Broj 172

Mali covek - sta to bese

Zovu te »MALI COVEK«, OBICAN COVEK«, vele. Kazu, dolazi tvoje vreme, »era Malog coveka« (»The age of the Common man«).

Nisi Ti taj Mali covece, koji to kaze, vec oni: potpredsednici velikih nacija, odabrane vodje radnika, preobraceni sinovi gradjanskog staleza, drzavnici i filozofi. Oni ti nude buducnost, ali te ne pitaju za proslost.

Ti si naslednik uzasne proslosti. Tvoje nasledstvo je uzareni dijamant u ruci. Ja ti to kazem! Svaki lekar, svaki obucar, mehanicar ili vaspitac mora da poznaje vlastite nedostatke ako hoce da obavlja svoj posao i zaradjuje hleb. Decenijama vec pokusavas da zavladas Zemljom. Od tvog razmisljanja, tvojih postupaka, od sada zavisi buducnost ljudskog roda. Ali tvoji ucitelji i gospodari ne kazu ti kako stvarno razmisljas ni kakav si; niko se ne usudjuje da ti uputi nikakvu kritiku koja bi trebalo da te pripremi i osposobi da sâm upravljas svojom sudbinom: Ti si »slobodan« samo u jednom smislu: oslobodjen si poduke kako sâm da vodis svoj vlastiti zivot, slobodan od samokritike!

Ti dajes vlastodrscima pravo da vladaju »u ime Malog coveka«. A sâm si nem. Dajes mocnima ili zlonamernim nesposobnjakovicima vise moci da te zastupaju. Prekasno otkrivas da uvek ispadnes prevaren.

Zamena gospodara

U dalekim zemljama Mali ljudi su, pomno prateci tvoju ceznju da budes bilo ciji rob, naucili kako se uz neznatan umni napor moze postati Mali Veliki covek. Ti Mali ljudi poticu iz tvoje sredine, a ne iz palata. Oni su isto tako gladovali i patili kao i ti. Oni skracuju proces zamene gospodara. Naucili su da su deset decenija najtezeg umnog rada na tvojoj slobodi, teske licne zrtve za tvoju srecu u zivotu, pa i zrtvovanja zivota u interesu tvoje slobode bili preveliki da bi se postigao cilj da ponovo postanes rob. Ono sto su istinski veliki slobodarski mislioci izumeli i pretrpeli u sto godina nije moglo da se unisti u toku nepunih pet godina. Mali ljudi iz tvoje sredine su, dakle, skratili proces: izveli su ga otvorenije, brutalnije. Stavise, oni ti kazu otvoreno da ti i tvoj zivot, tvoja deca i tvoja porodica ne znace nista; da si glup i pokoran i da s tobom svako moze da cini sta god hoce. Oni ti ne obecavaju licnu, nego nacionalnu slobodu. Oni ti ne obecavaju ljudsko samopostovanje, nego respektovanje drzave; ne licnu, vec nacionalnu velicinu. Posto za tebe »licna sloboda« i »velicina« nisu nista drugo do strane, mracne reci, to ti od reci kao sto su »nacionalna sloboda« i »interesi drzave« ide voda na usta kao psu kad vidi kost, i ti im glasno klices. Nijedan od tih Malih ljudi ne placa cenu stvarne slobode koju su morali da plate Djordano Bruno, Isus, Karl Marks ili Linkoln. Oni te preziru, oni te ne vole, jer ti sam sebe prezires, Mali covece.

Zato te se plasim, Mali covece, neverovatno mnogo te se plasim. Jer, od tebe zavisi dalja sudbina covecanstva. Plasim te se, jer ni od cega ne bezis toliko koliko od sebe samoga. Bolestan si, veoma bolestan, Mali covece. To nije tvoja krivica, ali je na tebi odgovornost da se oslobodis bolesti. Odavno bi vec zbacio svoje stvarne tlacitelje da nisi trpeo tlacenje i cesto ga direktno pomagao. Nikakva policija na svetu ne bi imala dovoljno moci da te tlaci kada bi u svojoj svakodnevici imao iole samopostovanja.

Prezir i mrznja

Tvoj sovinizam potice iz tvoje telesne zgrcenosti, iz tvoje dusevne opstipacije, Mali covece. Ne kazem ti to da bih ti se narugao, nego zato sto sam ti prijatelj, iako ti ubijas svoje prijatelje kad ti kazu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koracaju, oni marsiraju. Oni ne mrze neprijatelja, oni imaju zaklete dusmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dusmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marsirajuci urlaju himne. Oni ne grle svoje devojke, oni ih povaljuju i sredjuju toliki i toliki »broj« za jednu noc.

