijalistickog rezima i raspada drzave na prostorima SFRJ, izostao je ocekivani znacajniji ucinak demokratizacije u Srbiji. Mnogim svojim aktivnostima NVO u Srbiji oslobadjale su i cuvale prostor izvan kontrole vlasti. Ali je taj prostor do danas ostao u dobroj meri neispunjen. To je svakako proizvod mnogo raznovrsnih okolnosti. Samo jedan deo odgovora pokusacu da rasvetlim u ovom tekstu. Mozda ce u njemu biti malo preterivanja ili jednostranosti, ali je to svakako proizvod zelje da se problem sto bolje osvetli. Zbog toga se izvinjavam onima na koje se ovde pomenuti problemi ne odnose, a nisu posebno pomenuti. Problem je ili tehnicke prirode ili proizvod autorovog neznanja.

Aktivnosti NVO u Srbiji podelicu u cetiri grupe:

a) Cuvanje alternative. Ovde se radi o ideji vrlo dragoj intelektualcima. Svoj intelektualno-gradjanski angazman oni razumeju kao ulaganje svojih moralnih i intelektualnih resursa u razvijanje ideje gradjanskog drustva i oblikovanje prostora u kojem se gradjanski zivot odvija. Pri tom se ne mora raditi o nekakvoj realnoj alternativi. Zamisao je da se unutar resursa gradjanskog drustva sacuvaju resursi za drustvenu kritiku i moralnu osudu, a time i potencijalnu kontrolu vlasti i angazovanje gradjanstva protiv nje. Osuda izrecena od nekompromitovane osobe »cistih ruku« imace tu tezinu. Prljanje ruku politickim aktivnostima oduzelo bi tlo za moralnu i intelektualnu osudu i pretvorilo aktere gradjanskog drustva u ucesnike u politickom nadmetanju, u kojem sve opcije ucestvuju u poslu sticanja politicke moci - vlasti. U osnovi se nalazi disidentska ideja anti-politike, kako ju je formulisao Djerdj Konrad u istoimenoj zbirci eseja, ali jos ne na nivou »anti-politicke politike« Vaclava Havela (»Anti-Political Politics«, u: J. Keane, ed., Civil Society and the State, London, 1988, str. 381-399.) Postoji nekoliko razlicitih nosilaca ove opcije unutar gradjanskog drustva Srbije. Njena najociglednija razrada nalazi se u knjizi Druga Srbija, zbirci predavanja grupe intelektualaca odrzanih tokom 1991. godine u Studentskom kulturnom centru, u organizaciji tadasnjeg Beogradskog kruga intelektualaca. »Druga Srbija« je vrlo brzo prerasla u »paralelnu Srbiju«. Drugu ili paralelnu Srbiju sacinjavaju resursi gradjanskog drustva, dovoljno veliki da ce, kada budu ukinute spoljnje barijere i kada druga Srbija stupi na scenu, tj. kada stekne moc i uticaj, transformisati srpsku drzavu u zajednicu dostojnu zivljenja. Do tada moramo cuvati i jacati gradjansko drustvo, skup ljudi koji jos nisu dosli do reci i cije ideje jos nisu dosle do izrazaja, jer jos ne postoje uslovi za to.

Slicno vazi i za ideju »potisnutog civilnog drustva«, koja je plasirana u istoimenoj knjizi od grupe intelektualaca 1995. godine, kao deo istoimenog medjunarodnog projekta. Resursi postoje. Oni leze na nepolitickoj ravni. Njihovo oslobadjanje povelo bi zajednicu u zeljenom pravcu. Ali upravo se ovde ulazi u zacaran krug. Uspavanost gradjanskog drustva u Srbiji je posledica nedostatka politicke kulture i demokratskog politickog okvira, ali i nedostatak politicke kulture i demokratskog politickog okvira je posledica dugotrajnog potiskivanja slobodnog drustvenog zivota. Dolazimo do gotovo tautoloske teze, slicne onoj Njalzerovoj da »samo demokratska drzava moze stvoriti demokratsko gradjansko drustvo; samo demokratsko civilno drustvo moze podrzavati demokratsku drzavu« (»The Concept of Civil Society«, u: Njalzer, ed., Tonjard a Global Civil Society, Odzford, 1995, str. 24), ali mozemo dodati i obrnutu tezu, da samo nedemokratska drzava moze stvoriti nedemokratsko gradjansko drustvo; samo nedemokratsko gradjansko drustvo moze podrzavati nedemokratsku drzavu. Teze koje su ili nedokazive ili uvek dokazive, u svakom slucaju ne mogu se pobiti. Ne vidim kako mogu biti osnova za bilo kakvo delovanje, osim cuvanja jedne alternativne vizije. Sve sto je ostalo je, da parafraziram Heideggera, iscekivanje i osluskivanje nadolaska takvih uslova.

