Strasna i potresna knjiga

Stanislava Pesic, »Devetnaest drustvenih igara«, Beogradski krug 1997.

U danima ne tako davnim, 1993. i 1994. godine, u najtezim i najsramnijim nasim danima, porodica Stanislave Pesic, jedne od najpoznatijih i najboljih nasih dramskih umetnica, dozivljava ono, u cemu smo bili svi mi, sa ove, nase strane, bojama smrti, ponizenja i bede obojeno. Pisma sinu Peri, njegovoj porodici, najcesce su najlepse i najpotresnije stranice ispisane malom Vladanu, Stasinom unuku, koji sa roditeljima mora da podeli sudbinu mnogih izgnanika. Oni nisu »tako daleko«, tek u »nedalekom« Pragu, tako da jos uvek postoji mogucnost komuniciranja, iako u izuzetno komplikovanim uslovima. Ono sto se svima nama desava, kod Stase Pesic je isprepleteno i sa teskom bolescu, i od tada pisma jos pojacanije govore o nacionalnom debaklu i njenoj licnoj, ljudskoj sudbini. Hrabra, bespostedna i prema sebi i prema drugima kada je rec o istini, Stanislava Pesic je napisala tako potresnu i tako uznemirujucu, i u najboljem literarnom smislu, knjigu koja moze da izmeni misli i zivot onih ljudi koji ce je procitati. »Kome zvoni zvono, tebi zvoni!«, zapisuje Stasa svaku svoju misao, i tako njena pisma, poput pozorisnog komada, imaju svoj jak naboj, svoju snagu i sopstveni ritam. Tako Pesiceva, duhovita, sarmantna, hrabra, istrajna, kada zapisuje, ima pred sobom uvek ljude podeljene na one dobre i one koji to nikada nece biti. U pismima, ona je obuzeta emocijama koje nisu samo licne, koje se ticu samo nje i njene porodice, vec je tu mnogo misli i briga vezanih za svet oko nje i sve nas. Situacija sa krajem komada zvanog »sta nam rade i sta ce nam sve jos uraditi« deluje samo na izgled kao konfuzan zavrsetak. Knjiga nema pravi, literarni kraj, vec je suocenje sa svim, resenja nema i to gledanje istini u oci gusi i muci. Ako mislimo da covek citavog svog kratkog i nistavnog zivota radi uvek samo jednu te istu stvar, treba citati knjigu ove hrabre i istrajne zene, koja i u samom svom zivotu i u pisanju tezi da uvek i samo bude sto blize izvoru istine. Ona se sasvim i kroz sopstvenu bolest i kroz nacionalnu sramotu oslobodila mnogih beskorisnosti i strahova. Napisala je nama i njoj Devetnaest drustvenih igara, kao svoju nasusnu potrebu.

Kao izuzetna medju najistaknutijim dramskim umetnicima, mnogo nam je dala. Sa ovom izuzetnom, neocekivanom i potresnom literaturom jos vise.

Straja Suljagic