Niko, Mali covece, niko ti nije nikada postavio pitanje zbog cega do sada nisi mogao da steknes svoju slobodu i zbog cega si je, i kad je steknes, odmah izgubio pognuvsi se pred novim gospodarom.

Strah od zivota

Ti preuzimas vlast na Zemlji, znas vec to i drhtis zbog toga. U buducim stolecima ti ces ubijati svoje prijatelje, a svoje vodje svih naroda, proletera, Prusa i Rusa ces slaviti kao svoje gospodare i vladare. Iz dana u dan, iz noci u noc, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec i iz godine u godinu, decenijama i stolecima ti ces jednog gospodara uzdizati nad drugim, neces cuti plac svoje novorodjencadi, jecaje mladica i devojaka, zudnje tvojih zena i muzeva, ili, ako ih i cujes, smatraces to burzoaskim individualizmom. Stolecima ces, kazem ti, prolivati krv tamo gde treba zastititi zivot, verovaces da se sloboda stice uz pomoc dzelata... i uvek ces se iznova obreti u glibu. Stolecima ces slediti hvalisavce, upijaces njihove laskave reci, bices slep i gluv kad cujes zov ZIVOTA, TVOG zivota. Plasis se zivota, Mali covece, na smrt se plasis! Besno ces ga ubijati, verujuci da gradis »socijalizam«, ili »drzavu«, ili »nacionalnu cast«, ili »ugovor o povecanju plata«, ili »cast Bozju«. Jedno samo neces znati ili neces hteti da znas: da svu svoju bedu sâm stvaras i to iz sata u sat, iz dana u dan, bez prestanka; da ne razumes svoju decu, da im lomis kicmu pre nego sto su se odvazila da se usprave; da krades ljubav; da si pohlepan na novac i zeljan vlasti; da drzis psa kako bi i ti bio »gospodar«. Stolecima ces gresiti i lutati sve dok ti i tebi slicni ne pomrete masovnom smrcu opste drustvene bede - sve dok uzas tvoje egzistencije ne upali u tebi prvi slabasan zracak svetlosti da pogledas u sebe. A onda ces, postepeno i oprezno pipajuci oko sebe, nauciti da trazis i da nalazis, i da shvatas i postujes i cenis svog prijatelja, coveka ljubavi, rada i znanja. Tada ces uvideti da je citaonica vaznija za tvoj zivot od fudbalske utakmice, setnja po sumi i razmisljanje bolji nego paradiranje, shvatices koliko je bolje leciti nego ubijati, koliko bolje imati sopstvenu nego nacionalnu svest i koliko je skromnost bolja od zapenusanih usta punih patriotskih parola...

Verujes da cilj opravdava sredstva, pa i ona niska i podmukla. Ali ja ti kazem: Imati cilj ujedno je i put kojim ga postizes. Svaki korak koji ucinis danas predstavlja tvoj zivot sutra. Veliki ciljevi se ne mogu postici niskim sredstvima. Pokazao si to u svakom socijalnom prevratu. Niskost ili necovecnost puta ka cilju cine te niskim i necovecnim, a cilj nedostiznim.

Znam, Mali covece, da ti je namah pri ruci dijagnoza ludila ako ti istina ne odgovara. A ti se osecas kao homo normalis! Lude si stavio iza brave, a normalni upravljaju ovim svetom... Pa ko je onda kriv za nesrecu?... Nisi ti, znam, ti samo obavljas svoju duznost, i ko si ti da imas sopstveno misljenje... Znam to! Nemoj ponavljati. Nije za tebe steta, Mali covece! Kad pomislim na tvoju novorodjenu decu, kad se setim kako ih mucis da bi od njih napravio normalne ljude po svom uzoru, onda opet pozelim da ti se priblizim, kako bih te sprecio da pocinis zlocin. Ali, ti si se dobro zastitio svojim savetnikom u ministarstvu za vaspitanje male dece. I to znam.