Cuvanje alternative je i deo aktivnosti NVO proisteklih iz ideja tzv. novih drustvenih pokreta. Zastita okoline i njeno cuvanje za buduce generacije, zastita i unapredjivanje prava ugrozenih i marginalnih grupa, zastita prava zivotinja, pravo na alternativne oblike zivota su ideje koje u normalnom gradjanskom pluralizmu moraju imati svoje mesto. NVO koje se njima bave podsecaju nas na to. Nesporno je da su prisustvo i promocija ovakvih ideja neophodni u svakom drustvu. Medjutim, njihovo prihvatanje i priznavanje njihovog prava je druga stvar. Ukoliko to zelimo nije dovoljno opravdanje sadrzano u ekskluzivistickom samorazumevanju o zaostalosti nase politicke kulture. To nas samo moze lisiti uticaja i delotvorne akcije u pravcu stvarnog priznavanja vazenja nasih ideja, umesto da se zadovoljavamo kreiranjem zdravih oaza drustva sa terapeutskim dejstvom.

b) Amortizovanje problema. Amortizovanje umesto resavanja problema logican je rezultat delovanja u uslovima vlastite nemoci i nepriznatosti. To je ujedno i najcesci oblik aktivnosti NVO u Srbiji. Helsinski odbor za ljudska prava vredno belezi i reaguje na prijavljene povrede individualnih prava. Natasa Kandic i njeno udruzenje neumorno beleze povrede humanitarnog prava, maltretiranje izbeglica i ratne zlocine. Zene u crnom vec vise godina redovno protestuju protiv rata a za ublazavanje nesreca koje je on izazvao. Centar za antiratnu akciju isto. SOS telefon belezi slucajeve nekaznjenog maltretiranja, tuce ili silovanja zena, posebno onog tihog - u braku. Sigurne zenske kuce pretucenim zenama obezbedjuju bezbedno utociste. Druge zenske grupe im obezbedjuju pravnu zastitu i nacin da prezive. Ucinci zenskih grupa u Srbiji su narocito pozitivan primer solidarnosti izrazene na delu, i to na vrlo ogranicenom prostoru. Na primer od 8. marta 1990. godine, kada je SOS telefon osnovan, do pocetka 1997, 160 aktivistkinja primilo je preko 8600 poziva. Sigurna zenska kuca je obezbedila smestaj i nacin izdrzavanja za 115 pretucenih zena i dece itd. Zenske grupe su, makar deo njih, primer i za saradnju grupa sa srodnim i komplementarnim aktivnostima. Mozda je razlog tome i njihovo zajednicko poreklo iz organizacije Zena i drustvo, a kasnije SOS telefona - mada treba primetiti i to da ni ove grupe nisu izbegle bezrazlozne deobe i usitnjavanja.

Ovu grupu aktivnosti praktikuju i neke tradicionalne organizacije, pa cak i neke iskrivljene forme gradjanskog drustva specificne za Srbiju. U prvu grupu spadaju pre svega sindikati koji nisu pod neposrednom kontrolom drzave - a pre svih najjaci od njih Ujedinjeni granski sindikati - Nezavisnost. U drugu grupu spada nekoliko udruzenja prevarenih stedisa, razlicita udruzenja vlasnika tezgi, butika, ulicnih prodavaca itd.

