Encephalitis larvata

Do pre neku godinu u beogradskim antikvarijatima mogla se jos naci monografija, imenovana u naslovu, dr Vladimira F. Vujica, profesora neuropsihijatrije na Medicinskom fakultetu u Beogradu, koja je posluzila kao osnov mnogim strucnim i naucnim radovima mladog psihijatrijskog narastaja u nas, posto se odlikovala ne samo naucnim pristupom tom tako zanimljivom problemu, vec i izvanrednim stilom po kojem je prof. Vujic bio poznat. Dozivela je dva izdanja i dobila nagradu vlade FNRJ. Svaka prava knjiga, bilo iz »lepe knjizevnosti«, bilo naucna, krije neku tajnu za cije je odgonetanje potrebno samo da se pazljivo procita od korica do korica, ali tajna monografije Encephalitis larvata bila je znatno dublja, tajanstvenija i zlokobnija no sto su i najpazljiviji citaoci mogli pretpostaviti. Njenu je tajnu otkrio sam profesor Vujic onda kada bliskost ledenog Stiksa znatno umanji strah pozemljara od posledica gneva tirana. Nasem psihijatru su godinama posle rata dolazile pojedine komunisticke glavesine zaleci se na razne tegobe, od bolova i proboda u glavi, preko nesanice i nocnih mora, do ispada funkcija pojedinih delova tela. U razgovorima sa njima prof. Vujic je primetio ono zajednicko za sve, pravog uzrocnika svih gorenabrojanih tegoba. Svi su oni u toku, a i posle rata bili egzekutori nenarodnih elemenata, onih »neprijatelja drzave i naroda«, onog korova koji je savesno iskorenjen da bi bujali crveni karanfili, bele i plave ljubicice u Lisenkovoj basti narodnog rezima na radost graditelja »novoga coveka«. Oni, naravno, nijednog trenutka nisu dovodili u vezu svoja dzelatsko-partijska iskustva sa svojim oboljenjem, jedino cega su u potpunosti bili svesni da im narusava zdravlje bila je ona razdiruca neizvesnost, neprekidna strepnja, panicni strah da ih »revolucija koja tece« usled »prestrojavanja u hodu« ne izbaci na sledecoj okuci. Nisu oni bili neki »meki« ljudi, poput onog Mira Bajramovica koji se sada ispoveda opisujuci svojerucna masakriranja cak ni cele stotine Srba, oni su bili gradjeni od drugacijeg materijala - onog uralskog celika.

Profesor Vujic je bio u nemaloj nevolji kada im je morao dati neko naucno objasnjenje njihovih tegoba posle mucnih razgovora, a buduci da su mu tada karijera i zivot jos bili mili dosao je na spasonosnu ideju - izmislio je novu bolest »encephalitis larvata«. Nisu, dakle, uzrok bolesti ni dzelatska proslost, ni sledbenicka strepnja, nikakvi psihicko-burzujski razlozi, vec je on krajnje materijalisticki: ujed krpelja sa rodne planine preneo mu je rikecije izazivace encefalita koji se nije tada ispoljio vec se ucaurio negde u mozgu, cekajuci tako larviran svoj cas. Svi su bili zadovoljni: revolucionari su nastavili stvaralacki rad, prof. Vujic akademsko-psihijatrijski, a studenti su dobili novu knjigu pored vec izvrsne Vujiceve Medicinske psihologije. Medjutim, »podmukla bolest«, kako to pise u cituljama, prekinula je zivot profesora Vladimira F. Vujica u zenitu ali, na srecu, tajnu »encephalitis larvatae« nije odneo u grob, odao ju je svojim prijateljima. Sa njegovom smrcu nestala je i dijagnoza »encephalitis larvata«. Niti se ista moze pronaci u medjunarodnim klasifikacijama psihijatrijskih oboljenja. Da li je, medjutim, i sama bolest stvarno nestala? Da li ce opet kao posledica poslednjeg rata i drustvenog sunovrata »encephalitis larvata« vaskrsnuti? Mozda je ipak bolje umesto zlikovaca optuziti krpelja, po principu Agate Kristi (»batler je ubica«), i sacuvati mir u kuci. Krpelj je svemu kriv! Ziveo »encephalitis larvata«!

E. D.