Sila nekrofilije

Bila si i jesi kukavica, kceri ove ili one revolucije. Imala si srecu u rukama i ispustila si je! Radjala si predsednike i obdarila ih sicusnoscu! Oni se fotografisu, kite ordenjima i neprekidno se smese, ne usudjujuci se da zivot nazovu pravim imenom, Mala kceri revolucije! Imala si svet u svojim rukama, a na kraju si bacila atomske bombe na Hirosimu i Nagasaki; tvoj sin, on ih je bacio, mislim, probe radi! A ti - svoj nadgrobni spomenik, Mala kancerozna zeno! Ti si u vecni, nemi grob bacila celu svoju klasu i rasu - tom jednom bombom! Jer nisi imala toliko covecnosti da upozoris na opasnost muskarce, i zene, i decu, devojke i mladice u Hirosimi i Nagasakiju! Nisi smogla snage da budes velika da bi bila covecna! Zbog toga ces nestati, bez glasa ces potonuti kao kamen u more. Nije bitno sta ti sada mislis, Mala zeno koja si izrodila generale idiote. Za pet stotina godina smejace ti se i cuditi. To sto ti se vec sada ne smeju, sastavni je deo bede covecanstva!

Zudnja za zivotom

Kazem ti: nijedan car, nijedan kralj, nijedan otac svih proletera svih zemalja nije te mogao obuzdati! Mogli su da od tebe naprave roba, ali niko nije uspeo da ti oduzme sicusnost. Tvoje cistunstvo i tvoja zudnja za zivotom ce te, ipak, pobediti, Mali covece, u to nema nikakve sumnje. Oslobodjen svoje sicusnosti, poceces da mislis; u pocetku ce to biti jadno, pravices greske, promasivati cilj, ali ces ipak poceti da mislis. Saznaces za bol koji ti pricinjava razmisljanje i nauciti da ga podnosis, isto kao sto smo ja i mnogi drugi dozivljavali bol koji donosi razmisljanje o tebi i morali da ga trpimo, i to godinama, nemo i stisnutih zuba. Nas bol nad tobom dovesce te do razmisljanja. A kad jednom budes poceo da razmisljas, neces moci da dodjes k sebi od cudjenja, od cudjenja nad poslednjih 4000 godina tvoje »civilizacije«. Neces shvatiti, a da pri tom ne pocrvenis, kako je bilo moguce da tvoje novine nisu piskarale ni o cemu drugom do o ordenju, paradama i medaljama, saslusanjima, mucenjima, giljotinama, diplomatskim spletkama i sikaniranju, o drzavnickom mudrovanju i kamufliranju, o mobilizacijama, demobilizacijama i ponovnim mobilizacijama, o paktovima i vojnim manevrima, i o bombardovanjima. To sto si ropskim strpljenjem ovce gutao sav taj nastampani papir jos bi i mogao da shvatis. Ali to sto si stolecima, kao majmun, imitirao i kao papagaj ponavljao sve to, sto si i svoje ispravne misli smatrao pogresnim, a pogresne smatrao patriotskim..., to, Mali covece, dugo neces moci da progutas. Stideces se svoje istorije, Mali covece, a jedina nada bice ti to, sto tvoji praunuci vise nece biti primoravani da uce istoriju. Nece ti vise biti omoguceno da vodis veliku revoluciju samo da bi se vratio nekakvom Petru »velikom« ili »silnom«.

Licni stav i javno mnenje

Da, da, Mali covece, ti imas dubinu u sebi, a ne znas to. Plasis se, smrtno se plasis svoje dubine, zbog toga je ne osecas i ne vidis. Zbog toga ti se vrti u glavi kad gledas u dubinu, i zanosis se pri tom kao na ivici ponora. Kad treba da se opustis i dopustis pad, plasis se da ne padnes i ne izgubis svoju »sopstvenost«. Jer, i pored najbolje zelje da nadjes put do samog sebe, ti stizes opet samo do Malog, surovog, zavidnog, pohlepnog i kradljivog coveka.

Dakle, prva od svih tih mnogobrojnih stvari koje ces u buducnosti raditi ili prestati da radis bice da se vise neces osecati kao Mali covek koji uopste nema svoje sopstveno misljenje, pa govori »a ko sam ja uopste...«. Ti imas svoje sopstveno misljenje i u buducnosti ces smatrati zivotnom sramotom ako ga ne budes znao, ako ne budes stajao iza njega i ako ga ne budes izrazavao.

»A sta ce javno mnjenje reci o mom misljenju? Bicu zgnjecen kao crv ako iznesem sopstveno misljenje.«

Ono sto ti nazivas »javnim mnjenjem«, Mali covece, rezultat je svih misljenja svih majusnih muskaraca i zena. Svaki Mali muskarac i svaka Mala zena ima jedno sopstveno ispravno i jedno posebno, pogresno misljenje. Pogresna misljenja imaju iz straha od pogresnih misljenja svih drugih Malih ljudi. Zbog toga se i ne obelodanjuju prava misljenja. Ti, na primer, vise neces verovati da vise »nisi vazan«. Ti ces znati i zastupati misljenje da si ti stub i temelj ovog ljudskog drustva... Kud si krenuo? Ne bezi! Ne plasi se! Nema bas niceg loseg u tome da predstavljas odgovorni stub ljudskog drustva!