Svima njima je zajednicka zainteresovanost za zastitu od neovlascenog uplitanja drzave u sferu autonomnog delovanja gradjana. Mada sve ove grupe deluju iz razlicitih motiva (zastita licnih ili interesa drugih, ili u ime zastite demokratskih principa itd.) moze se reci da vecina njih obavlja legitiman posao. Paradoksalno je da ove grupe ne samo da ne dobijaju legitimitet od strane vlasti, nego im je pristanak na zastupanje interesa uskracen cesto i od onih kojih se njihove aktivnosti neposredno ticu. Zbog toga aktivnosti ovih grupa cesto deluju paternalisticki i kao uplitanje u poslove koji ih se ne ticu. Ako se uzrok tome vidi u dugotrajnoj apstinenciji gradjana iz javnog zivota, onda je sledeca grupa aktivnosti nastavak prethodne.

Voja Brajovic

c) Prosvecivanje. Grupe koje su okupirane ovom aktivnoscu identifikovale su probleme u vezi sa ozivljavanjem gradjanskog drustva u Srbiji kao probleme koji zahtevaju dugorocno i mukotrpno svikavanje ljudi na ucesce u javnom zivotu. Obrazovanje ljudi i njihovo osposobljavanje da svoju sudbinu uzmu u vlastite ruke, ali na demokratican nacin, jedan je od lekova za to. Tesko je naci NVO u Srbiji koja makar deo svojih aktivnosti nije usmerila u tom pravcu. To je iskorisceno da se opravda smisao ucestalog organizovanja seminara, predavanja, kurseva, razgovora, izdavanja knjiga i brosura. U ovoj vrsti aktivnosti sa nizom programa prednjace sadasnji Fond za otvoreno drustvo, Beogradski centar za ljudska prava, Centar za antiratnu akciju, Beogradski krug, da ne nabrajam dalje.

I sam autor je deo jednog ovakvog programa i shvata sav njegov znacaj i smisao. Medjutim, step by step pristup koji ove organizacije praktikuju dugorocno moze dati rezultate, ali boluje i od ozbiljnih nedostataka. Najpre, gradjani su u njemu u vecoj meri konzumenti nego ucesnici. A nije li duh delatnog ucestvovanja upravo pokretac svih nezavisnih gradjanskih aktivnosti. Mozda se i on moze razvijati, ali je za neprinudni pristanak ipak presudan osecaj gradjanina da je on neko cije se delovanje usvaja i postuje. Dalje, preovladavanje ovakvog pristupa u odredjenim situacijama moze biti i rizicna strategija, koja u slucaju napredujuce totalizacije ili, u jos gorem slucaju, fasizacije drustva (svaka slicnost je slucajna) moze biti samodestruktivna. Paradoks tolerancije ili njemu blizak paradoks demokratije (da se demokratija moze ukinuti i demokratskim putem), moze se prevesti i u paradoks gradjanovanja. Mozda sami akteri gradjanskog drustva mogu svojim aktivnostima dopustiti ili stavise doprineti vlastitom ukidanju, a da se tome ne pruzi ozbiljan otpor. Zbog toga je gradjansko drustvo u Srbiji pocelo da se bavi samo sobom.

d) Meta-aktivnosti. Da problemi gradjanskog drustva mogu biti i u delovanju samih aktera prvi je ozbiljno shvatio Z. Paunovic. Setimo se samo reakcija na njegov tekst, objavljenih na stranicama Republike 1995. godine u kojem su se kritikovale neke od aktivnosti NVO u Srbiji. Istrazivanje koje je izveo zajedno sa B. Petrovic i ciji su rezultati objavljeni u knjizi Nevladine organizacije u SRJ, 1994. godine, dalo im je povod da zakljuce da su NVO u Srbiji mada brojne, usitnjene, nedovoljno organizovane i sto je najvaznije nekoordinisane. To je dovelo do formiranja prve NVO cija je pretezna aktivnost servisiranje ostalih NVO. To je Centar za razvoj neprofitnog sektora, koji su formirali Z. Paunovic i B. Petrovic. Malo ko je kao oni svestan nedostataka u delovanju sfere gradjanskog drustva u Srbiji. Baza podataka o nevladinim, neprofitnim dobrovoljnim organizacijama u zemlji i cesti kontakti sa njima daju im neposredan uvid u to. Istine radi treba pomenuti da je i pre toga osnovan Balkanski centar za saradnju NVO kao jedan od programa Beogradskog kruga, medjutim, ishodiste i ambicije ovog programa su druge prirode i izlaze izvan okvira ovog razmatranja.