Ne treba da radis nista drugo, vec da nastavis i dalje ono sto si oduvek radio i sto ces uvek raditi - svoj posao: podizati u sreci svoju decu i voleti nocu svoju zenu. KADA BI TO SVESNO I NEPOKOLEBLJIVO CINIO, NE BI BILO NIKAKVOG RATA koji tvoju zenu potura vojnicima otadzbine svih proletera gladnim seksa, tvoju decu ostavlja bez roditelja da od gladi umiru na ulici i zbog koga ti na nekom dalekom »polju casti«, ukocenih ociju, zuris u nebo.

U pravu si, Mali covece. Dodje li Hun bilo koje nacije i napadne te, moras se latiti puske. Ali, zar ne vidis da »Huni« svih nacija i zemalja nisu nista drugo do milioni drugih Malih ljudi koji neprestano vicu hajl kad ih princ Inflacijevic, plemeniti vitez, koji inace ne radi, zovne da stanu pod zastavu; da oni kao i ti veruju da su niko i nista i govore »ko sam ja da bih imao svoje sopstveno misljenje?«. Kad jednom budes znao da si neko i da imas pravo na sopstveno misljenje, da tvoja njiva i tvoja fabrika treba da postoje za zivot, a ne za umiranje, onda ces, Mali covece, moci sâm da odgovoris na pitanje koje si mi upravo postavio. Za to ti nisu potrebne diplomate: umesto da neprestano vices hajl i neprestano polazes vence na grob »neznanog junaka« (tvoj »neznani junak«, Mali covece, dobro mi je poznat. Upoznao sam ga kad sam se u italijanskim sumama borio protiv svog zakletog neprijatelja. On je isti Mali covek kao ti, koji je, kao i ti, verovao da nema svoje sopstveno misljenje i koji je govorio »pa ko sam to ja da bih uopste?...«); dakle, umesto da svom princu Inflacijevicu, plemenitom vitezu, ili tvom marsalu svih proletera svih zemalja stavljas na raspolaganje svoju nacionalnu svest, kako bi bila zgazena pod nogama, trebalo bi da mu suprotstavis svoju samosvest i svoju radnu svest. Mogao bi da upoznas svog brata Malog coveka u Japanu, u Kini, u svakoj zemlji Huna i da mu kazes svoje pravo misljenje sta je njegov zadatak kao radnika, lekara, seljaka, oca, muza i da ga, najzad, ubedis da i on jednostavno treba da se drzi svog posla i svoje ljubavi, kako bi onemogucio svaki rat.

Samooslobadjanje

Pitas kada ce tvoj zivot postati dobar i siguran, Mali covece! Odgovor zvuci strano tvom bicu: Zivot ce ti biti dobar i siguran kad tebi tvoj zivot bude znacio vise od sigurnosti, ljubav vise od novca, tvoja sloboda vise od partijskog misljenja ili javnog mnjenja; kada sklad Betovenove ili Bahove muzike postanu sklad citave tvoje egzistencije (taj sklad je jos u tebi, Mali covece, negde duboko zapretan u nekom kutku tvoga bica!); kad tvoja misao bude u skladu, a ne u protivrecju sa tvojim osecanjima; kad svoje talente na vreme otkrijes i svoje starenje na vreme shvatis; kad budes ziveo sa mislima velikih mudraca, a ne vise sa nedelima velikih ratnika; kada ucitelje svoje dece budes placao bolje nego politicare; kad ne budes cenio vencanicu vise od ljubavi izmedju muskarca i zene; kad na vreme, a ne kao danas prekasno, spoznas da si pogresno mislio; kad osetis ushicenje slusajuci istinu, a jezu gledajuci formalnosti; kad sa svojim kolegama u stranim zemljama budes kontaktirao direktno a ne vise preko diplomata; kada ti ljubavna sreca tvoje maloletne kceri bude punila srce radoscu, a ne vise, kao danas, besom; kad budes, vrteci glavom, mogao da mislis na vremena u kojima se maloj deci zabranjivalo, uz pretnje kaznom, da dodiruju svoje polne organe; kada lica ljudi na ulicama budu izrazavala slobodu, zivahnost i vedrinu, a ne vise tugu i jad; kad njihova tela ne budu vise, kao danas, ovom zemljom hodala s uvucenom, ukocenom karlicom i neosetljivim polnim organima.