Danas je gradjansko drustvo jedna od najreflektovanijih sfera zivota u Srbiji. Malo ko se, osim mozda dela onoga sto se zove »demokratska opozicija« toliko bavi razlozima svoga neuspeha. Da navedem jos neke primere. U okviru Fonda za otvoreno drustvo pokrenut je meta-program »edukacija edukatora«, cija je namera da obuci za rad one koji ce obucavati korisnike programa za ucestvovanje u javnom zivotu. Nije tesko uvideti beskonacan regres u ovakvoj vrsti meta-programa, odnosno, mogucnost daljih meta-meta-programa.

Pre nekoliko meseci, nosen uspehom gradjanskog protesta protiv izborne kradje 1996/97, poceo je da radi Savet za saradnju NVO, koji je za samo nekoliko meseci rada uspeo da okupi oko sebe preko 80 NVO, sacinjen od dosta uglednih naucnih i kulturnih licnosti. Medjutim, ono sto je ovde zanimljivo nisu samo aktivnosti ovog saveta. One su vredne postovanja i odstupaju od nekih standardnih obrazaca delovanja NVO u Srbiji, narocito u pogledu razbijanja oreola depolitizacije - recimo samo da je to, koliko mi je poznato, jedna od retkih NVO koja je zajedno sa NVO sa kojima saradjuje javno odlucila da se prikljuci bojkotu predstojecih izbora i aktivno ukljuci u antiizbornu kampanju. Ono sto mene ovde zanima jeste njen karakter. To nije ni organizacija koja ce se baviti konkretnim inicijativama, niti konkretnim nacinima kako da se srodne inicijative usklade, nego savetovanjem o nacinima na koji da se usklade. Stepenica bavljenja sobom se popela na jos jedan nivo.

Medjutim, ono sto mi se cini kao kljucni problem za nemogucnost konstituisanja stabilnog i uticajnog gradjanskog drustva u Srbiji, nisu samo spoljne i organizacijske prepreke koje ga sprecavaju u tome. Za to je delom zasluzan izokrenut pristup (mada i u izokrenutim okolnostima) kojim se krenulo u njegovo konstituisanje. To je prouzrokovalo dva ozbiljna nedostatka. To su nedostatak politickog priznanja za svoje aktivnosti i nedostatak negovanog duha ucestvovanja.

Postojanje i priznanje: Gradjanska i politicka sfera u Srbiji

Ali zasto je to tako? Zasto se svaka inicijativa ciji nosilac nije organizacija ciji je predsednik funkcioner vladajuce ili neke od omiljenih stranaka ignorise? Da li samo zbog toga sto se vlast i omiljeni politicari osecaju i jesu toliko mocni da im nijedna gradjanska inicijativa ne moze naskoditi? Vlast zaista poseduje mnogo mehanizama pomocu kojih moze kontrolisati sferu gradjanskog drustva. Pomenucu na ovom mestu samo kontrolu medijskog prostora i selektivnu redistribuciju sredstava, kao osnovne od tih poluga. Ali, vec je pomenuto da postoji odredjen broj dobrovoljnih organizacija, udruzenja, nezavisnih inicijativa koje nisu pod neposrednom kontrolom drzave. Mozemo govoriti o vrstama opstrukcije ili represije koje se sprovode nad njima, ali je ipak najcesca reakcija vlasti na njih ignorisanje. Ignorisanje se moze razumeti kao oblik represije, mada se pre moze govoriti o stavu nepriznavanja moci i uticaja. Gde je uzrok ovakvom stavu vlasti prema akterima gradjanskog drustva?

Mozemo kratko reci da su u borbi za vlastito postojanje, u uslovima ekonomskog siromastva, rata i sve vece represije nevladine organizacije zapostavile i izgubile bitku za vlastito priznanje - kako sire drustveno tako i politicko priznanje. Prikupljanje fondova, placanje opreme, prostora za rad i racuna, obezbedjivanje sredstava za akcije toliko je iscrplo resurse, u pocetku samo razlicitih grupa entuzijasta, da su se vise okrenuli sebi nego smislu svog postojanja - slobodnog samoodredjenja gradjana preko punog i dobrovoljnog ucesca u javnom zivotu - ili potpuno prestale sa radom. Dobar deo onih koje su opstale svoje postojanje su vise vezale za odredjen model delovanja koji je vise odgovarao programima fondova nego sto je zadovoljavao potrebe gradjana i bez borbe prihvatile da nose etikete koje im je vlast pripisivala. Zbog toga su im sticanje uticaja kod gradjana i njihovo priznanje od strane vlasti bile sekundarne aktivnosti.

Ovo uzajamno nepriznavanje drzave i drustva nije se, medjutim, pretvorilo u borbu za to cije je pravo jace. Ako vec odnosi drzave i drustva nisu mogli biti odnosi uzajamnog priznavanja i razmene - legitimnosti i lojalnosti koje gradjansko drustvo isporucuje drzavi, za autonomiju u delovanju i stabilnost koje drzava moze garantovati gradjanskom drustvu - mogli su biti odnosi borbe i nadmetanja. Cak je i pod pretpostavkom proceduralne legitimnosti vlasti - sto je tesko reci da je kod nas slucaj - prostor za takvu borbu ostavljen. Jer, »sta stvarno pokrece proceduralizam, sta mu daje legitimacijsku snagu, jeste odredjena vrsta duha izrazena u skupu praktikovanih aktivnosti. Taj duh je duh ucestvovanja (istakao Dj. P.), a prakse ukljucuju argumentovanje, organizovanje, okupljanje, demonstriranje i peticije, isto tako kao i glasanje« (M. Njalzer, Thick and Thin: Moral Argument at Home and Abroad, Notre Dame, Indiana, 1994, str. 54). Borba protiv vlasti koja je nelegitimna i u proceduralnom smislu morala bi biti uslov smisla postojanja drustvenih grupa ukoliko zele da deluju kao istinski autonomne, makar to bilo i u formi anti-politicke politike. Anti-politika ne moze biti izgovor za stvaranje samodovoljnih oaza koje deluju doduse nezavisno od vlasti, ali vise terapijski nego autonomno i slobodno.

Prigovor koji obicno sledi je da je to posao opozicionih politickih stranaka. To je samo delimicno tacno. Jer priznanje se ne moze ocekivati samo na osnovu necije dobre volje, razumevanja ili istorijskog ili civilizacijskog svetskog toka. Ono se mora izboriti. A ne moze se drugacije izboriti nego kroz interakciju sa politickom sferom. Zastita od pretakanja moci izmedju dve sfere moze imati katastrofalne posledice (nestabilnost drzave u slucaju dominacije sfere gradjanskog drustva nad drzavom ili totalitarizam u obrnutom slucaju, pa cak i fasizam u kombinovanom slucaju iskrivljene interakcije ove dve sfere) i zbog toga podrazumeva interakciju i uzajamnu kontrolu.

Moze se isto tako prigovoriti da je to borba neravnopravnih. Ali niko nije ni rekao da je ona laka. Da borba neravnopravnih moze dati rezultate pokazuju primeri organizacija koje su krenule obrnutim putem, ili su makar paralelno sticale ugled i uticaj kod gradjana, a tek sekundarno brinule o svom opstanku. U tu grupu spadaju, na primer, neke profesionalne organizacije koje se nisu ustrucavale da, umesto da stvaraju paralelne, preuzmu postojece iz drzavnih ruku ili potisnu njihov uticaj kod clanstva i izbore nezavisnost; nove studentske organizacije koje su za samo nekoliko meseci gotovo progutale postojece, paradrzavne; Ujedinjeni granski sindikati - Nezavisnost, koji su posle dugotrajne ali uporne borbe konacno uspeli da se nametnu kao ovlasceni pregovaraci sa vladom, makar u jednom slucaju - slucaju strajka prosvetara; onda Savez slobodnih gradova Srbije, koji deluje kao parapoliticka organizacija koja ukljucuje i ugledne clanove nekih stranaka, ali ipak kao nestranacka organizacija. To se isto moze reci i za neke, narocito lokalne medije, ali oni, nazalost, moraju ispasti iz okvira ovog razmatranja. Ono sto je vazno je da predstavnike ovih organizacija nisu brinule optuzbe vlasti za politizaciju, niti su se ustrucavale da se pojavljuju u javnosti sa predstavnicima opozicionih stranaka, niti da sa njima sklapaju sporazume. Kooperacija u ime obostrane koristi ne mora znaciti uvek i dominaciju ili samo dominaciju. Mozda je visemesecni gradjanski protest protiv izborne kradje 1996/97. godine najbolji svedok kako se i unutar politicke sfere moze voditi bitka za autonomiju gradjanske sfere.