Zelis vodjstvo i savete, Mali covece. Imao si vodjstva i savete milenijumima, i to i dobre i lose. Nisu losi saveti krivi sto si jos u bedi, nego tvoja majusnost. Mogao bih ti dati dobre savete, ali ti, onako kako danas mislis i kakav si, ne bi bio u stanju da ih ostvaris na dobro svih.

Nada

Znam ja da si ti cestito, solidarno, radno bice kao sto su pcela ili mrav. Ja sam samo u tebi otkrio Malog coveka koji ti razara zivot i koji je to cinio hiljadama godina. Ti si VELIK, Mali covece, kad nisi mali i sitan. Tvoja velicina, Mali covece, jedina je nada koja nam ostaje. Velik si kad se brines o svom zanatu, kad se iz ljubavi bavis njime, kad osecas radost rezbareci, gradeci, slikajuci, dekorisuci i sejuci, i kad se radujes nebu i plavetnilu, lanetu i jutarnjoj zori, muzici i plesu, svojoj jos neodrasloj deci i lepom telu svoje zene ili svoga muza; kad ides u planetarijum da vidis svoje zvezdano nebo, kad ides u biblioteku da saznas sta drugi misle o zivotu. Ti si velik kad kao voljeni deda drzis na kolenu svoje unuce i pricas mu o dalekim, proslim vremenima, kad njegovom dragom, decjom radoznaloscu gledas u neizvesnu buducnost. Ti si velika, Majko, kad ljuljas svoje novorodjence: kad suznih ociju iz dna srca molis za srecu njegove buducnosti; kad tu buducnost - iz sata u sat, godinama - gradis u svom detetu.

Ti si velik, Mali covece, kad pevas staru, lepu narodnu pesmu ili kad igras u kolu uz zvuke harmonike, jer narodna pesma je dobra i lekovita i ista svuda na ovoj Zemlji. I ti si velik kad kazes svom prijatelju: Zahvaljujem svojoj sudbini sto mi je podarila da zivim oslobodjen prljavstine i lakomosti, da dozivim stasanje svoje dece, njihovo prvo tepanje, prvi stisak njihovih rucica, njihov prvi korak, njihovu igru, pitanja, smeh i ljubav; zahvaljujem joj sto sam sacuvao svoj cisti i pravi smisao za prolece i njegov blagi povetarac, za zubor potoka pored kuce i cvrkut ptica u sumi; sto sam se drzao podalje od praznog naklapanja pakosnih suseda; sto sam u zagrljaju svog supruga bila srecna i osecala reku zivota u svom telu; sto u burnim vremenima nisam izgubio svoj pravac i sto je moj zivot potrajao i imao smisla. Jer, uvek sam slusao svoj unutrasnji glas i uvek sam sledio tihi glas opomene koji mi je govorio: Ne postoji nista osim ovog: zivot treba ziveti dobro i srecno! Sledi svoje srce cak i kad skrene sa staze plasljivih dusa. Ne postani grub ni kada se u zivotu jednom napatis. A kada u mirne veceri, nakon obavljena posla, sa svojim dragim ili svojim detetom sedis na livadi ispred kuce i osecas dah prirode, onda u tebi nek odzvanja pesma koju rado i ti slusas, pesma mnogih, pesma buducnosti:

»... Grlim vas, o milioni...«! Onda se molim ovom zivotu da postane gospodar svojih prava, da obrati surove i plasljive koji dopustaju da odjekuje muzika topova. Oni to cine samo zato sto im je zivot izmakao. A ja grlim svog malog sina koji me pita: »Tata! Sunce je otislo! Kuda je otislo? Hoce li se uskoro opet vratiti?« Kazem mu: »Da, sincicu moj, sunce ce se uskoro opet vratiti i grejace nas«.

Hvala, Vera
Vera Sinrajh se zbog porodicnih obaveza preselila iz Beograda u Tuzlu te vise ne moze da obavlja posao direktora marketinga za nas list. Urednistvo joj zahvaljuje za dosadasnju saradnju. Zelimo joj uspeh u novoj sredini i na novom poslu. Nadamo se da ce se saradnja produziti u novom obliku.
Urednistvo

*) Iz: Vilhelm Rajh, Cuj, Mali covece!, napisano 1946, Radio B-92, Beograd 1997, prevod sa nemackog Duska Pavlovic, ilustracije Vilijam Stajg, str. 11-12, 12, 20-21, 21-22, 55, 62-63, 81-83, 97-98, 108-109, 127-128, 129, 131-132, 133-134, 134-135, 138-140, 142-145. Oprema redakcijska.

Posaljite nam vas komentar