Mozda su reci i sudbina V. Havela delimicna, ako ne doslovna, onda svakako po duhu, potvrda ove ideje: »Da, anti-politicka politika je moguca. Politika 'odozdo'. Politika ljudi, ne aparata. Politika koja raste iz srca, ne iz teza. Nije slucajno da ovo iskustvo puno nade mora biti ozivljeno bas ovde, u ovom mracnom utvrdjenju. U uslovima tupave 'svakodnevice', moramo se spustiti do samog dna, pre nego sto cemo moci da vidimo zvezde« (na nav. mestu, str. 398). Treba li pomenuti da je ovo objavljeno godinu dana pre nego sto se tako nesto zaista dogodilo u tadasnjoj Cehoslovackoj.

Olivera Markovic

Nemoc i apstinencija

»Jedno vazno objasnjenje moze biti odsustvo projekata okrenutih ka buducnosti, nakon sto je diskreditovana prethodna utopija. ... Argument da se slabost politicke kulture moze pripisati sadasnjoj situaciji isto kao i komunistickom nasledju implicira da je moguca strategija promovisanja alternativnog politickog projekta okrenutog ka buducnosti na evropskom nivou. Takva strategija moze se pribliziti pozitivnim tendencijama demokratizacije i moze biti pridruzena podrsci za politicku decentralizaciju, razvoj zajednice, i uopste za 'odozdo-na-gore' politicke i ekonomske strategije; ideja moze biti prevazilazenje ogranicenja lokalne i regionalne autonomije kroz medjunarodne napore« (str. 81-82).

Da li isto sto i za partije i vlast u Istocnoj Evropi vazi i za gradjansko drustvo u Srbiji? Osecanje nemoci i nedostatak pozitivne vizije vrlo su jak razlog zasto neko okleva ili odbija da ucestvuje u javnom zivotu. Suprotno bi bilo istrajavanje u apsurdu i bezrazlozno tracenje energije. Ali zar nije negovanje duha ucestvovanja kroz razlicite prakse upravo jedan od osnovnih zadataka gradjanskog drustva? Opet cu ponoviti da to nije nimalo lak zadatak u okolnostima u kojima zivimo, ali nije ni nemoguc. Gradjansko drustvo je postalo pomodan pojam 1990-ih. Zbog toga je razumno pitati koliko su NVO istinski nezavisne, a koliko odgovaraju vestacki stvorenim zahtevima razlicitih medjunarodnih programa zapadnih vlada, evopskih institucija ili privatnih, ustanovljenih da podrze razvoj NVO. Nesumnjivo je da postoji klijentisticki aspekt kod nekih NVO. Zalosno je samo to sto je na to morao da skrene paznju jedan od osnivaca takvih programa i vlasnika privatnih fondova G. Soros, prilikom svoje druge posete Beogradu i predavanja koje je odrzao na Pravnom fakultetu. Nisu li upravo i NVO u Srbiji upale u istu zamku u koju i drzave istocnoevropskog kruga, odnosno stvorile utisak da veci uticaj na njihovo delovanje imaju medjunarodne organizacije nego sami gradjani i uz to propustile da daju jasnu pozitivnu zamisao buducnosti zajednice koja bi mobilisala ljude na ucestvovanje u njenoj realizaciji? Cini se da su se NVO u Srbiji, ili bar dobar deo njih, izgubile u ovom procepu izmedju nezavisnih lokalnih impulsa i priblizavanja medjunarodnim programima. U situaciji mnogih pravnih, birokratskih i finansijskih prepreka, kao i organizacionih problema koje su ove organizacije morale da nadvladaju, uz mali broj izuzetaka izgubile su svoje autenticne lokalne impulse iz kojih su potekle. Da bi se ova dva nivoa, lokalni i medjunarodni, istinski posredovala potrebno je mnogo vise napora nego sto je ulozeno.

Jedan od razloga za ovo moze se pronaci u prostom preuzimanju postojecih gotovih modela delovanja i organizovanja, koji, ma koliko znacajni, nisu pogadjali realne potrebe drustva. Ne mogu se ni Keaneov, ni Habermasov, niti model J. Cohenove i A. Aratoa, niti bilo koji program neke medjunarodne institucije preneti bez posredovanja na bilo koje socijalne okolnosti, narocito ako oni i ne govore niti pretenduju da vaze u takvim okolnostima. Ne moze ni Meluccievo odusevljenje novim drustvenim pokretima biti preneseno tamo gde jos ne postoje ni stari, niti su njihove vrednosti usvojene. Niko ne spori potrebu za zastitom prava marginalnih grupa, ili pravo na alternativne oblike zivota, ali da li je to adekvatan odgovor na ugrozavanje elementarnih prava vecine ili elementarnih uslova za goli, a ne dostojan zivot.

Mozda treba imati na umu cinjenicu da je borba za formiranje autonomne gradjanske sfere na Zapadu pocela kao borba za elementarne religijske slobode i da je od tada do visih stepena zastite prava predjen dugacak put. Poistovecivanje Zapada i civilizacije ili Zapada i modernizacije je, da citiram S. P. Huntingtona, »lazna identifikacija ... Zapad je, ukratko, bio Zapad mnogo pre nego sto je postao moderan« (»The Njest: Uniljue, Not Universal«, Foreign Affairs, novembar/decembar, 1996, str. 30.)

Ovo, naravno, ne znaci da ne treba slediti uspesne modele, ali znaci da treba biti protiv idealizacije bilo kojeg od njih. Pre nego sto ih budemo sledili moramo znati gde smo i imati viziju sta zelimo da postanemo. Ukoliko zelimo slobodno i pluralno gradjansko drustvo moramo ulagati tamo gde svaki gradjanin, makar u jednom njegovom delu, moze da se prepozna kao aktivni ucesnik - krenimo odozdo. Bez toga ne mozemo imati duh ucestvovanja, pretpostavku demokratizacije svake zajednice. U suprotnom, ostavicemo prazan prostor za neometane politicke manipulacije i totalizaciju. Posledice mogu biti katastrofalne, a mi samo nemi posmatraci. Mozda se mozemo tesiti da smo bili u pravu, ali to bi bilo samo uzivanje u nemoci. Mozda su pouke izvucene iz 88 dana Protesta putokaz, ali ne i vise od toga, kako treba upotrebljavati gradjansku energiju - uz to treba nauciti kako da je politicki naplatimo. Ako stvar gledamo sa veselije strane mozemo kao Groucho Mardz u svom telegramu zakljuciti: »Molim vas usvojite moju ostavku. Ne zelim da budem clan bilo kog kluba koji me hoce kao svog clana«, naravno uz opasku Bernarda Shanja: "Anarhizam je igra u kojoj te policija moze pretuci".

Da zavrsim sa upozorenjem Terry Nardina: »Koju vrstu gradjanskog drustva zelimo i koliko? Postoje razlicite vrste i stepeni slobode, a takodje i solidarnosti. ... Moramo biti pazljivi da ne pobrkamo sam pojam gradjanskog drustva sa razlicitim vrstama njegove idealizacije, razlicitim razumevanjima sta gradjansko drustvo 'uistinu' jeste« (»Private and Public Roles in Civil Society« in: Njalzer, ed., Tonjard a Global Civil Society, Odzford, 1995, str. 24).